Dnevnik boravka u užičkoj bolnici: “Vi ste za ovaj kontejner!”

Dramartuškinja Irena Parezanović, napisala je dnevnik svog dvanaestočasovnog boravka u Požeškom domu zdravlja i Užičkoj bolnici, u kome je detaljno opisala procedure kroz koje je prošla i atmosferu koju je doživela kao pacijent sa simptomima korona virusa.

Njen dnevnik prenosimo u celosti.


24. jul, Dom zdravlja u Požegi, 14h

Neveliki broj ljudi čeka ispred zgrade, gde su postavljeni jedan šator i nekoliko klupa pokrivenih suncobranom. Vrućina je, ali dežurna doktorka radi efikasno. Slušaju mi pluća i vade krv u ambulantnim kolima, čekamo rezultate pod šatorom. U jednom trenutku dezinfikuju prostor. Ljudi su strpljivi, razmenjuju zdravstvene probleme, stari imaju prednost, osećam se bezbedno. Taman što sam se osetila u sigurnim rukama, govore mi, alarmantno u Užice, snimak pluća, loš.

17:30h, Užička bolnica, Infektivno odeljenje

Otprilike 50 ljudi čeka, a zbog zbijenosti izgleda kao da ih je 100 njih iz Užica, Požege, Arilja, Kosjerića, Sevojne itd. U dvorištu su montirane dve sive kutije koje medicinski radnici zovu „kontejneri“, te ljude raspoređuju tako što im kažu „Vi ste za ovaj kontejner“. Pred zgradom su tri klupe sa slomljenim daskama, betonski blokovi i panjevi, takozvana mesta za sedenje. Baka pogurena do zemlje stoji mirno, došla je sama, niko je ne konstatuje.

19h, Užička bolnica, Infektivno odeljenje

Dve doktorke rade same, bez pomoći medicinskih sestara. Pod vizirom i maskama prozivaju pacijente koji se guraju da čuju svoja imena. Uprkos svoj iscrpljenosti i konfuziji izazvanoj čitanjem istog spiska za oba „kontejnera“, pacijenti uporno čekaju sve na nogama. Niko ne sme da se udalji, u strahu da ne čuje svoje ime.

20h, i dalje Infektivno

Sve je više starih lica i sve više saniteta koji dovoze pacijente čak iz Nove Varoši. Jedan čovek počinje da viče jer čeka već deset sati na rezultat, govore mu da ide kući da se osveži i da se potom vrati. Jedna žena se vraća od kuće i pita da li su je prozivali, doktorka viče na nju „Šta sam ja rekla, zašto ste išli kući?“. Smrkava se i počinje da grmi. Čujem neizbežno telefonski razgovor jedne gospođe koja se razmišlja da li da spava na tavanu ili u podrumu kad se vrati kući, jer ovde mora da se zarazila.

20:30h, isto

Jednoj gospođi koja čeka od 14h gube dokumenta i ona viče, hoće da baci bombu da ima. Pacijenti se u „kontejneru“ zadržavaju više od 40 minuta, ja postajem nestrpljiva da saznam šta im tamo toliko rade.

21h, pod suncobranom

Pala je kiša. Dok pljušti, svi se skupljaju pod jedan suncobran. Broj pacijenata se samo povećao otkad sam ovde. Neki su ipak odlučili da pokisnu, pod upalom pluća i temeperaturom. Nekima je svejedno kako zna da bude u stanjima iscrpljenosti, umora i nemoći, bolje da pokisnu nego da se zaraze. Posle pucanja par ljudi, strpljivo se ćuti i čeka, jer nama je ovo normalno. Kisnemo, sedimo u blatu i govorimo „šta možemo, radi šta ti kažu, sedi i ćuti“.

22h, „kontejner“

Ulazim konačno u kontejner, koji sad prvi put pišem bez znakova navoda, jer to zaista i jeste. Otkad sam tu danas, a i otkako pamtim svoje odlaske u užičku bolnicu, nije čišćeno nijednom, a izgleda kao da nije čišćeno nikad. U kontejneru je blato koje ne prestaje da se raznosi, prljavo ćebe na krevetu (kakva su inače ćebad u užičkoj bolnici), uključena klima i zapečaćen prozor. Doktorka koja me pregleda nema specijalizaciju i radi već 12 sati, odlučna da ne ide kući dok ne pregleda i poslednjeg, ona jedina na 40 pacijenata. Šalje me da po treći put danas vadim krv, te odlazim u unutrašnjost zgrade Infektivnog odeljenja, stecište zaraze gde u prostoriji od četiri kvadrata sedi desetoro ljudi, pod njihovim nogama gmižu bube, a na pragu spava jedan pas kojeg svi preskaču.

