Još jedna suluda Vučićeva ideja: Šta će nam nacionalni stadion od 250 MILIONA EVRA?!

Predsednik je nedavno našao za shodno da raspali plamen na staru, ali popularnu temu – izgradnja novog, velelepnog stadiona koji će biti ponos naše zemlje.

Nije se svetsko prvenstvo u fudbalu, što bi naš narod rekao, ni o’ladilo, a u našim se medijima pojavila nova sportska kontroverza. Nakon juna meseca koji su obeležile velika pobeda nad bednicima koji su među prvima priznali tzv. Kosovo (parafraziram javni servis, da se razumemo), te surov poraz pretrpljen od strane momaka koji su šakama imitirali one ptice koje u lektiri rano lete, aktuelna letnja tema za sve Srbe postala je – nacionalni stadion.

U jednom od skorijih obraćanja javnosti, predsednik Aleksandar Vučić ležerno je bacio prijavu kako će „biti para za nacionalni stadion u Ostružnici“, i usput spomenuo trošak od nekih 250 miliona evra.

Priča o nacionalnom stadionu nije od juče – još 2015. je tadašnji premijer pričao o ovom zdanju, doduše tada je sve to koštalo sto miliona manje. Takođe, tokom gostovanja u emisiji „Ćirilica“ krajem 2017, Vučić je rekao da će nacionalni stadion biti izgrađen na Novom Beogradu u blokovima 70 i 70a. Tako da, i ranije se govorkalo o ovome, ali sada je diskusija nešto konkretizovana, ponajviše zbog dosta decidirane Vučićeve izjave da se temelj kopa dogodine.

Po ovom poslednjem planu, doduše, mi gradimo ne stadion nego mega-giga-arenu. Siniša Mali je naglasio kako je plan za nacionalni stadion da ima čak 60,000 mesta i da će biti najveći objekat za te potrebe na Balkanu pa i šire. Sa ovim kapacitetom, novi stadion bi „prešišao“ stadion „Rajko Mitić“.

Kako god bilo, i sami znate da naš predsednik u toku dana kaže jedno milion i petsto stvari, pa se ipak ne može sa sigurnošću tvrditi da će ovaj projekat zaista ući u fazu izvedbe. Ipak, dobili mi nacionalni stadion ili ne dobili, to nas neće sprečiti da se pozabavimo jednim prostim pitanjem na ovu temu.

Šta će nama, zaboga, nacionalni stadion?!

Da, ja razumem da nacionalni stadion ima jaku mitološku osnovu. Barem tri takva objekta u Evropi imaju status „svete zemlje“ – škotski Hempden Park, na kojem inače igra i niželigaški Kvins Park, je 2002. video onaj Zidanov gol protiv Leverkuzena i još mnogo štošta u svojih sto i kusur godina egzistencije. O engleskom Vembliju i ne moramo raspravljati, dok je briselski Hejsel ostao poznat po nekim manje dragim stvarima. Svejedno, ovo su izuzeci u ovoj diskusiji.

U bivšoj Jugoslaviji, nijedna republika nema posvećeni nacionalni stadion čiji je jedini korisnik reprezentacija. Najbliže su tom idealu nekako stigli Makedonci, koji su Vardarov Gradski park 2012. svečano prekrstili u „Filip II Arena“, i Slovenci sa svojim stadionom Stožice – u oba slučaja, primarni „domaćini“ su klubovi iz lokalnih liga doduše. Bosna već godinama igra na Bilinom Polju u Zenici, Hrvati šetaju od Maksimira do Poljuda, Crna Gora igra „pod Goricom“, a u Srbiji se na smenu menjaju stadioni Crvene Zvezde i Partizana, uz povremene izlete do Novog Sada i Užica.

Sa ovim saznanjem, možda je lako zaključiti da je primarni razlog građenja novog stadiona čista megalomanija – i realno, nije da naš predsednik beži od tih deklaracija bržeg, boljeg, jačeg i lepšeg (uostalom, njegove su reči da će novi stadion biti „prava lepotica“). Ali hajde da malo analiziramo šta tu sve ima. Podelimo ovu raspravu na dve celine – sportsku i ekonomsku, a konačan zaključak donesite sami.

PROČITAJTE JOŠ: HAOS U ŽAGUBICI NASTAO USLED PUCANJA NELEGALNO SAGRAĐENE BRANE?!

