FARSA OD SUĐENJA: Koje sve sporne radnje su obeležile suđenje Belivuku

Niz spornih radnji obeležio je postupak protiv vođe navijača Partizana Veljka Belivuka. Prvobitno osumnjičen za teško ubistvo, on je optužen, a u petak i oslobođen za mnogo blaže krivično delo – pomaganje u ubistvu Vlastimira Miloševića. Njegov DNK trag nađen na automobilu korišćenom prilikom ubistva nije bio dovoljan za osuđujuću presudu. Promenjeni nalaz sudskog veštaka „uklonio“ ga je sa mesta zločina. Pojedini dokazi nisu ni stigli na sud – pošto ih je kontaminirao policajac tokom uviđaja. Tužilaštvo nije utvrdilo da li je „izvesni Vučko“ sa kojim je Belivuk komunicirao zapravo Nenad Vučković Vučko, pripadnik Žandarmerije. Inače nezaposlenog Belivuka, na suđenju je branio petočlani tim uticajnih advokata.

Piše: Bojana Pavlović

Oslobađajuću presudu članovi Belivukove porodice i njegovi brojni prijatelji u holu ispred sudnice Višeg suda u Beogradu dočekali su sa oduševljenjem. Među njima bilo je najviše navijača od kojih su neki ranije više puta osuđivani. Novinari KRIK-a prepoznali su Milovana Tadića, Borisa Karapandžića, Luku Medića, Aleksandra Vučeljića i Nemanju Srećkovića.

Belivuk je pušten iz pritvora i odveden u svoj stan gde će godinu dana morati da provede u kućnom zatvoru po drugoj presudi – zbog prebijanja članova obezbeđenja direktora fudbalskog kluba Partizan Miloša Vazure.

Niko nije osuđen za brutalno ubistvo koje je potreslo javnost, a oslobađanje Belivuka ostavilo je otvorena pitanja o kontroverzama koje su pratile ovo suđenje. Presuda, međutim, nije konačna, pošto obe strane imaju pravo na žalbu, a konačnu odluku daće Apelacioni sud.

Ubistvo na šinama

Telo Vlastimira Miloševića pronađeno je krajem januara prošle godine na tramvajskim šinama u Ulici kraljice Marije u centru Beograda. Javnost je bila potresena naročitom brutalnošću ovog zločina.

Nepoznati ubica ušao je u ulaz zgrade gde je Milošević stanovao i tu ga čekao. Kada se Milošević pojavio na vratima, na njega je ispalio deset hitaca iz škorpiona s prigušivačem od kojih ga je sedam pogodilo u telo i jedan ispod brade, piše u optužnici.

Vlastimir Milošević (foto: facebook)

Milošević je počeo da trči i uspeo je da pobegne preko ulice, ali je usled krvarenja pao na tramvajske šine. Ubica ga je stigao i ispalio mu još šest metaka u glavu, a potom se uputio ka susednoj ulici gde ga je čekao automobil. Nekoliko dana kasnije u beogradskom naselju Karaburma nađen je zapaljeni auto za koji se pretpostavljalo da je odvezao ubicu.

Nedelju dana posle ubistva, policija je uhapsila Belivuka pod sumnjom da je počinio teško ubistvo, kako je pisalo u saopštenju MUP-a. Tri meseca kasnije kao pomagač u zločinu uhapšen je Marko Miljković, inače kum ubijenog. O trećem učesniku Mirku Kojiću nije bilo reči sve do podizanja optužnice u julu prošle godine.

Stvari su se po Belivuka, međutim, promenile tokom tužilačke istrage.

Umesto kao izvršilac, optužen je kao pomagač. Prema optužnici, Miljković i Kojić kupili su vozilo korišćeno prilikom ubistva, a Belivuk je ukrao tablice sa drugog automobila i stavio ih na kupljeni.

