Tekst čitaoca: Dušan Prelević Prele (1948 – 2007) ZAŠTO PRELE?

Jedan od naših čitaoca, inače dugogodišnji novinar podelio je sa nama priču o urbanoj legendi Beograda – Dušanu Preleviću Preletu, a mi vam prenosimo u celosti:

Sve je počelo pre par godina. Kao i obično sedeo sam sa svojim bratom u nekoj od starih beogradskih kafana,  koje su više ličile na rupe, ali to je bilo mesto okupljanja nekada najvećih beogradskih desperadosa, mangupa, smekera, umetnika i ko je kakvih bitangi.

Kako su se stvari odvijale, uz alkohol i naravno, rokenrol, ulica, nas najpoznatiji univerzitet i neobavezan zivot od nas su napravili prave beogradske mangupe i desperadose  21. veka. Za nas Beogradjane nema veće titule od mangupa. Baš kao što je bio čuveni Dragan Nikolić, GOSPODIN MANGUP !

Kršteni smo u Skadarliji, u nekoj od pivnica. Kako smo došli u tu rupu, ne znam. Sećam se konobara koji je bio mrtav pijan, pa cak i u gorem stanju od nas dvojice. U pozadini Bora Čorba peva “Jedino Moje”, atmosfera kao na groblju. Preko puta našeg stola sedela su dva gospodina poprilično u godinama, ali ih je šarm i mangupski stav i dalje dobro sluzio. Nisu skidali pogled sa nas, samo sam čekao trenutak da ustanu i izbace nas napolje. Medjutim u tom trenutku moj brat iz sve snage vikne – Konobar, daj flašu visikija i led !

Matorci se smeju, nismo ni punoletni, a deremo balantajns. U početku je odvratno, ali kad ti prvo piće u zivotu koji si popio bude vinjak, posle možes sve da piješ.

I tako u zanosu alkohola i meraka, setim se Olivera Mandića kako je pricao o ćaletu (Preletu) i njegovoj pesmi “Kada budem na nebu”, čuvena obrada Erika Kleptona “Tears in Heaven”. Viknem konobaru – Pusti bre nešto od Preleta !

U tom trenutku ispade mu časa koju je glancao za šankom, matorci se zagrcnuse u naletu piva koje su sa lakoćom cirkali, prekine se muzika, svi me gledaju izbezumljeno i u jednom momentu jedan od matoraca kaže:

– Šta si rekao ?

– Rekao sam, hoću od Preleta, “Kada budem na nebu”.

– Znaš li ti ko je Prele uopšte ?

– Znam, najveća urbana legenda, kaznena ekspedicija za svakoga ko mu stane na put..

Videvši da sam upućen, spustili su ton za oktavu i zamolili nas da sednemo za njihov sto.

Tu počinje priča o Dušanu Preleviću Preletu, najurbanijoj legendi beogradske kaldrme.

“ZA NEKE ROKENROL POČINJE SA BITLSIMA, ZA MENE ON POČINJE 1948.

TE GODINE SAM RODJEN. “

Dusan Prelević Prele je rođen na Crvenom Krstu u Beogradu u čuvenoj Vidovdanskoj ulici. Igrao je fudbal za Bulbulder i Crvenu zvezdu. Po završetku Osnovne škole, počinje da se bavi muzikom. Posto ga je mrzelo da ide u srednju skolu, srušivši majčine snove da upiše pravo, bude advokat i da se vozi u “beloj merdzi”, kako bi ona to rekla, mladi Prele odlazi u vojsku. Ali, tu nastaje problem. Pošto se s’prijateljio sa jednim Jermeninom, s vremena na vreme pobegnu iz kasarne i sviraju za pare po žurkama u tadasnjim mesnim zajednicama.

