„Ružni pačići“ otkrivaju kako im se život promenio kada su postali zgodni

Kako im je „efekat prvog utiska“ promenio život.

Ljudi su u srednjoj školi Dani Pirsal zvali „žena zmaj“. Zbog ambicioznosti i energičnosti su je smatrali nepopustljivom i nepristojnom, i deca su uvek bila „blago zgrožena“ kada su morala da sede pored nje na nastavi. Kada je došla do koledža, ljudi su se već otimali da sede s njom na predavanjima kreativnog pisanja. „Ljudi su mi govorili, ’vau, ti si tako kul, tako si iskrena’“, kaže danas dvadesetpetogodišnja menadžerka prodavnice.

Džad Nikols, tridesetjednogodišnji javni pravobranilac iz Minesote, godinama je igrao košarku sa istom grupom momaka. Isprva ga ljudi iz njegove ekipe nikada nisu hvalili. „Ja sam veoma prosečan košarkaš“, smeje se on, „Ali ljudi su odjednom počeli da govore, „Batice, sjajno si igrao. Dobra tekma“.

Danina ličnost se nije promenila – kao ni Džadove veštine u basketu. Ono što se nesumnjivo promenilo je bio njihov izgled.

1920. godine, američki psiholog Edvar Torndajk je skovao novi izraz. „Efekat prvog utiska“ je kognitivna sklonost koja znači da kada kod nekoga prepoznamo neku dobru osobinu, precenjujemo njegove druge pozitivne osobine (prva osobina je kao oreol koji osvetljava osobu).  Troje psihologa je demonstriralo taj efekat, tražeći od dobrovoljaca da ocene ličnost ljudi samo na osnovu fotografije. Učesnici su u najvećoj meri pretpostavili da su atraktivni ljudi takođe ljubazniji, vredniji poverenja i uspešniji. Rad je nazvan „Što je lepo, to je i dobro“.

Ovo vas možda neće šokirati. Mnogi veruju u „privilegovanost lepih“ – u ideju da lepi ljudi imaju lakši život. Ali ipak, efekat prvog utiska se ponekad naziva i „utisak prvog i poslednjeg utiska“ – zato što ima u svoju suprotnu stranu. Kada je neko neprivlačan, ljudi pretpostavljaju da ima loše kvalitete. Ali koliko je ubedljiv ovaj fenomen? I koliko štetan?

Petoro ljudi čiji se izgled drastično promenio su pristali da razgovaraju sa mnom povodom ovog članka. Svako od njih je u očima zapadnjačkog društva prešao put od konvencionalno neprivlačnog, do konvencionalno privlačnog. Na zapadu se cene vitka tela, a studije su pokazale da gojazni ljudi trpe društvenu stigmatizaciju, tako da ovaj članak uključuje ljude koji su izgubili značajan broj kilograma – mada su ove individue takođe promenile i navike nege, da bi se uklopile u predstavu društva o „atraktivnoj“ osobi.

„Da sam ostala krupnija i da nisam smršala, ne bih znala da su se ranije prema meni ponašali drugačije“, kaže Ema Pesi, tridesetčetvorogodišnji računovođa. „Sada uviđam koliko je ta razlika velika“.

Gojazna veći deo svog života, Ema je u 31. godini odlučila da smrša, kada su počeli da je muče nesanica, srčana aritmija i akne na koži. „Što sam više mršavila, i što sam bila sitnija, ljudi su više želeli da pričaju sa mnom“, kaže ona. Kaže mi da su ljudi ljubazniji nego što je ranije mislila – duže se zadržavaju da ćaskaju, pozdravljaju se sa tobom kada ranije nisu, pitaju te kakav ti je bio dan. „Ranije sam mislila da su svi uobičajeno prijateljski nastrojeni, ali sada su svi apsolutno prijateljski nastrojeni“.

Činjenica da su ljudi prijateljski nastrojeni najviše je pogodila Ešli (koja nije želela da navedemo njeno prezime). Ova tridesetogodišnjakinja iz Portlanda mi piše u mejlu: „Sada, kada uhvatim nečiji pogled, lice te osobe se ozari i nasmeši mi se“! Njen šok se ogleda u višku znakova interpunkcije („Vau, ljudi se smeše???“), dok opisuje svoja druga otkrovenja. Ljudi se pomuče da joj pomogne kada ih zamoli, i neznanci započinju razgovor s njom. „Ljudi me slušaju… stvarno se osećam kao pripadnicom društva“.

Kao i Ema, i Ešli je shvatila te stvari kada je smršala. Maltretirana kao dete, ona kaže da se osećala kao „čisti otpad“, pre nego što je upoznala svog muža i smršala 65 kilograma, naučila kako se šminka i neguje koža, i kada je promenila način odevanja. Iako uglavnom oseća „olakšanje“ zbog toga što su ljudi sada ljubazniji, oseća i dozu ogorčenja. Kada je bila najdeblja, kaže da su je ljudi zadirkivali, žalili je i bili zgroženi njom.

„Mislim da bi se manje gadili hrpe govana“, kaže ona. „Kada tako jasno vidiš koliko su ljudi dvolični, bude ti teže da ti se neko novi dopadne. Možda su sada fini, ali da li bi bili fini da sam duplo deblja“?

