Čemu sav ovaj cirkus? Kako to da Vučić i Tači navodno teže rešenju, ali onda na prvoj krivini izleću sa puta kompromisa? Izgleda da će teatar potrajati, piše Adelhajd Fajlke, urednica Evropskog odeljenja DW.
Nedeljama skoro da nije bilo druge teme na Balkanu. Te Srbija i Kosovo pred sporazumom, te Tači i Vučić rade na rešenju, te razmena teritorija moguća… Vrhunac te inscenacije – na koju je pala i međunarodna javnost – trebalo je da bude obraćanje predsednika Srbije meštanima Mitrovice . Najavljivan je istorijski govor, spekulisalo se da će tu biti naznačen pravac u kojem će se stvari odvijati, naime u pravcu pomirenja, normalizacije i mirnog suživota… Od toga nije bilo ništa.
PROČITAJTE JOŠ: NAJMANJE 80 ČLANOVA ŽANDARMERIJE UČESTVUJE U ŠVERCU I TRGOVINI NARKOTICIMA?!
Nakon sedmica političke nade došao je vikend hladnog otrežnjenja. Dugo planirani nastavak dijaloga dvojice predsednika propao je u petak, jer se Vučić osećao prevarenim, pa je poslao svog direktora Kancelarije za Kosovo da govori o „lažima i pokvarenostima“ Prištine. A istorijski govor u Mitrovici bio je ponavljanje starih pozicija. Umesto novog pravca, Vučić je nastavio starim uz velike reči: ništa od priznanja Kosova, ništa od korekcije granica.
Šta se zbilo pa se naduvana očekivanja u dil dvojice predsednika raspršuju kao mehur od sapunice? Da li se išta desilo iza kulisa ili je sve od početka bilo novi akt uobičajenog balkanskog teatra?
Istina je da kosovski predsednik, za razliku od beogradskog kolege, na unutrašnjem planu stoji pod enormnim pritiskom. I vlada i opozicija mu stavljaju klipove u točkove.
Jasno je i da između Kosova i Srbije ima osetljivih tema koje valja razjasniti kako bi rešenje bilo moguće. Kosovo hoće pre svega jedno: priznanje, to jest sklanjanje srpske blokade ka putu u UN. Srbija sa druge strane želi da reši stvar čuvajući obraz kako bi napredovala ka EU. To je svima jasno.
Ali između je niz koraka. Šta je sa pravima manjina? Zaštitom crkava i kulturnih spomenika? Korišćenjem prirodnih resursa na severu Kosova? Ta lista može da se nastavi u nedogled.
Pa opet, čemu sav ovaj cirkus? Kako to da dvojica predsednika prvi put teže konkretnom rešenju, ali onda na prvoj krivini izleću sa puta kompromisa? Potpuno suprotno premijerima Grčke i Makedonije koji su pokazali da je moguće proći i kroz oštrije krivine.
Kako da stanovništvo bude pripremljeno na rešenje ako njihovi lideri nisu spremni da zajednički brane zajednički koncept? Ili da makar vuku na istu stranu? Tužnoj predstavi samo je dodat još jedan čin koji ide preko leđa običnih ljudi, podstiče emocije i strahove…
Na marginama blokada puteva u nedelju su napadani novinari iz Srbije, među njima i dve reporterke DW samo zato što su imale automobil sa srpskim tablicama. Umesto raspirivanja, klimu etniziranog straha i nasilja trebalo bi razvejati. Ali za to su potrebni lideri koji su odlučni u odbrani demokratije, a ne u rabljenju nacionalističke retorike koja produbljuje stare rovove.
Ostaje nada u intenzivno evropsko posredovanje oko kojeg se trudi Federika Mogerini. Ulazi se u cajtnot, na proleće su evropski izbori pa se ne da ni prognozirati šta će biti posle. Uz to već dugo gasne nekada blještava privlačnost EU kojom bi se mogao isposlovati kompromis.
Pitanje je da li su akteri potpuno digli ruke od koncepta prema kojem je rešenje neophodno što pre. Vučić je u Mitrovici ponovo govorio ne o mesecima, već o godinama i decenijama. Bez političara iz Beograda i Prištine – pogotovo bez Vučića koji u Srbiji ima svevlast – neće biti napretka. Možemo se pripremiti za još drame, jer hepi end ove predstave još nije na vidiku, a niko ne zna koliko činova ima do kraja.
(izvor: dw.com)