„Nisam slušao majku, ali kad god mi je teško, poslušam Boba Dylana. Sahranio sam Galeta, ali živim uz Stevea Winwooda. Sebi ponekad ne verujem, ali ne sumnjam u Jamesa Browna. Eto, to vam je rock and roll. I kada budem star, i kada mi se budu smejali iza leđa, i kada budem sed, neće mi moći ništa! Jer, uvek mi ostaje rock and roll…“ Dušan Prelević Prele

Kao i svaki Beogradjanin, odrastao je na ulici. Ulica donosi jedno veliko iskustvo, “veliki univerzitet”, koji kad završiš, sutra možeš lako da se snađeš, jer teško je uspeti na tako malom prostoru, sa mnogo ljudi u njemu. U Beogradu je u to vreme svako svakoga poznavao i tu nisi mogao da foliraš. U to vreme, postojala su tri pravca u zivotu. Sport, umetnost i zanat da budeš pristojan čovek. Prele se kao i svaki bivši fudbaler, okrenuo umetnosti, tačnije, muzici.

Šezdesetih  godina tada je u Beogradu, kao i u svetu, rokenrol kosio sve pred sobom. Nije bilo klubova kao danas. Žurke su bile po mesnim zajednicama i domovima kulture. Rokenrol je za muzičare zahtevao neobavezan zivot i posvećenost konkretno muzici. Ne mozes preko dana da radiš u državnoj službi, a uveče da budeš muzikant. Ne može svako da se bavi muzikom, to nije zezanje, muzika je ozbiljna stvar i kad udje u krv, to je kraj.

Prele kao jedan od pevača tadašnje muzičke scene, sa nekim čudnim mentalitetom, polako je ispisivao svoju legendu. Bio je dosta problematičan, kao takav, mlad i neprijatan, vazio je za opasnog momka koga su se svi plasili. Još sa petnaest godina, kako to biva u to vreme, počinje da se konzumira alkohol. Po tome je bio najviše poznat. Uđe u kafanu, napije se i kao uragan demolira sve pred sobom. Mada kakav bi to roker bio, a da ne pije.

Pored svega toga važio je za genija sa završenom Osnovnom skolom, jednom godinom ćasovničarskog zanata i odsluženim vojnim rokom. Čega god da se dotakao, pokazao je koliko ume, od fudbala do pevanja. I sam kaže:

“Sve sam radio u zivotu, dok ne pokazem sta umem, a posle toga me vise nije zanimalo”.

Muzičku karijeru počinje 1963. godine pevajući po mesnim zajednicama.

  1. godine postao je član popularne jugoslovenske rok grupe “Korni grupa”, gde je saradjivao sa tadašnjim hit mejkerom, Kornelijem Kovačem. Vrlo brzo je dobio otkaz, naravno zbog svoje neprijatnosti i ljubavi prema alkoholu, koja je bila uzrok njegovih tuča i nezgodne naravi. Međutim, petnaest minuta posle uručneog otkaza, dobija posao u “Ateljeu 212” u predstavi “Kosa” (“THE HAIR”).

“BILA JE GODINA  VODOLIJE U KOJOJ SE MESEC SKRIVAO IZA SEDAM OBLAKA, A JUPITER PLOVIO U SUSRET RATOBORNOM MARSU”

  1. na proleće pojavila se popularna revolucionarna predstava “Kosa” (The Hair) u beogradskom pozoristu “Atelje 212”, zahavljujući tadašnjoj upravnici, Miri Trailović, profesoru FDU i osnivaču BITEF-a.

Radnja “Kose” smeštena je u šezdesete godine XX veka kada je Amerika zaratila s Vijetnamom, a mladi Amerikanci pokušavali da reše svoje probleme ekspe­rimentišući drogama, seksom, pobunom protiv establišmenta. U središtu priče je mladi pesnik Klod koji se sprijatelji s grupom hipika i njihovim vođom Bergerom, pa zajedno s njima pokušava da privuče pažnju lepe Šile. Živeći od trenutka do trenutka, Klod je zapravo rastrzan razmišljanjima o potrebi odlaska u rat.

Ta naša “Kosa” je bila bolja od samog originala i prvo njeno izvođenje bilo je u Evropi u Beogradu na stranom (srpskom) jeziku, posle Brodveja i West Enda u Londonu. Malo je reci da je ta predstava napravila opšti haos u tadašnjoj Jugoslaviji. Tuklo se za karte, policija je obezbeđivala predstavu na konjima ili što bi Prele rekao, “ Kosa je bila najveći haos u Jugoslaviji, naravno, ne računajući komunizam”. Cak je i maršal Josip Broz Tito dva puta gledao “Kosu” i bio oduševljen predstavom. P.S. verovatno zbog golotinje

No, šalu na stranu, u Kosi su učestvovali najpoznatiji jugoslovenski glumci, od Dragana Nikolića, Miše Janketića, koji su glumili Kloda i Bergera, pa do Seke Sabljić, vodje plemena, ali glavna zvezda predstave bio je Prele !