Sportska strana priče

Budimo realni, reprezentacija Srbije u fudbalu je skoro pa nepostojeći brend. Reprezentaciju ljudi prate čisto jer u tom terminu ne igraju Zvezda ili Partizan – da se nekim slučajem desi da na isti dan igra bilo kod od večitih paralelno sa nacionalnom selekcijom, na stadion bi došlo trocifreno ljudi a TV prenos bi uhvatio rejting negde u egalu sa direktnim snimkom dočeka hrvatskih fudbalera u Zagrebu.

Možda vam se ovo čini kao karikaturni prikaz, ali brojke definitivno nisu sjajne. Srbija je od samostalnosti odigrala 41 domaći meč sa prosečnom posetom od 18,027 gledalaca. Ukoliko sklonimo iz kalkulacije četiri meča koje smo zbog raznih suspenzija igrali bez publike, prosek se podiže na nešto boljih 19,976 gledalaca, ergo skoro dvadeset hiljada. Što nije sad per se ni loše, ali nije baš da vrišti za stadionom od šezdeset hiljada.

Vladimir Novaković, komentator Sport Kluba, smatra da mi nemamo ama baš nikakve sportske motive za izgradnju ovog stadiona.

„Za razliku od zemalja kao što su Hrvatska, Holandija, Švedska ili Turska, u Srbiji ne postoji navika da se ide na utakmice nacionalnog tima – neretko većina publike na stadionu i nije sa teritorije Srbije“, objašnjava Novaković.

„Gledaoci se u većem broju pojave tek na kraju uspešnog ciklusa, obično na meču koji označava prolazak na veće takmičenje. Prethodni ciklus je najbolji pokazatelj, jer su se na prve dve utakmice gledaoci jedva skupili, bilo ih je po 10 hiljada, a na poslednjem meču ih je bilo preko 40 hiljada. Ako nema uspeha, nema ni publike. S te strane jasno je da stadion ne bi mogao da se ispuni u potrebnoj meri“, jasan je on.

PROČITAJTE JOŠ: ŽENA BATE GAŠIĆA DOBILA 2,5 MILIONA NA NAMEŠTENIM KONKURSIMA!

Cifre definitivno potvđuju Novakovićevu tvrdnju da u Srbiji rezultat diktira posetu, a ne tradicija. Od ukupno šest mečeva na kojima je Srbija uhvatila više od 40,000 gledalaca, svega jedan beležimo u neuspešnom ciklusu – meč protiv Portugala 28. marta 2007. na stadionu „Rajko Mitić“, kojem je prisustvovalo oko 55,000 ljudi. Čak tri „rekordera“ su se desila za vreme „Antićevog ciklusa“ – utakmice protiv Austrije, Rumunije i Francuske u proseku je gledalo oko 50,000 ljudi, dok smo u poslednjim kvalifikacijama videli nešto jaču posetu tek protiv Velsa i Gruzije.

Ekonomski aspekat

Nacionalni stadion, da se razumemo, nije nepotreban zato što nam je reprezentacija u kanalu.

Nacionalni stadion je nepotreban pre svega zato što je neisplativ.

Prvo i prvo, moramo staviti znak pitanja kod cifre od „200 do 250“ miliona sa kojom predsednik ekonomiše. Ove brojke, što se stadionskih troškova tiče, ulaze u zonu tzv. „ruskog standarda“, tojest ovoliko koštaju neki od onih njihovih velelepnih arena koje smo imali priliku da vidimo na minulom svetskom prvenstvu.

Ganc novi stadion Krasnodara koštao je dvadeset milijardi rubalja, što mu dođe oko 270 miliona evra. Spartakova „Otkriće Arena“ koštala je 200 miliona evra. To su ozbiljne cifre, ali toliko nekako košta stadion koji liči na spejs šatl sa svime usput. Primera radi, Bajernova „Alijanc Arena“ je koštala 340 miliona, ali ona prima preko 70,000 gledalaca – relativno friško izgrađene stadione engleskih premijerligaša ovde i ne moramo spominjati, jer su to već neke vrtoglave cifre.

Naš stadion, kad bi se gradio, ne bi uopšte morao da košta ovoliko. Uzmimo recimo moderni stadion belgijskog Genta, „Gelamko Arenu“, koji prima 20,000 gledalaca i koštao je 80 miliona evra. Ako uzmemo u obzir statistike odozgo, nama ne treba preko 40 hiljada mesta, pa bi ovakva neka varijacija koštala možda i malo više. Ali definitivno ne 250 miliona koliko troše braća Rusi na svoje hramove fudbala.