Tužilaštvo je kao dokaz protiv trojice okrivljenih predložilo brojne svedoke, među njima i jednog očevica, snimke sigurnosnih kamera koje su zabeležile ubistvo, kao i Belivukove tragove DNK nađene na zapaljenom automobilu.

Tužilac Aleksandar Isailović rekao je da su Belivuk i ubijeni bili u zavadi u vezi sa poslovima oko obezbeđenja noćnih klubova.

Uticajni advokati

Suđenje je počelo u decembru prošle godine i završeno je za šest meseci. Na optuženičkoj klupi našla su se dvojica okrivljenih – Belivuk i Miljković, dok je Kojić bio u bekstvu.

Belivuk je odbio da se brani na sudu, rekao je kratko da nije ubio Miloševića, da ne zna ništa o tom događaju i da po savetu svojih advokata neće iznositi odbranu i odgovarati na pitanja. Miljković se branio ćutanjem.

Belivuka je na sudu branio tim uticajnih advokata – Vladan Vukčević, poznat po tome što je branio pripadnike i saradnike Službe državne bezbednosti, Vladimir Lučić iz advokatske kancelarije koju vodi Vojislav Nedić, otac generalnog sekretara Vlade Srbije Novaka Nedića, Dejan Lazarević, branilac Darka Šarića, Dobrivoje Glavonić, bivši istražni i prekršajni sudija, i Nikola Ristović.

Nije poznato kako Belivuk plaća tim advokata s obzirom na to da je ranije na sudu navodio da je nezaposlen i da od privremenih i povremenih poslova zarađuje oko 30.000 dinara mesečno.

Tuča na splavu

Nakon što je uhapšen, Belivuk je u tužilaštvu ispričao da je Miloševića upoznao 2012. kad je počeo da radi kao obezbeđenje na splavu „Fristajler“. Rekao je da su bili poznanici, kao i da nisu bili u svađi. U leto 2014, prilikom dolaska glumca Stivena Sigala, na splavu je izbila tuča u kojoj je prebijen jedan od članova Belivukove ekipe. Belivuk je naveo da su na snimcima videli da Milošević nije nikog tukao, ali da je štitio svoje drugove zbog čega su zahladili odnose.

Nekih godinu dana kasnije, ispričao je Belivuk, Milošević je pozvao njegovog prijatelja i vođu navijača Aleksandra Stankovića i žalio mu se da „neki grobari (navijači fudbalskog kluba Partizan) prave haos“ na šta je Stanković odgovorio da nema veze sa tim. Posle toga više nisu imali nikakav kontakt.

Naveo je da je u vreme ubistva spavao kod kuće, a kasnije se sastao sa Milošem Vazurom, predsednikom fudbalskog kluba Partizan. Istakao je da ne može da objasni otkud njegov DNK na automobilu korišćenom za ubistvo.

Kontaminirani dokazi

Sudija Višeg suda u Beogradu Slavica Nikolić za tri suđenja ispitala je desetak svedoka – među njima suprugu ubijenog, prodavca automobila, kao i sudske veštake.

Supruga ubijenog Miloševića na sudu je rekla da ostaje pri iskazu koji je dala tužilaštvu posle ubistva. Tada je ispričala da je njen suprug imao svoju firmu za obezbeđenje i da je radio u kafanama „Ona moja“ i „Gaučosi“. Objasnila je da je on cenio Belivuka, ali da se njihov odnos promenio posle tuče u kojoj je 15 mladića pretuklo Miloševića na splavu „Fristajler“.

Ona je na suđenju ponovila da je njihov kum Miljković, drugooptuženi u ovom slučaju, nagovarao njenog supruga da osveti batine i da je nudio da mu obezbedi oružje, eksploziv i vozilo.

