„Nema Turske bez Erdogana“, prenosi Der Spiegel izjavu jednog ministra, koji je u saradnji sa The Black Sea novinarskom platformom istražio svet Redžepa Tajipa Erdogana, pobednika izbora održanih u nedelju u Turskoj.
Kada se u vidu ima i neverovatna izlaznost od gotovo 88 odsto, još je jasnije da današnja Turska zaista ne postoji bez Erdogana. Ono što mnoge autokrate u pokušaju sanjaju njemu postaje java – ozbiljna većina politički opredeljenih građana sada već i u bukvalnom smislu “njegove” zemlje spremna je poveriti mu mandat autokrate. A da je baš takav mandat i tražio, Erdogan nikada ustvari i nije krio.
PROČITAJTE JOŠ: ZORANINO PISMO FUDBALERIMA JE UVREDA ZA ZDRAV RAZUM I ZA CELU SRBIJU!
„Kad su tako glasali, znači da njima u Turskoj takav i treba“, rekao mi je danas kolega s kojim radim. A meni je sve jasnije koliko smo blizu da nam neko tako saspe u lice istu rečenicu u kojoj će Turska biti zamenjena Srbijom.
Zvuči neverovatno, ali Turska je u 21. veku euforična zbog ideje da vlast bude u rukama jednog čoveka koji će sada biti i šef države i šef vlade, ali će i direktno imenovati i otpuštati svoje zamenike, kao i ministre, imati pravo da ostvaruje značajan uticaj na pravosudni sistem u zemlji, ali i pravo da u bilo kom trenutku po svom nahođenju nametne vanredno stanje u državi. I ne samo to – Erdogan je ozbiljan i sa svojom idejom o “rođačkoj” državi kojom će i u budućnosti vladati ljudi koji je on odabrao – između ostalog, mladi političar Berat Albajrak, suprug njegove ćerke Esre, koji prema navodima izvora Der Spiegela, i u javnosti već pokazuje svoje prve znake autoritarnog vladara budućnosti. Oponiranje Erdoganovim ličnim prohtevima ima jasne sankcije – već skoro dve stotine hiljada ljudi završilo je po zatvorima.
Koliko je Srbija daleko od ovakvog scenarija teško je proceniti, ali jedno je sigurno – današnja Srbija jeste na tom putu. Dodatno će se okuražiti svi oni koji priželjkuju autoritarni režim po ugledu na erdoganovski ukoliko u svetlu nadolazeće nove migrantske krize u Evropi fokus Evropske unije ponovo bude isključivo na rešavanju unutrašnjih problema i zaštiti spoljnih granica EU, a o potrebi za tim sve se više govori – između ostalog zbog ovoga je nemačku kancelarku Angelu Merkel napao i nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Zihofer. Srbija, ako bude puštena van kruga kontrole spoljnog faktora, mogla bi da bude Turska na Zapadnom Balkanu, jer današnji režim u Srbiji, predvođen Aleksandrom Vučićem, ne obećava mnogo više od takvog scenarija. Dok Erdogan telefonom gađa saradnike, Vučić ih utišava. Dok Erdogan smenjuje ministre i hapsi ljude, Vučić premijerku Brnabić i članove vlade drži potpuno zatočene u pećini čije zidove obasjavaju samo refleksije njegovih misli. Vezanih ruku i selotejpom prelepljenih usta, premijerka i ministri se koprcaju u sopstvenoj nemoći da na bilo koji način utiču na rad vlade čiji su integralni deo, ali punih džepova, ako je to za utehu. U Srbiji možda još uvek nema masovnih hapšenja, ali ima masovnih odlazaka iz zemlje, što na posletku ima jednake efekte – sve uže i manje krugove onih koji bi na bilo koji način mogli da budu kritika vladajućem.
S tim u vezi, a pred novim velikim izazovima koji čekaju EU (migrantska kriza, pobeda populista u Italiji, neravno tlo na kojem se našla još uvek najmoćnija evropska političarka Angela Merkel), Srbija sada mora (iako je već uveliko minut do dvanaest) ozbiljno jačati svoje opozicione kapacitete, jer neće imati ko da je zaštiti od dugogodišnjeg puta u rođačku državu Vučića, Dačića, njihovih saradnika i saradnika dece njihovih saradnika. Ako za jačanje opozicionih kapaciteta nismo sposobni, onda nema ni Srbije bez Vučića.
PROČITAJTE JOŠ: “VUČIĆ NEMA HRABROSTI DA SAM DONESE ODLUKU, PA SE KRIJE IZA REFERENDUMA”
(izvor: autonomija.info/Igor Besermenji)
