Poštovani ministre,
Pišem ovo protestno pismo jer sam izgubila i ono malo ljubavi što je ostalo u meni prema ovoj zemlji onog trenutka kada je moja majka obolela od karcinoma, a kada su počele, malo je reći, muke.
Dragi ministre, ne govorim Vam o mukama kroz koje organizam i psiha jednog pacijenta prolaze. Ne. Govorim o svakom zrnu dostojanstva, nade pa i želje za borbom za goli život koji se pacijentima oduzima birokratijom, zakonom i papirologijom.
Na zidovima onkoloških odeljenja stoje posteri koji ohrabruju pacijente i podstiču ih na redovne kontrole jer ranim otkrivanjem, karcinom je izlečiv i pobediv.
Ono što pacijenti koji se tek upuštaju u ovu bitku ne znaju, jeste da je dobar procenat njih tu bitku već izgubilo. Ne zato što je stanje otkriveno kasno, nego zato što te država tera da čekaš. Tera te da čekaš, dragi ministre, dok rak u tebi raste i sebi zauzima teritoriju. Tera te da čekaš na red, papir, zakazivanje, rezultate, ponovne analize jer reagensa nema dva meseca, na red, na zakazivanje, pa na papire, a onda napokon, za nekih šest meseci, dođeš do komisije. Ali tada se rak već raširio i stigao do kostiju, pluća i mozga, a doktori tada kažu da nema više šta da se uradi. Nema nade. Ako si srećnik pa poznaješ prave ljude na pravim mestima, nada postoji. Moja mama je, srećom, imala tu jednu-dve osobe koje su proces ubrzale, pa je ona stigla na hemoterapije kroz dva meseca od postavljanja dijagnoze. Znate li da je dva meseca čudo? To je velika uteha, sreća u nesreći, radost u tuzi. Dva meseca od date dijagnoze je za proslavu u ovoj državi. Ona je stigla na vreme.
Kada pacijenta, po Vašoj proceduri, izmaltretirate od jednog do drugog šaltera, čekanja, zakazivanja, komplikovanost sistema ga ubije. U najsrećniju ruku, dobijete namučenog, ogorčenog i depresivnog pacijenta koji je preživeo sistem. Sistem, dragi ministre, ? ne bolest!
Da li znate da pravila i zakoni koji postoje u našem zdravstvenom sistemu deluju pogubno i razarajuće? Pacijenti su Vam u redovima za čekanje dok ih bolest ubija. Za pojedine, a ne tako retke, dijagnostičke procedure čeka se mesecima. Da li biste pustili svoju majku ili dete da čekaju u redovima? Da li se sećate Hipokratove zakletve ili je i Vas sistem toliko ubio da ne marite za ljudski život i zakletvu koju ste morali položiti?
Moja mama je učiteljica već 30 godina, bez i jednog dana bolovanja. Ona se danas bori za život. Borba je teška, preteška. Otrovi ubijaju ćelije. I bolesne, ali i zdrave. Hemoterapija ubija karcinom, ali i telo. Ne jedeš, ne piješ, mučnina svake sekunde, konstantni i nepodnošljivi bolovi, nesanica… Velika, duga i iscrpljujuća borba. Nesposobni ste da sami o sebi brinete, jer snage nemate. Nemate snage da funkcionišete, a kamoli da radite.
Znate li da je država odlučila da su pacijenti koji prolaze kroz hemoterapiju sposobni za rad? Pacijenti koji jedva preživljavaju dan. Prema državi, oni su 60 odsto nesposobni za rad, a preostalih 40 odsto sposobni da obavljaju posao na svakodnevnoj bazi. Država odluči da ti, sa ionako već mizerne plate, oduzme 40 odsto zarade. Znate li, ministre, koliko je ova borba skupa? Lečimo se SMS-ovima. A država oduzima. I ne samo da otima, nego te još tera da jednom mesečno ideš u centar za socijalni rad, pa tamo sat vremena stojiš na ulici u redovima na -5 stepeni, sa ostalim bolesnim i napaćenim narodom. Izlomljenih ruku i nogu, na štakama, u kolicima, zaraznih bolesti, trudnicama, poluživima. NJih 300 u redu čeka da socijalno počne sa radom u 7:30 ujutru. Znate li šta čekate jednom mesečno u tom redu? Komisiju. Da jednom mesečno odredi da li ste sposobni za rad. Pritom je ta odluka da ste vi 40 odsto sposobni da obavljate posao, iako vaši lekari znaju da ste 100 odsto nesposobni za bilo šta. U tom redu, oduzmu pare i vrate vas kući. I tako svaki mesec.
Saznala sam, ministre, posle dva dana čekanja u redu na -5 stepeni, među 300 bolesnika, da mama ipak ne može biti primljena na sastanak sa komisijom.
PROČITAJTE JOŠ: (VIDEO): DIREKTOR KOJI JE VUČIĆU REKAO “NE ULAZIMO TU” PROMENIO PRIČU!
Prvi dan, razlog je to što je 13. februar. Vidite, 15. januara moja mama je otvorila bolovanje i od doktorke dobila zakazan termin za komisiju. Tog 13. februara kada je jedva, zbog svog zdravstvenog stanja, otišla na komisiju, oni su je vratili jer nije prošlo 30 dana od otvaranja bolovanja, pa nije po zakonu da je prime dva dana ranije (iako u zakazanom terminu), rekavši da se vrati sutradan, 14. februara. Tada može, iako dan ranije od tog famoznog 30-og dana od otvaranja bolovanja, jer je petak, 15. februar, neradni dan – državni praznik. Ne da može, nego mora!
Ja sam gospođi na šalteru rekla da moja mama 14. februara prima hemoterapiju u 9:30 ujutru te da ne možemo da dođemo opet, na šta je ona odgovorila: „Snađite se.“ U ponedeljak, 18. februara, takođe ne možemo da dođemo jer je to, opet, protivno zakonu.
Došle smo sutradan, 14. februara u 7 ujutru da čekamo napolju u redu, na -5 , sa ostalih 300 bolesnika. Ovaj put su nas pustili preko reda, po molbi s obzirom da joj je za to jutro zakazana terapija. Stigli smo na red da bismo tada saznali da komisija u Novom Sadu nju ne može da primi, iako je prijavljena na adresu prebivališta u Novom Sadu na dve godine, kako bi se lečila u Sremskoj Kamenici. Kako bi živela sa mnom dok traje lečenje i kako bi joj bolnica bila blizu. Ona je odbijena objašnjenjem da mora da ide u staropazovačku komisiju jer ipak spada pod okrug Sremske Mitrovice. Iako je prijavljena u Novom Sadu.
Tako će, dragi naš ministre, moja mama morati jednom mesečno da ide u Staru Pazovu na komisiju po odobrenje mizernih 60 odsto plate, bez obzira na to što je 100 odsto nesposobna za rad i što je naznačeno koliko će bar prva vrsta hemoterapija trajati, a sigurna sam da znate da ova borba ne traje samo jedan mesec. Moja mama je jaka. Preživeće ona i karcinom i ovu birokratiju i zakone i ovu jadnu državu. Pobediće. A ja, dragi ministre, kada se to napokon desi, pakujem kofere i odlazim bez povratka. Moja deca neće znati odakle su. Neće znati da su iz zemlje koja ubija svoje građane i koja im oduzima svaku šansu i priliku za život.
PROČITAJTE JOŠ: EPIDEMIOLOG: VUČIĆEVA ODLUKA DA POSETI BOLESNO DETE – NERAZUMNA!
(izvor: danas.rs / Stefana Budimirović)
