Kolumna: Tmina mrkle noći

Piše Dejan Jeremić

Svako ko je iole video sveta reći će vam da je spoznao i kako taj svet funkcioniše i ispod nivoa trotoara. To ispod pločnika tamo daleko zove se metro. Po naški, gradska podzemna železnica. Doduše, umeju ovde da je pomešaju s podzemljem ali to je predmet za organe gonjenja. Stoga, ostajemo u sferi metroa koji bi neko mogao da poistoveti s veletrgovinskim objektima (pišu se velikim slovom m) za snabdevanje hranom i sitnicama za kuću koje ničemu ne služe. No, da bi pojam metroa bio shvaćen i da bi se nešto i znalo o vozovima koji tutnje utrobom grada nije neophodno obići svetske metropole. Dovoljno je odgledati neki holivudski brzopotezni blokbaster za jednokratnu upotrebu i videti da se narod iz dauntauna u buljucima strmoglavljuje u podzemne tunele kojima će stići do neke livade.

Livade? To je ta ključna reč. Možda ona nosi krivicu za ono što će gradonačelnik Beograda izjaviti: „Nigde u svetu metro se ne gradi u gusto naseljenim delovima grada, već tamo gde postoji potencijal za razvoj… ” Neko je izgleda gledao samo onaj deo filma u kojem putnici izlaze iz metroa u nekoj pustari, mestu potencijalnog razvoja!? Kao što je to npr. Makiš.

Kako metroom (koji ne postoji) iz centra grada stići do Makiša? Nikako. S obzirom na to da je centar grada gusto naseljen – te u tom smislu i neupotrebljiv za izgradnju metroa (sic!) – odande bi valjalo prevesti se nekim od vozila gradskog prevoza do, recimo, neke utrine u kojoj metro funkcioniše a odatle do stanice u Makišu. Od Makiša se već lakše stiže do krajeva koji nisu gusto naseljeni a potencijalno su skloni razvoju. Ovako projektovan metro, hipotetički, značajno bi povećao potencijal za razvoj turizma. Recimo, u metro stanici Deliblatska peščara presedanje za Pešter, Obedsku baru i Vinatovaču. Ovo poslednje je srpska prašuma, mesto gde je bog zauvek rekao laku noć.

Nigde, osim u Srbiji metro ne bi bolje poslužio da se prevezeš do njive u sezoni okopavanja kukuruza. A poljoprivreda je, znamo, privredna grana koja nas je održala. Njojzi hvala. Uprtiš motiku na rame pa u metro. Na njivu. A budak? On je samo za grube radove, na parcelama koje nisu gusto naseljene stabljikama.

A za to vreme, na drugom kraju grada bez podzemne železnice – a s nekoliko Metro objekata – građansko lice na službi u Vojsci Srbije izvolelo je da izjavi da će predsednika Srbije i celog SNS-a u Hrvatskoj dočekati ustaše. Naizgled nesmotrena izjava. Kakva god da jeste, nepametna je. Ovo bi čak i u amaterskom pozorištu bila replika za salvu zvižduka. Glumac bi tu ponajmanje mogao da bude krivac, reditelj takođe. Za takvu rolu odgovornost snosi pisac drame.

Strahuje se da u nekim mračnim odajama nastaju tekstovi koji slute zlo. Da se u nekim pomračenim umovima budi avet. Da su vampiri deo mizanscena koji se proteže od gusto naseljenih delova grada do nekih, da prosti fini svet, vukojebina.

Sve to, s pristojne udaljenosti, posmatra Laza. Ne onaj koji je onomad u nečiju slavu druge nazivao mrsomudima, bez izvinjenja finom svetu. Taj se već svrstao u red šegrta koji odboluju kad gazda kine. Misli se na onog Lazu koji je govorio da će sve to narod pozlatiti a onda se skromno ovekovečio kao institucija. Zatvoren tip, rekli bi oni koji su ga poznavali.

U najkraćem, crno u svim nijansama mračnog.

I sve to u jednom danu. U danu kada je otišao Nebojša Glogovac. Raskoš, nijanse, slojevitost, širina, valeri, snaga, talenat i znanje zakačeni na nebesku udicu. Na većini televizija bila je to vest pre prognoze vremena.

U Vinatovači je noć. Mrkli je mrak.

 

Comments

comments