Redžep Tajip Erdogan – prvi na Vučićevoj listi za Beograd

Nije prvi put da je Aleksandar Vučić, od kako su se raspisali beogradski izbori za 4.mart, zloupotrebio posetu visokih stranih političara da bi nekako namaknuo glasove u glavnom gradu. Jer, izbori su se bliže, a pošto Mali, Vesić i ostatak ekipe u Beogradu ne stoje baš najbolje, onda šef mora da se potrudi i umesto njih obezbedi glasove.

Zbog svega toga, ali i činjenice da beogradskim izborima SNS kartel posvećuje pažnju gotovo kao i da je reč o parlamentarnim, poseta Turskoj ima specifičnu težinu. I to ne samo za Srbe u Srbiji, nego čini se i za Srbe preko Drine, u Republici Srpskoj. Jer, kako drukčije objasniti prisustvo Bakira Izetbegovića, o čijem dolasku niko nije dao nijedno zvanično objašnjenje.

Kao što je nedavno od premijerke Ane Brnabić, a za sopstvene predizborne potrebe, „oteo“ posetu japanskog premijera Šinza Abea, sličan manevar Vučić je izveo i kada je reč o turskom predsedniku. S tim što je u ovom drugom slučaju barem zadovoljen protokolarni nivo. Mnogo toga je obećano, najavljeno, potvrđeno… I sve za sitne pare. Ali u situaciji kada na svaki način morate da „pogurate“ stranačke kolege u Beogradu koji se baš i nisu dokazali ličnim autoritetom, znanjem i poštenjem, svaka slamka je dobrodošla. Zato na izbornim plakatima SNS-a i nema nikoga drugog do vođe.

Ono što se čulo tokom razgovora u Istanbulu su obećanja o otvaranju u Srbiji mnoštva proizvodnih pogona i najava dinamičnijeg dolaska investitora iz Turske. Za početak, pominje se najmanje 2.500 novih radnih mesta. Nešto tiše se dodaje da je reč o tekstilnoj industriji koja je Turcima posebno interesantna, ali u kojoj su, kako nas iskustvo uči, plate radnika, mahom žena, ubedljivo najniže a uslovi rada najteži.

Još tiše se pominje da poslovanje „džina sa Bosfora“ često odudara od principa kojima se vodi Evropska unija, a u koju se kunu i Vučić i njegovi sledbenici. Jedan od tih principa svakako je – poštovanje ljudskih prava. Turska je prečesto na meti kritičara upravo zbog otvorenog totalitarizma koji praktikuje. Ni Srbiji nije lako: kritike iz Brisela zbog prečestog kršenja tih istih ljudskih prava, likvidacije uglednih političara, maltretiranja novinara, bahatosti i samovolje noslica vlasti nisu ništa manje. Poglavlje 23. u pristupnim pregovorima sa EU, a koje se bavi upravo ovim pitanjem, jedna je od glavnih kočnica našeg ulaska u evropsko društvo. Zato se nameće dilema: Da li su obećanih novih 2.500 radnih mesta i sve što je nabrojano zaista „korak ka EU“, ili je zaobilaženje evropskih vrednosti jedini način da Srbija opstane i posle beogradskih izbora.

Ko je u Istanbulu vodio glavnu reč, a kome je dozvoljeno tek da klima glavom moglo se videti iz činjenice da je suretu Vučića i Erdogana prisustvovao i Bakir Izetbegović, član predsedništva Bosne i Hercegovine. Kakva je sudbina određena ovom prilikom za bivšu centralnu jugoslovensku republiku niko ne saopštava. Iako je jasno da pomenuta trojka ni o čemu drugom nije imala šta da razgovara. Pri tome, Izetbegovićevo gostovanje bi se moglo oceniti kao – poluprivatno, jer on ne samo da za razgovore nije imao mandat, već o tome nije ni obavestio ostale članove predsedništva svoje zemlje.

Na kraju, možemo slobodno da postavimo pitanje: na šta je sve Aleksandar Vučić spreman radi pobede na beogradskim izborima?

Comments

comments