Ta predstava mu je donela veliku popularnost, nije mogla da se zamisli Kosa bez njega. Cak je i Bob Wilson, koga je u naletu emocija zestoko izvređao i isprebijao, rekao da bez Preleta nema ni “Kose” i da peva bolje nego Juda u Brodvejskoj postavci.

Tvorci mjuzikla James Rado i Gerome Ragni došli su jednom prilikom u Beograd na predstavu, Prele i Dragan Nikolić su ih dočekali, sa kojima su posle bili najbolji prijatelji. Oni su takodje delili isto mišljenje sa Bobom Wilson-om.

Dušana Prelevića Preleta iz predstave izbacuje Mira Trailović, koja je bila posebno slaba na njega, ali zbog njegovog ponasanja i konstantnog alkoholisanja odlucila je da ga izbaci iz predstave. Da je kojim slučajem ostao, verovatno bi bio još popularniji.

No, to ga nije mnogo pogodilo, jer je Bob Wilson planirao da ga odvede u Njujork i da peva uz Jimi Hendrix-a, James Brown-a, Otisa Reddinga, Roy Orbitson-a i Boba Dylan-a. Medjutim, dan pred let za Njujork, posle jedne tuče u kafani, policija ga je uhapsila i ta želja mu je na žalost ostala ne ostvarena.

 GARMISH – PARTENKIRCHEN

“NEKAKO, BAŠ TE GODINE UMESTO LIČNE KARTE, IZVADIO SAM PASOŠ. SPAKOVAO SAM TUŽBALICU O TOMU MILSU, FOTOGRAFIJU MAJKE, NEŠTO OŽILJAKA POVIŠE ARKADE, ODLUČIO SAM DA NAPUSTIM GRAD U LUDOJ NADI DA ĆE ME NEKO DRUGI PRIHVATITI, JOS LUDJOJ, DA ĆU JA PRIHVATITI NJIH.”

Te 1972. godine, za vreme rata u Vijetnamu, Prele odlazi u Garmish-Partenkirchen u Nemačku. To je otprilike kao Bondstil, američka baza na Kosovu u Srbiji. Tu su Amerikanci vraćali svoje vojnike iz Vijetnama na lecenje.

Tamo su dolazili razni bendovi iz celog sveta. Sviralo se po klubovima i restoranima. Naravno, Prele je bio jedan od njih. Velika stvar je bila pevati pred “amerima”. Ljudi koji su ceo zivot slušali najbolje rok i jazz muzičare, tačnije, ljude koji su stvorili te dve vrste muzike. Preletu nije mnogo trebalo da osvoji srca publike, jer takav pevač se rađa jednom. Amerikanci su ga zavoleli, stalno čšćavali pićem, mislii su da mrzi Ruse. Jer Beograd je u Čeho-Slovačkoj. Tako su oni mislili. Pored svega toga, opet je izazivao tuče. Što bi on rekao, “ Muškarac mora da se proverava s’ vremena na vreme” ili “Ziveo sam život na oštrici brijača, smejao se sudbini i smrti.”

Jazz je muzika marginalaca i to je sve normalno. Zapravo, on se prvi put susreo sa jazz-om u Garmish-Partenkirschen-u. Naravno, nije bilo teško prepoznati se u tome. Jazz nije samo muzika, već stil života. Urbanog života, a urabnijeg momka od Preleta, Sava i Dunav još nisu rodili u Beogradu. Niti će. Nije bilo teško spojiti Preleta i jazz. Sa takvim glasom kakav je on imao, koji je prešao određenu kilometražu. Šteta bi bila da nikada ne zapeva popularnu numeru Joe Cocker-a “Unchain my hurt”.

