Srbija postaje dolina gladi

Ukoliko Srbija ne izmure od otrovnog smeća iz uvoza, umreće od gole gladi koja je čeka, jer se može desiti, u najskorijem roku, da dođe do raznih trgovinskih blokada na globalnom nivou, a domaća industrija hrane je na izdisaju.

Krajem marta 2018. godine u Vučićevim medijima uvek prepunim odvratne prljavštine, podmetanja i najogavnijih laži, promakla je jedna mala agencijska vest, koja, izgleda, njegovom režimu nije bitna. Naime, Gradski zavod za javno zdravlje iz Beograda, saopštilo je da je svaki peti smrtni slučaj u Srbiji posledica malignih obolenja. U saopštenju je navedeno da se u Srbiji svake godine dijagnostikuje oko 36.000 novih slučajeva malignih bolesti, a od njih godišnje umre više od 20.000 ljudi (malo manje „nijansirani“ podaci govore o preko 30 hiljada ljudi koji umru od raznih oblik kancera godišnje). Najmanje polovina od ovog broja umre zbog kancerogenih sadržaja u hrani koja dolazi iz uvoza ili od hrane proizvedene u Srbiji „po licenci“ i sa sadržajima koji u Evropskoj uniji nikako ne bi smeli da prođu.

N. Vlahović

Razlog ovom masovnom pomoru u najvećoj meri leži u planskoj likvidaciji srpske poljoprivredne industrije i divljačkom, nekontrolisanom uvozu hrane sa evropskih skladišta prehrambenog otpada (koje je doslovno moguće za sitan novac, a često i besplatno, natrpati u šleper i nekažnjeno dovesti u Srbiju te staviti u promet sa dozvolom države).

Provizije koje uvoznici plaćaju ministrima i državnim sekretarima te raznim vladinim agencijama, otvorile su ovim masovnim ubicama sva vrata. Trgovinske mreže su od ovog besplatnog smeća napravili odličan posao sa maržama koje su često i do 300 odsto od uvozne cene. Zato je danas, tako reći nemoguće, doći do preciznih podataka „ulaznim papirima“ ovog ubistvenog sadržaja, jer ih „pere“ već na granici, kako ko stigne, po ceni koja se na licu mesta dogovara.

Ukoliko Srbija ne izmure od otrovnog smeća iz uvoza, umreće od gole gladi koja je čeka, jer se može desiti, u najskorijem roku, da dođe do raznih trgovinskih blokada na globalnom nivou, a domaća industrija hrane je na izdisaju.

U jednom od poslednjih brojeva uglednog francuskog „Le Monda“, objavljeno je kraće istraživanje o ekonomskom stanju Egipta i to nakon više od šest godina od kako su im „prijatelji“ Zapada podmetnuli „arapsko proleće“ koje će tek skupo platiti. Autori „Le Monda“ došli su do zapanjujućeg podatka, da je Međunarodni monetarni fond (MMF) obećao novim vlastima Kairu više od 150 milijardi dolara kredita, ako pristanu na masovnu štednju, smanjenje budžeta i slične „inkvizicije“, na koje su zemlje poput Srbije već odavno navikle.

Egipat je zbog toga postao nova velika „dolina gladi“, a Srbija bi mogla mnogo šta da nauči iz tog primera, jer je u suprotnom takođe čeka još masovnija i teža glad od ove danas.

No, uprkos jasnim namerama globalnih poverilačkih institucija da stave ceo region na čelu sa Srbijom u teške bukagije dužničkog ropstva, ono se ipak dešava sve intenzivnije. Vučićeva navodna „politika štednje“, zapravo je odvela Srbiju u odricanje od prava na svoju industriju hrane i na svoje prerađivačke kapacitete.

Posledice su vidljive na svakom koraku. Prosečna porodica u Srbiji, ukoliko ima novca da preživi do kraja meseca, prinuđena je da se hrani iz masovnog uvoza prehrambenog otpada, koga su inspekcije Evropske unije odbacile kao neupotrebljive „za ljudsku i životinjsku upotrebu“.

Retko je naći na nekoj od deklaracija koje postoje na robi takvog porekla, upozorenja o štetnosti genetski modifikovane hrane ili šiframa kancerogenih aditiva kojim su „začinjeni“ ti proizvodi.