Kad smo već kod para, odakle one uopšte stižu? Fudbalski savez Srbije je odlaskom na SP prihodovao osam miliona dolara, što je manje od premija koje su prošle sezone ostvarili beogradski večiti igranjem u Evropi. Na Balkanu trenutno ne postoji nijedan klub – pa čak ni Dinamo, koji malo malo pa proda nekoga za sedmocifrene iznose – dovoljno finansijski solventan da može sam da gradi stadion bez neke direktne političke pomoći. Pritom, klubovi uvek mogu da prodaju igrače. FSS može da prodaje samo ulaznice za te mečeve koji bi se tu odigrali. Postoji određeni deo novca koji bi pokrio potencijalni sponzor koji bi „krstio“ stadion, ali neke procenu su da to ne bi mogli da bude više od par miliona evra godišnje.

Novaković kao komparativ ovde uzima i primer beogradske Štark Arene, koja iz godine u godinu posluje kao gubitaš.

„Stadion sebe ne bi mogao da izdržava, jer jedan glomazni objekat mora da ima veliki broj događaja da bi se pokrili bazični troškovi održavanja, da i ne pominjem vraćanje ogromnih sredstava za izgradnju. Čak ni Arena, koja mnogo lakše nađe sadržaj, ne uspeva da izađe iz minusa. Teško je i zamisliti čime bi se stadion popunio više od desetak puta godišnje“, podvlači on.

I zaista, koliko bi to moglo da bude događaja da uđe u zonu isplativosti? Jedna evropska selekcija u toku kalendarske godine ima deset termina, što će reći da će broj domaćih mečeva biti između četiri i šest. Dodajmo na ovo i finale kupa koje se tradicionalno igra na nacionalnom stadionu – superkup nemamo (a i šta će nam), pa bi tako naš stadion maksimalno sedam puta godišnje video fudbala. Dodajmo ovde možda i poneki koncert i eto magičnih deset termina, a to nije ni blizu granice isplativosti.

Postoji takođe i ona priča da bi stadion postao isplativiji kada bi FSS nekako naterao Zvezdu i Partizan da ponešto odigraju na njemu, ali verovatnoća da se ovako nešto desi je previše mala da bi ulazili u dublje analize. I jedan i drugi navijački tabor iznimno su vezani za svoje domaće terene, i prosto je nerealno da iko od naša dva najtrofejnija kluba pristane na to da im se domaći mečevi igraju u Ostružnici na nekom tamo novom stadionu. Na stranu što bi onda morali da plate FSS-u najam objekta.

Ako je nešto potencijalno pozitivno u celoj priči, to je da bi nas novi moderni stadion svrstao u kandidate za evropska finala i neki novi format EP u fudbalu. Prošle godine je, recimo, evropski Superkup odigran u Skopju. Ali ovo su ipak izolovani događaji koji bi se desili jednom u dve godine u nekom najboljem slučaju. Previše je to para za jednokratnu promociju.

OK, ali šta sa parama?

Dakle, upravo ste potrošili desetak minuta svog vremena kako bi pročitali ono što ste već znali, a to je da je nacionalni stadion skupa i neisplativa avantura. Međutim, šta ako bi te pare preusmerili u nešto drugo?

Nacionalni stadion nigde nije pomogao usponu fudbala. To je po pravilu činilo ulaganje u razvoj fudbalera. Engleska je najzgodniji primer – ogroman novac uložen u novi Vembli nije doneo bukvalno ništa, ali je izgradnja nacionalnog trening centra za igrače i trenere, kao i postavljanje sistema rada u akademijama u roku od 6-7 godina vratio titule svetskog prvaka do 17 i 20 godina i polufinale seniorskog SP, što im je najveći uspeh u poslednjih 28 godina.

Taj tip objekta ne donosi stratešku korist, kakvu bi, recimo, donela izgradnja stotina terena širom Srbije na kojima bi deca mogla da igraju fudbal bez obaveze da plaćaju astronomske sume za termine po balonima ili mesto u školama fudbala.

Koliko je verovatno da će se ovo desiti, procenite sami. Vidimo se u Ostružnici, dakle.

PROČITAJTE JOŠ: (VIDEO) SAV UŽAS NAPREDNJAČKE SRBIJE MOŽE DA SE VIDI U OVA DVA MINUTA…

(izvor: vice.com/Miloš Jovanović)

Comments

comments