Tesko je shvatiti jazz, nije to baš lako, ne ide to baš na prvo slušanje. U jazz-u moraš da se pronadješ, jazz se pažljivo sluša. On je neka vrsta filozofije, za mene ljubavne filozofije, jednostavno, nastaje iz čiste dosade, urbanog razmišljanja, ne obaveznog života i naravno, alkohola, koji donosi jednu vrstu životnog iskustva. I to je istina. Zato kažem, ne može svako da sluša jazz. Isto tako, ne može svako ni da svira jazz i peva. Ta školarina je skupa i treba da bude. Ozbiljan trud i rad treba za to, mnogo vežbe, mnogo svirki po kafanama i klubovima. Ne kao danas, svi pevaju i svi imaju albume, ploče, CD-ove, a nikada nigde nisu pevali ni svirali.

Zato je za mene Dušan Prelević jedan od najboljih srpskih, pa i jugoslovenskih pevača. Čovek koji je prosao tu školu, kome nije bilo bitno da ga prepoznaju na ulici, kome nije bio bitan novac od svega toga, već sama ljubav prema muzici.

IMAO SAM STRAŠNIH PERIODA U ZIVOTU, KAKO SAM IZLAZIO IZ NJIH, NE ZNAM. JEDNA TAKVA SITUACIJA ME JE NAVELA DA POČNEM DA PIŠEM”.

Povratkom u  Beograd, napravio je dva albuma, jedan sa Oliverom Mandićem “Prošlo je sve” I drugi uz pomoć prijatelja, “Na oštrici brijača”. Tim albumima vratio se na scenu i privukao veliku pažnju. Kada ti neko poput Olivera napravi album, tu nema greške. Jedini čovek od Vardara pa do Triglava, koji je original. Nikada nikoga nije kopirao i uz njegovu muziku i aranžmane, Prele je napravio veliki povratak u velikom stilu.

U vreme kada su se svi poznavali na beogradskoj kaldrmi, kada je već izgrađen taj čuveni “beogradsdki duh”, Dušan Prelević Prele je postao urbana legenda. Poznati muzikant, pijanac i izazivac tuča, ponovo je krstario gradom. Samo što ovoga puta dobija titulu pisca.

Usled ljubavnog brodoloma, Prele se povukao. Pisao je noću, kako bi on to rekao onako za sebe, uz času viskija, koja se znojila, verovatno isto koliko i on u tim teškim trenutcima. U početku, to nije nikome pokazivao ni pričao o tome, bilo ga je sramota, ali je jednom prilikome, svoje priče pokazao svom prijatelju Miletu Perišiću.

“Prvo vino popio sam uz Elvisa. Cigaretu mi je upalio Čak Beri. Prvu ribu mi je podveo Otis Reding. Potukao sam se sa Bilom Hejlijem. Kad sam jurcao za loptom na Krstu mislio sam na Pol Enku. “ Dušam Prelević Prele

Međutim, na leto 1986. Mile Perisic je to objavio u knjizevnim novinama. Ceo grad je brujao o tome kako Prele ima separat. A da on pritom i ne zna šta je separat.

Objavljeno je 12 kratkih priča, koje su privukle pažnju poznatim beogradskim piscima. Poput Mome Kapora, Brane Crnčevića, Tirketa i mnogih drugih.

Bogdan Tirnanić Tirke je napisao par članaka o Preletu, kao što je “Bukovski iz beogradskih kafana” i “Čarls Bukovski Terazije 38”. U kojima ga je opisao kao novog pisca, novog crnog bisera Beograda, koji poput Čarlsa Bukovskog piše svoje priče.

“Godinama je Dušan Prelević pisao noću tajno, svoj život, a ovog leta je ušao u našu literaturu na velika vrata” – Bogdan Tirnanić Tirke

To je bila prilika da Prele još jedanput pokaže šta ume i da dokaže da je svestrani talenat, od fudbala do pisanja. Opravadao je naziv “Beogradski Bukovski”. Njegova proza je otvorila neki novi književni put u srpsko – jugoslovenskom književnom svetu. Ne zaboravite da je od škole imao Osnovnu i par odmora u Srednjoj, a od univerziteta, zavrsio je onaj “najvažniji”, ulični.