Kum optuženog Kojića posredovao je u kupovini automobila korišćenog za ubistvo. On je ispričao da je Kojić kod njega došao sa dvojicom mladića – Miljkovićem i još jednim koji je nosio kačket i naočare za vid, da su otišli kod prodavca kola u susedno selo jer su tražili vozilo iz inostranstva i bez registarskih tablica. Ispričao da je po dolasku rekao Kojiću da poznaje prodavca zbog čega mu je on savetovao da ostane u kolima i dao novac nepoznatom momku sa kačketom.

Prodavac automobila iz sela Žabar nedaleko od Šapca takođe je ispričao je da je „mazdu“ kupio nepoznati mladić od oko 30 godina, srednje građe koji je nosio kačket i naočare. Pojavio se na njegovim vratima u večernjim satima i predstavio kao Vlada. Provozao je nekoliko automobila i odlučio se za „mazdu“.

Jedan od svedoka bio je i očevidac ubistva – radnik „Gradske čistoće“, međutim, on je na suđenju rekao da nije mogao da vidi lice ubice.

Snimci sigurnosnih kamera takođe nisu bili od koristi pošto se ispostavilo da nijedan od veštaka nije mogao da na osnovu njih utvrdi identitet ubice, pa čak ni visinu, težinu, niti kog je pola.

Sporan je bio nalaz sudske veštakinje Milice Keckarević Marković koja je radila na najvažnijim dokazima protiv Belivuka – tragovima njegovog DNK. Ona je ispričala da je na čaurama sa lica mesta pronađen trag nepoznate muške osobe, a da je Belivukov trag bio na bravi gepeka automobila korišćenog prilikom ubistva. Na ovom tragu, međutim, postojao je i DNK druge osobe zbog čega su advokati tvrdili da je dokaz zbog toga nedovoljno čvrst.

U njenom konačnom izveštaju ne spominje se da je Belivukov genetski materijal pronađen i na kapiji zgrade u kojoj je stanovao Milošević, iako je to pisalo u krivičnoj prijavi dostavljenoj tužilaštvu. Posle dugog ispitivanja ona je priznala da je reč o grešci u komunikaciji između nje i policije i da zapravo na kapiji nije nađen dokaz koji vodi do Belivuka.

„Pogrešno sam razumela i zapisala informacije iz policije“, objasnila je ona.

Iz njenog svedočenja otkriveno je i da neki od prikupljenih dokaza nisu mogli da budu korišćeni na sudu pošto ih je kontaminirao policajac tokom uviđaja. Nije, međutim, rečeno koji je tačno dokaz bio u pitanju.

Sudija Slavica Nikolić u obrazloženju presude istakla da je u ovom postupku sve ostalo na nivou sumnje.

„Postoji stepen sumnje da su okrivljeni na neki način imali veze sa ovim krivičnim delom, ali to nije dovoljno za osuđujuću presudu za koju je potrebno je da postoji izvesnost“, rekla je Nikolić.

Ona je dodala da nije sporno da je Belivuk imao kontakt sa automobilom i da su druga dvojica učestvovala u njegovoj kupovini, ali da nije dokazano da su znali da će automobil biti korišćen prilikom izvršenja krivilnog dela.

Kriminalna biografija

Veljko Belivuk jedan je od najbližih saradnika vođe navijača Partizana i narko-dilera Aleksandra Stankovića zvanog Sale Mutavi.

Stanković je 2013. godine osuđen na pet godina zatvora kao organizator grupe koja je prodavala drogu, ali je izbegavao zatvorsku kaznu. Čak 12 puta Prvi osnovni sud u Beogradu odložio mu je odlazak u zatvor – najčešće zbog navodno narušenog zdravlja.

Stankovićeva kriminalno-navijačka grupa po imenu „Janjičari“ okupljala je bivše navijače drugih klubova koji su preuzeli prevlast na Partizanovoj južnoj tribini. Članovi grupe obezbeđivali su beogradske klubove i splavove, čuvali upravu Partizana, prodavali drogu i učestvovali u brojnim nasilnim incidentima, tučama, pucnjavama i pokušajima ubistva.