23:30h, zgrada Infektivnog odeljenja

Izvadili su mi krv, ali su zaboravili jedan rezultat, pa me opet bodu. Doktorka se guši pod maskom, pita me mogu li ja da odnesem krv na transfuziju, „da bismo skratili proces“, kaže. Kažem da ne mogu, jer sam već prethodno išla na odeljenje gde je skener, ne bi li mi neko dao opis snimka, koji u Požegi iz nepoznatog razloga nisam dobila.

22:30h, zgrada gde se rade rengenski snimci

Prazno i sablasno tiho. Na šalteru nema nikog. Na razvaljenoj stolici nabacana gomila snimaka pluća. Čekamo nas par, kucamo, zovemo, nema nikog. Iza vrata se čuje prigušen smeh. Prolazim hodnicima i u svoj toj kafkijaštini uspem da se povežem na wifi mrežu „Urgentno hotspot“. Punimo telefone na razvaljenim utičnicama. Još jedna osoba mi kaže da su joj izgubili dokumenta i da dolazi po treći put u istom danu. I dalje prazno. Odlazim u obližnju zgradu Urgentnog da pitam ima li koga. Govore mi da idem i da čekam.

22:35, na putu između zgrada odeljenja

Nema osvetljenja. Samo to.

23h, hodnik jedne od zgrada

Prolazi sestra u skafanderu koju ne prepoznajemo, ali ona prepoznaje nas, kaže veselo „ja sam Vam vadila krv, rezultati će za oko tri sata, ne može pre“. Pitamo je očajno ima li nekog ovde, kaže „sačekajte da doktorka jede“. Punimo telefone i čekamo da doktorka jede.

23:30h, isto

Besno kucam na vrata, izlazi doktorka bez maske i zaštite i pita me smrknuto „šta je?“. Molim je da mi da opis snimka. Ona uzima snimak drsko i nevoljno kaže „sačekajte“.

23:55h, natrag na Infektivno

Slučajno sretnem svoju doktorku koju prepoznajem po imenu napisanom na ramenu. Gleda mi snimak dok stojimo na mokroj zemlji, takoreći blatu; cipele su mi već propustile vodu, a njoj nedostaje kesa na jednoj nozi. Kaže mi, sve je u redu, ali me uvodi opet u kontejner. Ljudi i dalje dolaze. Makar ne pada kiša.

00:30h, kontejner, ponovo

Sedim u kontejneru sa otvorenim vratima pa lakše dišem dok gledam zemlju koja se skupila po ćoškvima i doktorku čija stolica uranja u to blato dok piše izveštaj, jedva se koncentrišući. Izvinjava se što sam čekala i što i dalje čekam, ali ona nema izbora, jer je sama. Šalje me kući i kaže da je doktorka iz požeškog Doma zdravlja pogrešila. Razmišljam, ako se ovde zarazim, kako da dokažem da je doktorka iz Doma zdravlja u Požegi pogrešila? I da uspem, odmah znam da neće imati nikakvog učinka.

1:00h, taksi

Sedim u taksiju koji vozi po sveže urađenom putu. Kako lagodno miluju točkovi put, blago nama! Taj put rade već godinama, ali kako kaže moj i ko zna čiji još jadni „kvazinovinočitač“ deda „barem nešto rade“. Razmišljam, divno je što me nisu ostavili da spavam na raspalim krevetima bez dušeka, kakve sam viđela u užičkoj bolnici, što me nisu osudili da gledam u plafon koji se urušava zbog vlage i starosti. Mislim još o svim ljudima koji su ostali i koji tamo leže. O svima onima koji su prinuđeni da, nemajući izbora, budu tretirani kao đubre u kontejneru. Kontejneru zvanom užička bolnica, gde se ljudi rađaju i umiru okruženi prljavštinom i nemarnošću – ne samo pacijenti, već i zdravstveni radnici. Tamo se i zdravi ljudi osećaju bolesno. Nije prvi put da prisustvujem ovakvoj farsi, ona se tamo dešava i u normalnim uslovima. Ta sveopšta neorganizacija, tamo je modus operandi. Najbliži gledaju svoje bolesne kako trpe nemoćni i gube svoje živote, a onda i oni sami polagano umiru u strahu da i njihov život ne bude osuđen na taj nehumani prostor koji se ne može nazvati zdravstvenom ustanovom.

2:00, kod kuće sam i ne daj bože nikom

Irena Parezanović

Comments

comments