Dani pravu veliku pauzu kada je pitam ima li njena transformacija nekih mana. U srednjoj školi je nosila uniseks odeću i izbegavala je šminku, što znači da su je neznanci često oslovljavali sa „gospodine“. Na koledžu je počela da nosi haljine, pustila je kosu i preko tutorijala na Jutjubu je naučila kako da senči lice. „Hm“, na kraju je izustila, „Najiskrenije, prilično je sjajno. Ima mnogo prednosti“.

Bez iznenađenja, Dani je – kao i mnogi koje sam intervjuisala – počela da privlači mnogo više pažnje suprotnog pola. „I dalje sam bila Dani i nisam se promenila, ali odjednom je pola populacije shvatilo da postojim“. Pored toga što joj se popravio seksualni život, takođe je otkrila da je interakcija i sa muškarcima i sa ženama koji se bave uslužnim delatnostima postala lakša. „Ako želiš nešto, nasmešiš se i to dobiješ – stvarno je ludo“. Karikira feminizirani glas: „Ćaaao, izvini, ali ne mogu da nađem ovu knjigu. Možeš li da mi je potražiš“? Kaže da to pali.

„Ludo je. Ludo je. Zna šta, ne shvatam kako ljudi koji su lepi čitavog svog života nisu potpuni egomanijaci, zato što im je toliko lako da dobiju ono što žele“.

Pažnja suprotnog pola je najočigledniji ishod „unapređenog“ fizičkog izgleda, ali Kameron Ritlevski, dvadesettrogodišnjak iz Mičigena, misli da je za to zaslužno i njegovo sve veće samopouzdanje. „Debljina me je sputavala u tome da budem osoba kakva zapravo želim da budem, ili barem osoba kakvu sam zamišljao da budem“, kaže on.

Ljudi su ga ranije ignorisali, ili su se prema njemu ponašali „generalno negativno“, ali sada su daleko više prijateljski nastrojeni prema njemu. „Komentari i pažnja suprotnog pola su definitivno bili pozitivniji. Prijatelji i porodica se prema meni uglavnom ponašaju isto kao i ranije“.

Ako činjenica da te pripadnici suprotnog pola tretiraju bolje kada postaneš konvencionalno privlačan nije šokantna, činjenica da članovi porodice to čine verovatno jeste. Dani kaže da je dok je odrastala njen tata kritikovao njen izgled, često joj govoreći da se našminka. Kada je malo odrasla i počela da se šminka, „definitivno me je više podržavao u živou“. Džad, čije su košarkaške veštine počeli više da hvale kada je smršao i počeo da sledi savete iz knjiga o nezi muškaraca, kaže da su i članovi porodice počeli bolje da se ophode pema njemu „Čak i tvoji najbliži su skloni tome da se prema tebi ophode malo drukčije“, kaže on, objašnjavajući da su članovi porodice postali ljubazniji i češće su hteli da ćaskaju s njim.

Kao i Kameron, i Džad želi da doda da je ono što je sam o sebi mislio potencijalno uticalo na to kako se drugi ophode prema njemu (to su rekla oba intervjuisana muškarca, ali nijedna od tri žene nije). To na stranu, kaže da su ljudi sada mnogo otvoreniji za njegove šale.

„Imam pomalo bezizrazan i sarkastičan smisao za humor… kada sam izgledao manje zdravo, mislim da su ljudi bili manje skloni tome da shvate da se samo šalim, dok mi se čini da sada češće to shvataju“.

Od svih intervjuisanih, Ema je izgleda imala najviše problema zbog svoje promene. „Najbitnija stvar i najveće iznenađenje mi je bilo to što sam izgubila neke prijatelje“, kaže ona, objašnjavajući da su je njeni gojazni prijatelji odbacili.

Ema opisuje još jedan „košmar“ koji joj je donelo mršavljenje. Iako je udata, muškarci joj se često udvaraju, što je posebno frustrirajuće kada je na poslu. „Stalno me zovu na kafu ili na ručak, ili mi govore da sam lepa“, kaže ona. „Grozan je osećaj kada ti se stalno nabacuju, ili kada neko razgovara sa tobom samo iz tog razloga, a ne da bi te upoznao… to me stvarno obeshrabruje“. Ovakva iskustva pokazuju da biti konvencionalno privlačan ima svojih mana, i da površnost deluje na više načina.

Hans Kristijan Andersen je 1843. godine objavio svoju priču „Ružno pače“. Priča prati pače koje toliko bezobzirno odbacuju zbog toga što je ružno, da odlučuje da se ubije. Ali evo iznenađenja! Ono izraste u labuda, i drugi labudovi ga obožavaju! Kao i Rudolf (sa svojom tako sjajnom njuškom) ova dečja priča ne prija odraslim ušima. Ona priča priču o tome da treba da se uklopiš, da bi izbegao diskriminaciju i nasilništvo. Ona reafirmiše našu urođenu kognitivnu sklonost ka predstavi da su lepi ljudi najbolji. Ono što najviše vređa je to što govori nepovlašćenim ljudima da moraju da se promene.

(izvor: vice.com)

Comments

comments