„Kosovo nije izgubljeno za Srbiju, ne treba žuriti sa konačnim rešenjem“

Gotovo svakodnevno su građani Srbije zatrpani porukama vlasti kako je Kosovo izgubljeno, kako ga je izgubila prethodna vlast, kako se ne možemo mnogo nadati, kako je jako teško u pregovorima, a sa druge strane kako treba požuriti sa pregovorima, kako su pritisci veliki. Ova nelogična priča se plasira narodu kao da vlast pokušava da narod “skuva kao žabu” i priprema za nešto. Pri tome, niko ne zna o čemu se pregovara, šta je naša platforma pregovora, niti se zna ko nas pritiska i čime nas pritiskaju. Nadam se da grešim, ali izgleda kao da vlast pokušava da pripremi građane na nešto na šta se već obavezala: priznanje kvazidržave Kosovo koja bi da postane deo Albanije.

Sa strane međunarodne zajednice, glavnu ulogu u pregovorima ima Nemačka, koja svoju spoljnu politiku vodi pod plaštom EU i koja pokušava što pre da dođe do pravno obavezujućeg sporazuma. Nemačka se ozbiljno investirala u Balkan jeftine radne snage i glavni je politički igrač na celom Balkanu, uključujući i Kosovo i Metohiju. Nemačka ima interes da konsoliduje ceo Balkanski prostor pre svega oslanjajući se na svoje tradicionalne saveznike iz dva svetska rata. SAD i Velika Britanije su prilično pasivne u ovom trenutku zaokupljene više sve očiglednijim geopolitičkim zatezanjima između sebe i Nemačke i krnje EU koju Nemačka predvodi.

PROČITAJTE JOŠ: PRIMA 2,5 MILIONA MESEČNO: BAJATOVIĆ JE NAMERNO GURNUO AZOTARU U STEČAJ, BILO JE I DRUGIH REŠENJA!

Da li Srbija zaista treba da žuri? U svojoj izjavi Fonetu, Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda je kazao: “Treba biti mudriji i sačekati bolje vreme, jer kako se sada nudi da se reši pitanje Kosova i Methije, to je za svagda.” Geopolitička slika sveta se menja. Srbija je prespavala pad berlinskog zida i platila ogromnu cenu za to. Ne bismo smeli prespavati i ovu. Svet dana je obeležen novim konfliktom između zapadnim silama: SAD i Velike Britanije sa jedne i Nemačke i krnje EU sa druge.

I zaista: o čemu pregovara predsednik Srbije, na osnovu kojih Ustavnih i zakonskih ovlašćenja i šta mu je cilj? Građani bukvalno ništa ne znaju o ovome. Pitanje Kosova i Metohije se rešava jednom za generacije.

Da bi zaštitila svoje legitimne interese na Kosovu i Metohiji, Srbija bi pre svega sebi morala da da odgovor na tri suštinska pitanja.

Prvo pitanje je: koje interese branimo, šta hoćemo da postignemo i o čemu pregovaramo? U prevodu: platforma. Stvari saznamo tek kada se objavi šta je sve naša vlada dala, od članstva Kosova u Međunarodnom olimpijskom komitetu do telefonskog pozivnog broja. A šta je Srbija dobila?

Kao osnov svih razgovora o budućnosti Kosova i Metohije, Srbija bi morala da otovori sledeća pitanja:

1. Popis imovine i zaštita imovinskih prava kako fizičkih lica, tako i svih pravnih lica i crkve
2. Nadležnost Beograda nad srpskim spomencima kulture na Kosovu
3. Suštinska autonomija, ne ZSO, kao garant ostanka i opstanka Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji
4. Zaštita svih ljudskih prava Srba i drugih nealbanaca na Kosovu
5. Ukidanje svih ekonomskih barijera između Kosova i ostatka Srbije i izgradnja jedinstvenog ekonomskog prostora

Ove interese sve druge zemlje mogu da razumeju. „Kosovo je srce Srbije“ niko ne razume, jer emocije nisu predmet pregovora. Protiv ovih pregovaračkih principa zasnovanih na interesima Srbije prilikom rešavanja pitanja Kosova, niko, pa ni zemlje zapada, ne mogu da imaju ni jedan argument. Jer se radi o nespornim, civilizacijskim vrednostima na kojima su i njihove zemlje zasnovane.

U najmanju ruku je čudno da se vlada nije setila da postavi pitanje nadležnosti nad srpskom kulturnom baštinom, našim crkvama, manastirima, spomenicima kulture, da popiše imovinu na KIM i postavi pitanje imovine pravnih i fizičkih lica, pre nego što je potpisivala ove sporazume. Recimo, pre sporazuma o telefonskom pozivnom broju ili energetici? Zašto se na njih pristalo pre nego što je rešeno pitanje kulturne baštine? Jer vreme za rešenje tih pitanja je bilo tada, ne sada kada su sporazumi već potpisani. To vas uči zdrava logika i sve uspešne tehnike pregovaranja za koje je iko ikada čuo. Da smo rešili to pitanje, pitanje nadležnosti nad našim spomenicima kulture, članstvo Kosova u Unesko nas i ne bi pogađalo. Zašto bi nama bio problem da albanske kulturne spomenike na Kosovu štiti neka kosovska kulturna institucija?

Kako sada stvari stoje, Srbija izgleda radi ono što joj kaže Nemačka u nadi da će je Nemačka uvesti u krnju Evropsku Uniju. Građanima se prodaje slika blagostanja koje ih čeka čim zatvorimo sva poglavlja u pristupanju Nemačkoj EU. Ovako bi se kratko mogla opisati politika Vlade Republike Srbije i Predsednika Srbije.

Drugo pitanje je: Da li je na Kosovu i Metohiji za Srbiju zaista sve izgubljeno? Kratak odogovor je: daleko od toga.