Završio je Prelevic neka važnije škole. Družio se sa najvećim srpskim umovima i akademicima od Mihiza do Matije Bećkovića, koji ga je uveo u društvo knjizevnika. Svi Beogradjani su se druzili tada i svi su bili po kafanama, svi naši najveći umovi. Jer kafana je za Srbe, parlament, sve se rešava uz piće u kafanama.

“ Mi Beogradjani imamo neku nonšalanciju koja nam ne da da potonemo.”  Dušan Prelević Prele

 

 

“POSLEDNJI KRUG U MONCI”

Knjiga koja sadrži izbor najboljih Preletovih kratkih priča. Najveći deo ovih priča sublimira njegova lična životna iskustva, preko detinjstva na Krstu (prva priča govori o sukobu njegovog dede sa Rusima oslobodiocima 1944.) i prvih lumperajki i lutanja po Nemačkoj gde je pevao po jazz klubovima oduševljavajući američke vojnike.

Prica o “Poslednjem Krugu u Monci”, najbolje oslikava buntovnike ili desperadose osmadesetih, pa i devedesetih godina prošlog veka. Priča govori o momku po imenu Uroš, popularno Urke, koji je proveo osam godina u zatvoru zbog pljačke. Večito protiv svih, nezadovoljan orkuženjem, kao sistemom i ne pravdom, želi sam da zadovolji pravdu. Po izlasku iz zatvora, ponovo se upušta u kriminalne vode  i završava u Italiji u Monci, gde postaje vođa jugoslovenske mafije, ali ne doživljava “Poslednji Krug U Monci” zbog srčanog udara.

Dušan Prelević je sa tom knjigom postao izuzetak u književnom svetu Jugoslavije. Do sada se niko nije bavio tim krimi temama. Napravljen je i film po toj priči, gde glavni lik Uroša glumi poznata beogradska faca, Dragan Nikolić, a i uostale uloge tumače velikani, od Bate Stojkovića, Gorana Sultanovića i Predraga Ejdusa pa do čuvene Olivere Marković.

Pored svega toga, napisao je priču o Kralju. Kralj, ko je kralj ? Svi bi trebalo da poznajte tog čoveka. Zorana Radmilovića, popularnog glumca iz predstave “Radovan treći”, koji je tumačio lik Radovana. Prele mu je bio komšija, zajedno su se družili, Prele ga je voleo, kasnije i objavio neke njegove zapise iz zivota, pod nazivom “Njim samim”. Bio je opsdednut njim zbog njegovog izrazitog smisla za humor, zbog kojeg je bio prepoznatljiv širom Jugoslavije, kao i nezadovoljstvom prema državi koje je svakodnevno izkazivao u medijima i predstavama u kojim je igrao.

“Mrzim ljude koji se trude da ispadnu duhoviti. Ljudi koji posežu za štosovima nešto kriju. Ne možeš da vežbaš da budeš duhovit ili pametan. To je pitanje kilometraže. Ja to znam, jer sam Beograđanin. A Beograd je mnogo duhovit grad. Trpi svakakve“, govorio je Prele.

 

 

“U REDU, POBEDIO SAM”

  1. godine objavljuje album “U redu, pobedio sam”. Sa par obrada najvećih svetskih jazz hitova, kao što su “Girl from Ipanema”,”Unchain my hurt”,All right OK you win”,”Rainy night in Georgia” i par svojih pesama.
  2. godine oprobao se i u filmu “Paket aranzman”, svirajući i pevajući popularnu numeru “Yesterday”.

Iako su ga godine već stigle, Prelević je i dalje bio jako neprijatan čovek, koji je voleo da popije, koji je znao da gađa kriglom piva muzičare, koji fals sviraju. Jedna takva situacija je početak kraja njegovog burnog zivota.

  1. godine snima novi rok album “Ja, PRELE”, koji je ujedno i poslednji.

U  jednoj kafani, prilikom svađe sa jednim gostom, izgubio je oko u tuči. Kada su ga pitali, pa dobro, zašto si se potukao? Rekao je, “posvađjali smo se, udario me, ali ja sam bio kriv”. “Imao je osećaj za pravdu, isto tako i za ne pravdu”, što kaže Dragan Nikolić. Prele je olako to prihvatio, na svom novom “gusarskom” izgledu sa povezom na oku, izgradio je novi imidž. Po tome je bio prepoznatljiv široj javnosti. Jednom prilikom je izjavio: “ Nije prijatno da se probudiš ujutro i ne vidiš na jedno oko, ali prođe mesec dana i ideš dalje”.

