I pored toga što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da će Srbija stati sa kupovinom oružja, u intervjuu za izraelski list najavio je kupovinu, ne tako male količine naoružanja od Izraela. Koji je motiv za naoružavanje – modernizacija vojske ili političko balansiranje?
Srbija je odvojila veliku sumu novca za naoružanje u poslednjih par godina u vidu ruskih helikoptera, ruskog sistema protivvazdušne opreme i delova za ruske migove. Unapređivanje naoružanja i oružje iz Rusije uznemirilo je Zapad. O potencijalnim posledicama po Srbiju, zbog takve kupovine, u novembru je govorio zvaničnik Stejt departmana,
„Postoji doza zabrinutosti zbog raspoređivanja ruske vojne opreme na teritoriji Srbije, ali i zbog mogućnosti da Srbija zahteva specifične ruske sisteme, što bi vodilo riziku da joj se uvedu posebne sankcije zbog kupovine vojne opreme“, rekao je specijalni izaslanik SAD za Balkan Metju Palmer.
Posle ovih Palmerovih reči, a pre susreta sa Putinom, predsednik Vučić je, u decembru, drugačije govorio o reformi vojske.
„To ne znači kupovinu oružja kao što naši ljudi misle, naprotiv, čak ćemo da stanemo sa kupovinom oružja“, rekao je tada Vučić.
Kupovina je zaista stala. Sve dok Vučić, pre nekoliko dana, nije otišao u Vašington. Tada je dao intervju za izraelski list, “Džeruzalem post”, u kome je rekao da Srbija namerava da kupi oružje od Izraela i da ta nabavka „neće biti mala isporuka“.
Da li je naoružavanje vojske Srbije Vučićeva (bes)potrebna ili politička odluka?
Izbor prodavaca oružja svakako je, kako kaže analitičar Aleksandar Radić, politički motivisan i sredstvo za afirmaciju Srbije u međunarodnim odnosima.
„U tom kontekstu stvaranja spoljnopolitičkih referenci, Izrael je naredna stavka – uopšte nije bitno šta će da se kupi, bitno je da se kupi. Tako da bismo mogli očekivati da se kupi nešto i od Amerikanaca, jer to bi onda bila ona višnjica na vrhu kolača, da bi bilo jasno, da kada pričamo o kupovini naoružanja nije primarno pričati o modernizaciji vojske i izboru tehnike, nego o tome šta to znači u spoljopolitičkom ambijentu”, smatra Aleksandar Radić.
Amerikanci su zakon o uvođenju sankcija zemljama koje kupuju rusko naoružanje uveli još u avgustu 2017. godine. U Beogradskom centru za bezbednosnu politiku smatraju da je srpska vlast trebalo brže da reaguje i dugoročnije da planira s kim će poslovati.
„Nabavke naoružanja uvek jesu povezane sa spoljnom politikom, ali ova vrsta balansiranja može biti opasna jer je skupa. Dakle, imate različite vrste delova naoružanja, koje je onda mnogo skuplje dugoročno održavati, morate da nabavljate različite delove, obučavate ljude za različite vrste održavanja i sve to može da šteti vojsci više nego da joj koristi”, kaže Katarina Đokić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Sagovornici portala N1 kažu da i slanje političkog signala Moskvi da se njihovo naoružanje neće kupovati kao nekada, nosi određeni rizik. Naime, narednih decenija Srbija bi upravo od Rusa trebalo da kupuje rezervne delove za naoružanje koje je, takođe, od njih i kupila.
Izvor: N1