Teritorija Kosova i Metohije je pravno postala deo države Srbije nakon balkanskih ratova. Međunarodnim ugovorom. Kraljevina Jugoslavija je između dva rata naseljavala Kosovo i Metohiju. Između ostalih i moj deda je sa porodicom dvadesetih godina prošlog veka iz Crne Gore došao u opštinu Dečane. Tamo mi se i rodio otac. Nakon drugog svetskog rata, nova vlast nije dozvolila povratak naših ljudi na Kosovo. Za vreme socijalističke Jugoslavije, demografska slika se značajno promenila, što kao rezultat iseljavanja Srba i drugih nealbanaca, što kao rezultat izuzetno visokog nataliteta Albanaca. Tokom ratova 90-tih, naša država se na KiM nije ponašala kao država. To što je OVK činio zločine nad Srbima na KiM nije opravdanje da država Srbija prikriva i štiti ubistva i zločine nad albanskim civilnim stanovništvom i da razne službe šalju kriminalce da pljačkaju i zastrašuju. Država ne može da štiti, kažnjava i presuđuje po nacionalnom ključu, jer onda nije država.

PROČITAJTE JOŠ: SNS-OVCI NA CRNO PRODAJU NAFTU POLJOPRIVREDNICIMA, PO CISTERNI UZMU VIŠE OD MILION DINARA!

Takvim ponašanjem država Srbija je dala izgovor svima koji imaju interese suprotne interesima Srbije da ukinu nadležnost države Srbije nad teritorijom Kosova i Metohije. KiM je pravno prestao da bude deo pravno-političkog sistema države Srbije od izgubljenog rata, Kumanovskog sporazuma i kapitulacije Srbije 1999. godine. Nadležnost nad KiM je prešla na Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija na osnovu Rezolucije 1244. To je takođe međunarodni ugovor koji su pisale zajedno zapadne sile i Rusija. Promenjeno je i ime, tako da je od Kosovo i Metohija ostalo samo Kosovo. Po tom novom međunarodnom ugovoru je jasno da Kosovom ne upravlja država Srbija i njene institucije i da na Kosovu ne važe zakoni Srbije. Ta rezolucija međutim ne kaže da je Kosovo nezavisna država ili da će to postati. To su velike sile ostavile za svoja dalja međusobna natezanja.

Pored Zapada, u poslednje vreme uglavnom Nemačke (SAD i Velika Britanija su se gotovo potpuno ućutale po ovom pitanju), koji forsira pravljenja nezavisne države od Kosova, interesantna je diplomatska pozicija Rusije zbog strateških veza koje je uspostavila sa Nemačkom. Rusija je zajedno sa zapadom kreirala rezoluciju 1244. Rusija se na primer Kosova pozvala kad je anektirala Krim. Rusi čine preko 90% građana Krima, isto kao što danas, nakon etničkog čišćenja iz 2004. godine, Albanci čine preko 90% građana Kosova. Činjenica je da je Krim bio ruski i da ga je Hruščov 50-tih godina prošlog veka komunističkim dekretom preneo Ukrajini. Ali je takođe činjenica da je Rusija priznala sve post-sovjetske republike u njihovim tadašnjim granicama. Jedino pravno opravdanje aneksije Krima je protivpravni presedan koji je Zapad napravio na Kosovu. Uz saglasnost Rusije koja se nije protivila Rezoluciji 1244.

Kosovo može zvanično i pravno postati međunarodno priznata nezavisna država ili novom odlukom Saveta bezbednosti, ili odlukom Srbije da prizna Kosovo. Treći način ne postoji. Činjenica da je Kosovo priznala većina država članica Ujedinjenih nacija ništa ne menja na činjenici da je međunarodni pravni status Kosova i dalje određen Rezolucijom 1244 i da Kosovo formalno i pravno nije međunarodno priznata država.

Treće pitanje je: da li Srbija treba da žuri? Odgovor je nedvosmisleno ne. Geopolitička slika sveta se menja. Ovo je prva tektonska promena nakon pada berlinskog zida. U žurbi je Nemačka da cementira svoju poziciju na Balkanu. Protura se i smešna teza da bi trebali da se “otarasimo” Kosova i Metohije zbog kriminala na severu. I zamenimo ga kriminalnom na jugu?

Da li je u interesu Srbije da trampi Kosovo i Metohija za ulazak u krnju EU pod dominacijom Nemačke? Mislim da se odgovor na ovo pitanje sam nameće.

Šta nam je onda činiti?

Spoljna politika svake uspešne zemlje je zasnovana na jasno iskazanim interesima i razumevanju interesa drugih zemalja, posebno velikih sila. U spoljnoj politici, isto kao i u ekonomiji, ne postoje prijatelji. Postoje samo interesi. Interesi velikih geopolitičkih sila su se promenili. Vuku se nove-stare linije podele “začuđujući” po istim šavovima kao pre gotovo 70 godina. Srbija bi morala postaviti i zvanično objaviti svoju platformu za pregovore i javno je objaviti i usvojiti u skupštini. Platformu zasnovanu na civilizacijskim vrednostima. I voditi računa da nas istorija ponovo ne zatekne na pogrešnoj strani geopolitičkih podela kao prilikom pada berlinskog zida. Srbija u svojoj istoriji nikada nije sudbonosno morala da bira između Rusije i zapada. U dva svetska rata smo birali između zavađenih zapadnih sila. Tako je i danas.

PROČITAJTE JOŠ: INTERVJU: SAŠA MIRKOVIĆ: „PI..O, JEL SI TI NAREDIO DA SE UBIJE OLIVER IVANOVIĆ“?

(izvor: beogradski-glas.rs/autorski tekst Saše Radulovića)

Comments

comments