„Imao sam nesrećno detinjstvo, morao sam i u školu da idem“: 20 bisera po kojima pamtimo Tomu Nikolića

Iskreno sirov, kakvim ga je sam Gospod dao, on nikad nije krio visoko mišljenje o sebi: „Rođen sam na Sretenje, veliki ljudi se rađaju na velike crkvene praznike.“ (Kurir, 16. februar 2008).

Ponekad se smatrao važnijim od Boga: „Bog je stvarao svet šest dana, a ja sam ga uzdrmao za dva.“ (Fonet, 13. maj 2007).

Život ga nikad nije mazio: „Imao sam nesrećno detinjstvo, i u školu sam morao da idem.“ (Nije srpski lupati, 2007).

Ali je, uprkos tome, ostao tanane duše: „Nekako sam bio tužan dok sam čitao bajke. Čitao sam Ivicu i Maricu, Palčića i nikako da dočekam srećan kraj. Suviše prepreka ima u tim bajkama. Uvek se nekome zabode led u srce.“ (Evropa, jun 2004).

Mestimični problemi sa obrazovanjem obeležiće njegovu karijeru: „Nisam završio fakultet jer nije valjao Zakon o univerzitetu.“ (Blic, 31. decembar 1998).

Kao i sva deca, voleo je sport i nije se libio da o sopstvenom talentu isplete legende: „To što radi Ronaldinjo, to je neponovljivo. Kao da gledam sebe kad sam se kao dečak igrao na livadi.“ (Nije srpski lupati, 2007).

PROČITAJTE JOŠ: IZMENAMA ZAKONA O RADU POSLODAVAC ĆE MOĆI DA TRAŽI PODATKE OD LEKARA I PROVERI DA LI JE RADNIK STVARNO BOLESTAN?!

U politiku je ušao sa vaspostavljanjem višestranačja, čistog i širokog patriotskog srca: „Nemam nikakvih uzora, ali sam u životu pročitao mnogo, tako da mi se to sad vraća. Jedini kojeg bi kao uzor mogao da pomenem bio je Nikola Pašić, ali i njemu sam, čitajući knjige, našao neke mane.“ (Svet, 15. mart 1993).

Bespogovorno je sledio Vojislava Šešelja: „Svaka Šešeljeva knjiga je dobra, čestita srpska knjiga, bukvar i azbuka. Jednog dana svaki seljak će reći: ‘Imam imanje, traktor, stoku i knjigu Vojislava Šešelja’, a onaj u gradu će kazati: ‘Imam posao, stan, zdravu decu i knjigu Vojislava Šešelja.’“ (Večernje novosti, 17. novembar 2004).

Kao zagovornik čvrstih rešenja i krvavih raspleta, dugo je koketirao sa ne baš najsrećnijom „ratnom baštinom“ Srbije: „Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću poručujem da ne smeju biti u Hagu, a ako im stignu na vrata, neka se ubiju sami“! (Beta, 29. decembar 2005).

U poznim mirnodopskim danima Kosovo je isturao kao majku svih pitanja i platformu svih platformi: „Ratovaćemo protiv Albanaca. Oni jesu spremni, kažu. E, trebalo bi da i mi budemo spremni. Ja majku nemam, ja ću otići. Ne zovem nikoga, ali ja ću otići. To je moj odnos prema Kosovu.“ (Kurir, 23. mart 2007).

Nije da nije umeo da obeća: „Ja vam obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne bude pod kontrolom Srbije. Nije mogao Hitler da ga uzme, neće ni ovi današnji.“ (Politika, 21. februar 2008).

Dugo je bio ogorčeni protivnik Zapada: „Sve dok u mojoj kući moja žena bude spremala supe, sarme, podvarke, dok bude kuvala pasulj, boraniju, moja deca neće ići u Mekdonalds.“ (TV Plus, Kruševac, 17. marta 2000).

Svoju „rezervisanost“ prema EU uspeo je da upakuje u jednu od najčuvenijih metafora srbijanske politike: „EU je vrlo skupocen persijski tepih. Jedina mana je što ima jednu rupu. Ta rupa, to je Srbija. EU bi zlatnim koncem tu rupu zakrpila jer joj u suprotnom skupocen tepih ništa ne vredi. Ne može nigde da ga izloži.“ (Kurir, 31. januar 2008).

A onda je, nekako preko noći, rešio dilemu po pitanju članstva Srbije u EU i njenog okretanja trulom Zapadu: „To je kao da me pitaju da li da se odreknem jednog ili drugog sina.“ (B92, 4. avgust 2011).

Setio se: „Ja to govorim već pet godina: mi ne možemo bez Evropske unije!“ (B92, 23. septembar 2009).

Sećam se kako je s ponosom nosio teret svoje sudbine: „Ja sam jedini spas za Srbiju.“ (Kurir, 25. maj 2004).

Pre nego što je osvojio vlast, dao je zanimljivu izjavu: „Ostaće zapisano kako sam ja vodio Srbiju. Treba mi politička slava, da kažu – bio je to jedan dobar predsednik.“(TV Pink, 17. januar 2008).

U međuvremenu je postao uvaženi građanin sveta: „Ponosan sam što Strazbur nazivam svojim drugim gradom. Za vaš grad me vezuju najlepše uspomene.“ (Tanjug, 3. oktobar 2013).

Uspeo je da baci na kolena čak i kineskog premijera Li Kećanga: „Bio je jedan čovek kod nas pre 200 godina, nepismen, a bio je prorok, i nikada nije čuo za Kinu, ali je rekao: ‘Doći će ljudi sa istoka – žuti ljudi, i zavladaće svetom i piće vodu s reke Morave’.“ (Beta, 18. decembar 2014).

Ostao je trajno zabrinut: „Ako ja odem u penziju, kome će ostati Srbija?“ (Press, 25. jul 2011).

PROČITAJTE JOŠ: (FOTO) PLJAČKA BEOGRAĐANA: SNS „REKONSTRUIŠE“ ULICU KOJA JE ZAVRŠENA PROŠLE GODINE!

Danas je u dubokoj ilegali, pa smo kolektivno uskraćeni za veštinu njegovog slikovitog izražavanja i slaganje komplikovanih sintaksičkih celina.

Dobro je da tamo, u ilegali, i ostane, ali kad god ga se neko u tom tihovanju seti, ja se setim neke od njegovih misaonih invektiva.

U domenu volšebnog mi je kako smo Tomislava Nikolića, ponosnog nosioca ovde publikovane misaone strukture, izabrali za predsednika države?!

I ne, nemam nikakvu dilemu: sve što nam se upravo dešava, ama baš sve smo zaslužili.

P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je američki sveštenik Endrju Brenson tek stigao iz turskog zatvora, kleknuo pored predsednika Donalda Trampa i rekao da se moli za njega. Naši kad kleknu pred Vučića – ćute!

PROČITAJTE JOŠ: JAKO JE OZBILJNO KAD O PRELETAČIMA PRIČA OSOBA KOJA JE PROMENILA 5 STRANAKA!

(izvor: danas.rs / Slaviša Lekić)

Comments

comments