Vlast u Srbiji se poslednjih godina intenzivno bave sprečavanjem medijske eksploatacije ovih tema, pa je tako nemoguće čuti ili pročitati u režimskim glasilima na koji način GMO hrana izaziva kancer, zašto se poljoprivrednici odlučuju na upotrebu totalnih herbicida, kako se GMO semena protivzakonito švercuju u Srbiju, da li je meso od životinja koje su koristile GMO stočnu hranu štetno za čoveka, kakva je veza između GMO hrane i gojaznosti, zašto Srbija ne može biti nezavisna zemlja ako nas hrane strane korporacije, zašto kupovina globalnog trovača, čuvene korporacije „Monsanto“ od strane nemačkog „Bajera“ neće ugasiti kriminalne ambicije masovnog pomora zemalja čija je poljoprivreda ubijena, kako svetske korporacije podmićuju političare i istaknute akademike, ko su lobisti uvozne mafije u Srbiji, ko sistematski uništava domaću poljoprivrednu proizvodnju, zašto je važno da sačuvamo prirodne resurse koje imamo…

Ništa od ovih pitanja koja su životno važna za opstanak nacije, društva i države, nisu u prvom planu drske, kriminalne i pljačkom zaslepljene vlasti, koju danas u Srbiji predstavlja samo jedan jedini čovek.

Jedini spas za Srbiju i njeno stanovništvo u budućnosti koja je već stigla (i u kojoj se bije bitka za zdravu vodu i hranu), je povratak svojoj poljoprivrednoj proizvodnji. Danas, 2018. godine, odlazeća kriminalna bratija, od ključnog srpskog resursa, poljoprivrede, napravila je igralište za par tajkuna i nekoliko stranih korporacija.

Za razliku od svih drugih zemalja (pa čak i u okruženju) u Srbiji je Vučić ličnim angažovanjem od poljoprivrednika napravio najamnika koji rad za drugoga i siromaha koji, ako radi za sebe, sam snosi ceo rizik proizvodnje. Ovako ponižen i opljačkan, srpski seljak se suočava sa mnoštvom posrednika i državom koja se ugrađuje na kraju, pa hrana završava sa visokom cenom koju stanovništvo jedva podnosi (procenat prosečnog troška za hranu u Srbiji u odnosu na primanja je među najvećim u Evropi).

Ko se usudi da drži seosko gazdinstvo u Vučićevoj Srbiji, moraće sam da finansira setvu ili se zadužuje, pa i ako ne rodi, ili je rod uništen, nema države niti njene pomoći. Dobijaju samo najcrnji paraziti, nakupci, preprodavci, mrežne prodaje (marketi) i, naravno, glodari iz vladajućeg režima.

Vlasti u Srbiji kriju da se u oktobru prošle, 2017. godine, prema jednom istraživanju Svetskog programa za hranu (WFP) pri UN, Srbija našla na vrhu svetske liste među zemljama iz kojih „nije preporučljivo nabavljati žitarice“.

Takođe, prošle godine, jednim ispitivanjem uzoraka stranih i domaćih proizvođača, ustanovljeno je dramatično visoko prisustvo viška fosfata, u Evropi zabranjenog aditiva E124, ali je sve brzo sakriveno od javnosti, jer su uvoznici ljudi „bliski predsednikovom bratu“. Inače, ispitivanje je obavljeno za potrebu transevropskog, nevladinog udruženja za praćenje kvaliteta hrane i odmah nakon objavljivanja ovih podataka, njihovo predstavištvo u Srbiji je ugašeno.

U takvoj atmosferi, o kontroli namirnica više niko javno ne govori, osim kada dođe do masovnih trovanja. Vučićev bolesni „sistem“ ozakonio je i neverovatan princip „samokontrole“ za proizvođača hrane (da svako sam sebe kontroliše, na principu koze u kupusu“), kako strani „investitori“ ne bi izgubili na profitu strogom državnom kontrolom. Ukratko, neka Srbi umiru, a profit drugi neka ubiraju!

Konačno, treba znati i da se Srbija prema stopi smrtnosti od neuhranjenosti ili lošeg kvaliteta hrane, približila najugroženijim zemljama sveta, pa nije preterano reći da je zadesila sudbina Egipta (koji ima najplodnije ravnice uz dolinu Nila, ali koji danas gladuje), ili Venecuele, koja pliva na nafti i takođe gladuje zbog imperijalnog nasilja Amerike.

Proizvodnja hrane koja je trebala da bude oslonac domaće ekonomije, koju su agrarni stručnjaci nazvali „srpska nafta“, danas se nalazi na dnu liste svih prioriteta. Ostalo je manje od sedam miliona građana Srbije i njih je neko odlučio da likvidira, ovaj put prehrambenim otpadom. Masovne ubice više ne bacaju bombe nego pesticide, aditive, GMO i širok spektar kancerogenih otrova.

Izbor je ubitačan: ili trovanje ili smrt od gladi!

(Izvor: magazin tabloid)

Comments

comments