Vrlo brzo posle oka, Prele je izgubio nogu usled problema sa gangrenom (pušačkom nogom),a ruku je povredio u tuči. Faktički, više nije imao nijedan organ u paru, ali i dalje je imao osmeh na licu i pozitivan stav, koji ga je odrzavao u zivotu. Imao je veliko srce i veliku zelju za zivotom. Zivot ga nije štedeo, a pružio mu je sve. Živeo je život punim plućma, nije mario ni za šta, jer to je rokenrol.

“ Živim onako kako bi svi voleli, a ne smeju”  Dušan Prelević Prele

Nema više takvih mangupa u Beogradu, kao sto je Prelević bio. Mangup nije baraba, nije bitanga, nije klošar. Mangup je kategorija u Beogradu, velika stvar. Neko ko će uvek da pomogne, kada niko drugi neće, neko ko brani žene od manijaka. Koji zna gde mu je mesto, koji ima neku svoju etiku i kodeks ponašanja, koji isto tako i voli da se pobije, kad treba.  Svi beogradski mangupi odvozali su svoj “Poslednji krug u Monci” i završili svoju priču, dok se mi svi i dalje nadamo sa nekom nostalgijom da će jednoga dana opet beogradskom kaldrmom šetati ljudi tog kova. Na žalost taj čuveni “romantičarski duh Beograda”, je izgleda zauvek nestao.

“Beogradski mangup je bio domaćinsko dete, onaj što kaže: Ljubim ruke, komšija i trkne po kilo šećera kad zatreba. Mangupi imaju čuku. Vole sport. ‘Oće i da se pobiju, i da ukradu ponekad. Al’ da ne boli. I nisu cinkaroši… Ali, takvih više nema.“  Dušan Prelević Prele

Ne brini ćale, ima nas koji ćemo nastaviti tvojim putem !

 

 “BEOGRADSKI ŠMEKER, DESPERADOS I KAVDZIJA”

„Tako ti je to. Od svake situacije moraš da praviš sebi plus u životu. Gledaš što ćeš s onim što imaš. Ne mogu da igram u Manchester Unitedu i ne mogu da udarim čoveka glavom s četiri metra, k’o kad sam imao 20 . Ali to je O. K. u ovom gradu, u mojoj varoši, imam svoje mesto. To sam zaslužio i napravio sebi … “ Dušan Prelević Prele

I  te kako je Dušan Prelević Prele to svoje mesto napavio sebi i zaslužio! S duhom finog boema i mangupa lirskog štimunga. S njegovom pojavom punom „šmekerizma“ stare škole Beograda.

BG šmeker i kavdzija. Nikad ukalupljen, nije igrao kako se drugima sviđalo, kroz svoju životnu avanturu putovao je sa žestokim momcima i mangupima sa kaldrme, kao i sa onima koji su tradicionalnog pogleda na život. Burna je Preletova mladost, ali nikada nije ni izašao iz te mladosti. Njegovi citati i tekstovi iz NIN-a, DUGE … tek su sada aktuelniji nego u vreme kad ih je napisao. Ne znam možda dolazi vreme nekih novih mangupa i karudijanera … Možda … Ali teško da će ikad više roditi takav čuvar lepote duha, umetnik sa hrabrošću da živi život u svom njegovom sjaju. I ja te pitam Prele, kako da živimo u ovom ruglu, nemoralu i mraku ?!

Živeo je kako njegova pesma kaže „na oštrici brijača“. A kada je bolest i buran kafanski život uzeo svoje onda je živeo onu drugu „balada o penzioneru“ … Ali, ni tada se nije dao ostao je dosledan svom načinu života do kraja! Ostavio je veliki dojam i pečat u pozorištu, muzici, filmu, pisanju. Srpski Joe Cocker i Charles Bukovski!

Prošlo je deset godina otkako je otišao. Sa njim je otišao i poslednji duh Beograda, otišao je poslednji karudijan beogradske kaldrme …

Petar Bošković

Tekst napisao Boris Vuleta

Comments

comments