Spasavanje redova Vučića

Kako vreme prolazi tako sve realnijom i sve opasnijom postaje Vučićeva priča o razgraničenju Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji.

U sliku tog još uvek samo mogućeg, ali više ne nemogućeg, scenarija uklapa se predsednikova konstrukcija o tome da samo tako možemo dobiti nešto, a ne ostati ni na čemu kao što smo danas. Doduše, to „ništa“ jeste epilog Vučećeve politike od 2013. godine do danas i predavanja svega onoga što je zapisano u Prvom briselskom sporazumu, a čime je Srbija dotada efektivno raspolagala. Pa kada se predsednik uverio da zauzvrat neće dobiti ni zajednicu srpskih opština, shvatio je da je pregovarački namagarčen od strane Albanaca i Evropske unije. Vreme za potpisivanje priznanja Kosova neumitno mu teče, Brisel ucenjivački pritiska, a on ostaje na goloj ledini bez i najmanjeg ustupka koji bi mogao da proda narodu.

PROČITAJTE JOŠ: (VIDEO) DODIK OTVORENO PRETI, DA LI ĆE I SNS USKORO OVAKO: AKO NEKO GLASA ZA OPOZICIJU, IZBACIĆEMO GA SA POSLA!

Pritešnjen između dve vatre, između užurbanih Evropljana i nestrpljivih Albanaca da posvršavaju svoje poslove, suočen prvi put sa opozicijom Srpske pravoslavne crkve i njenim ugledom u narodu, predsednik ne može ni napred u totalni poraz ni nazad preko porušenog mosta. Ali, kako se to događalo u stripu mog detinjstva, „Zoro je došao“. I to pravo s one strane Atlantika. Kolut ta spasavanje bio je bačen sa čamca „Razgraničenje“ kao početak akcije Spasavanje redova Vučića.

Razgraničenje je simbol navodne nove politike, ali sa starim ciljem – da Srbija zvanično prizna nezavisnost Kosova uz, kako to albanska strana vidi, korekciju granica. I zbilja, „razgraničenje“ upravo to i znači: korekcija granica između dve države kada one već priznaju postojanje svoje međudržavne granice. To nije uspostavljanje novih granica, na šta bi moglo da navede Dačićevo zalaganje za podelu pokrajine. Reč je, naprotiv, o finom povlačenju linija na terenu već postojećih granica (eng. delineations) na mestima sa raznim terenskim razlozima (presecanje imovine, priključenje graničnih naselja jezičke ili duge pripadnosti, lokalne prirodne okolnosti i sl).

Ako su američki političari pokrenuli ovu stvar, to znači da se ona može završiti samo u okviru činjenice o njihovom priznanju Kosova u granicama te tvorevine, a ne bilo kakvo preispitivanje te odluke. Ali, zašto su je pokrenuli? Očigledno iz razloga nepoverenja u sposobnost EU da završi započeti posao. Svojim nefleksibilnim i nediplomatskim stavom prema Srbiji EU je dovela Vučića u bezizlazan položaj. Navukla ga je na „evropski put“ po cenu priznanja Kosova i ostavila ga na cedilu sa ultimatumom: sve za ništa. Tolerisala ga je u njegovoj kupovini vremena (besmisleni izbori ili rekonstrukcije vlade), računajući da mu treba još samo malo vremena da obrlati javnost Srbije do njene definitivne kapitulacije. U tom međuvremenu njihov favorit samo je gubio glavu u protivrečnim i nemogućim akcijama kojima niko živ nije razumeo logiku. Kako (Evropljani) nisu shvatili, razmišljaju pragmatični Amerikanci, da mu nisu dali nikakav izlaz? Kako nisu shvatili opasnost da ga tako samo mogu izgubiti kao jedinog garanta priznanja nezavisnosti Kosova? Krajnje je razumljivo da su stratezi preko okeana morali da uskoče u pomoć.

Amerikanci nisu ludi da izgube Vučića u (ne)vreme kada za njega nemaju nikakvu alternativu. Možda bi eurekom zvanom razgraničenje nešto mogli da postignu. Gotovo da su se posvađali sa evropskim liderima, na čelu sa njihovim liderom Angelom Merkel, ali izgleda da su ih ipak pridobili, ili, kako bi se to u Vojvodini reklo, „pretisnuli“. Sada, kada se Vučić najzad odvažio da zastane sa briselskim susretanjima sa Tačijem, postaje jasno da će naredna runda biti posvećena upravo razgraničenju.

PROČITAJTE JOŠ: AZDEJKOVIĆU, NEMOJ DA OFIRAŠ PAJKIĆA, JOŠ JE U ORMARU

Ovome kao da u prilog ide promena raspoloženja kod kosmetskih Albanaca. I njih su, po svoj prilici, Amerikanci „pretisnuli“. Na strani koja podržava Tačijev pragmatizam živa je tema o vraćanju Srbiji „Rankovićevog poklona“ iz 1959. Reč je, kako kažu, o manjem delu opštine Leposavić, njen sever sa Leškom, i manjem delu opštine Zubin potok. Doduše, za to traže Preševo, Bujanovac i Medveđu, što je prirodna maksimalistička pozicija za početak pregovora. Ako dođe do takvih pregovora, nadamo se da će srpska strana započeti sa Skadrom. Jedino tako bi mogla da spase pojam razgraničenja, jer u njega se albanske pretenzije ne uklapaju, i tako dalje, da se ne udubljujemo u ovu srpsku gubitničku igru…

Sve ovo ukazuje na mračnu dubinu u koju je zabrazdila zvanična politika Srbije. Amerikanci spasavaju redova Vučića da bi održali dinamiku svoje balkanske politike. Ključni cilj je uvođenje Srbije u NATO. Ako je „razgraničenje“ uslov da Srbija prizna Kosovo, o čemu Vučić govori uvijajući, možemo za kratko vreme očekivati tamošnje formalizovanje oružanih snaga i pritisak prema prostorima koje Albanci eventualno neće dobiti na pregovorima, recimo Bujanovac i Medveđu. Tada će jedini način da Srbija održi svoje krnje granice biti da pristupi NATO-u. Ne treba sumnjati da će ova vojna alijansa to uverljivo garantovati. U tom slučaju Vučić će dobiti i realnu unutrašnju podršku i ustoličiti se, kako je to u brionskom ustavu pisalo, „bez ograničenja trajanja mandata“. Srbija i NATO uspostaviće odnose po drevnom pravilu – oni nama zaštitu, mi njima pokornost.

Ko ne želi ovakav scenario za Srbiju najkasnije od 2025. godine, mora da se suprotstavi epohalnim prevarama kojima smo nevoljni svedoci – kaže autor teksta profesor Slobodan Samardžić (na slici iznad).

PROČITAJTE JOŠ: DNO: ČLANICA REMA I ZAŠTITNICA PINKA NIJE UMELA SAMA DA ODGOVORI MINISTRU, PA PLAGIRALA NOVINSKI TEKST!

(izvor: danas.rs)

Comments

comments