Tokom preuzimanja tribine i sukoba sa drugim grupama demolirali su kafić „Holivud“ na Karaburmi u vlasništvu vođe suparničke grupe „Alkatraz“ Aleksandra Vavića u decembru 2013. Policija je uhapsila počinioce, među njima i Belivuka.

Krivičnu prijavu protiv njega u ovom slučaju, međutim, tužilaštvo je odbacilo jer je uplatio 100.000 dinara u humanitarne svrhe.

Za Belivuka šira javnost je čula krajem aprila 2016. godine kada je učestvovao u prebijanju članova obezbeđenja direktora kluba Miloša Vazure na parkingu ispred Partizanovog stadiona.

Zbog toga je sa još jednim članom grupe uhapšen i optužen. Stanković je prisustvovao tuči, ali protiv njega tužilaštvo nije podnelo prijavu.

Belivuk je sa tužilaštvom sklopio sporazum o priznanju krivičnog dela i dobio godinu dana kućnog zatvora bez elektronskog nadzora. Na sudu nije negirao da je učestvovao u prebijanju i rekao je da je bio isprovociran.

Stanković je ubijen u oktobru 2016, a Belivuk je preuzeo upravljanje grupom.

Vučko

Stanković, Vučković i Belivuk

Suđenje za ubistvo Vlastimira Miloševića učvrstilo je sumnje o vezama ove grupe i pripadnika Žandarmerije Nenada Vučkovića, zvanog Vučko.

Pred kraj suđenja, tužilac je kao dokaz predložio poruke u kojima je Belivuk sa „izvesnim Vučkom“ razgovarao o sukobu sa Miloševićem i da je „Vlasta“ tražio da se izmire – što je on odbio.

„Ne želim ni da ih vidim, a kamoli da se mirim sa njima. Ma kakvo mirenje, zvao sam te samo da znaš, brate“, glasila je jedna od poruka.

Tužilac nije precizirao ko je osoba koja je u telefonskom imeniku Veljka Belivuka upisana kao „Vučko“, ali prethodna saznanja o vezama žandarma i kriminalaca ukazuju da bi to mogao biti on.

Nedugo posle Stankovićevog ubistva, u javnosti su se pojavile fotografije na kojima se vide Stanković, Belivuk i Vučković kako zagrljeni navijaju na tribini.

Vučkovićevo ime pominje se i u slučaju demoliranja kafića „Holivud“. Posle rasturanja kafića, grupa se razbežala u više vozila, a Vučković je preuzeo jedan od automobila. U vezi sa ovim slučajem tužilaštvo ga nije ispitalo, o čemu je pisao CINS.

Zbog sumnje da su Vučkoviću, Stankoviću i Belivuku omogućili da od februara do juna 2016.  van radnog vremena koriste vojno strelište u Pančevu za vežbanjegađanja Vojni sindikat Srbije podneo je krivičnu prijavu protiv dvojice generala.

Krivična prijava je odbačena pošto su dokazi o ovim posetama nestali – snimci sigurnosnih kamera su presnimljeni, a stranice iz knjige poseta iscepane. U prijavi piše da je Vučković do kasarne dolazio u kolima sa zatamnjenim staklima, a sa njim je, osim Stankovića i Belivuka, bio i generalni sekretar Vlade Srbije Novak Nedić. Vučković je rekao da „nikada nije ulazio u krug kasarne privatnim vozilom, niti u radno, niti u vanradno vreme“.

Novinari KRIK-a pitali su u avgustu prošle godine MUP da li je Sektor unutrašnje kontrole proveravao Vučkovićeve veze sa kriminalcima. Odgovor nije stigao, a Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić naložio je u aprilu ove godine da se informacija dostavi. MUP, međutim, do danas nije dostavio tražene podatke.

(Izvor: Krik.rs)

Comments

comments