(VIDEO): Nigerijska šema i tajne nabavke: Kako je Vučićev kum opet odneo milione!

Na dva EPS-ova tendera za obnovu malih hidroelektrana firma Hidro-Tan je kao jedini ponuđač dobila gotovo pet miliona evra. Danas lideri na polju obnovljivih izvora, Hidro-Tan, u vlasništvu Dragana Klisure i Eco Energo Group, u suvlasništvu Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, svoj razvoj su započeli preko jedne od firmi Energoprojekta i uz sumnje na prikriveno vlasništvo. Energorpojekt je protiv bivših menadžera i radnika svojih firmi, uključujući i Klisuru, podneo krivičnu prijavu za zloupotrebe položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena.

Nastavljajući tradiciju svog dede i oca, Velibor Zlatković je trideset godina održavao puteve u rodnoj Crnoj Travi, na jugu Srbije. Posao, kako kaže, zna u prste i ponosno ističe da je sve vreme čuvao državnu imovinu. Nikada nije imao neprijatnosti.

To se promenilo pre dve godine.

Obilazeći deo puta, nekih 14 kilometara od naselja Sastav Reka, primetio je da je sa desne strane skinuta ograda, bankina je bila otkinuta do visine asfalta.

„Što znači da neko nespretan može da sleti (sa puta) i pogine”, objašnjava Zlatković.

Pozvao je policiju i nadležne iz javnog preduzeća za puteve, postavio signalizaciju i, kako kaže, uradio sve po zakonu. Kada je sutradan ujutru došao u kancelariju, usledio je neočekivani poziv od Dragana Klisure, vlasnika firme za izgradnju malih hidroelektrana, Hidro-Tan.

„’Šta ti imaš protiv moje firme?’, kaže mi. Rekoh nemam ništa, samo radim svoj posao. Kaže: ’E pa više nećeš da ga radiš!’“, prepričava Zlatković (na slici ispod).

Pretnje je prijavio policiji. Par meseci nakon toga dobio je otkaz, a do danas ne zna šta se sa prijavom desilo.

Iz Policijske uprave Leskovac su novinarki Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) naveli da su izveštaj o postupanju po prijavi prosledili leskovačkom tužilaštvu – koje do objavljivanja ovog teksta nije odgovorilo na pitanja o slučaju.

Iz preduzeća za puteve Trace nisu želeli da daju komentare za CINS.

PROČITAJTE JOŠ: PRIMA 2,5 MILIONA MESEČNO: „BAJATOVIĆ JE MOGAO DA NAĐE REŠENJE ZA AZOTARU, ALI NIJE ŽELEO“

Na mestu gde je put bio oštećen, Klisurin Hidro-Tan je gradio hidroelektranu, jednu od jedanaest koliko ih je ova firma izgradila na području Crne Trave.

Među tih jedanaest elektrana je i Jabukovik. Ona je delom u vlasništvu samog Klisure, ali i Nikole Petrovića, kuma predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Prošle godine je poslužila Hidro-Tanu kao jedna od referenci da od Elektroprivrede Srbije (EPS) dobije posao obnove malih hidroelektrana.

CINS otkriva da je kroz dva tendera za obnovu 14 hidroelektrana, koje je EPS sproveo u februaru i maju 2017, Hidro-Tan dobio nešto manje od pet miliona evra. Na oba tendera Hidro-Tan je bio jedini ponuđač, a EPS je dugo krio ove podatke. Realizacija tog projekta kasni godinama.

Priča o Hidro-Tanu i drugom najvažnijem igraču na srpskom polju malih hidroelektrana – firmi Eco Energo Group – ne počinje sa dolaskom na vlast Srpske napredne stranke (SNS) i njenog lidera Aleksandra Vučića, iako u ovom periodu obe firme ostvaruju najveći uspeh.

Istraživanje CINS-a pokazuje kako su menadžeri nekadašnjeg jugoslovenskog građevinskog giganta, firme Energoprojekt, uz krivičnu prijavu za zloupotrebu položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena izgradili ove dve kompanije dok je posao izgradnje malih hidroelektrana još bio u začetku, za vreme vlasti Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera.

Tako je u aprilu 2010. godine, prvu malu hidroelektranu firme Eco Energo Group u Crnoj Travi, pustio u rad tadašnji ministar za energetiku, Petar Škundrić, kadar Socijalističke partije Srbije. Kako su mediji tada prenosili, Škundrić je buduće elektrane ove kompanije na Vlasini nazvao “Verini đerdani”, po Veri Ristić, jednoj od vlasnica.

U vreme dok su bili opozicija, naprednjaci su obećavali da će akcionarima Energoprojekta pomoći u rešavanju problema ovom preduzeću, ali to se nije desilo, a glavne uloge u firmama Hidro-Tan i Eco Enegro Group su preuzeli Dragan Klisura i Nikola Petrović.

Petrović i Klisura nisu pristali na razgovor sa novinarima CINS-a.

Nigerijska šema

Mija Popović, zaposlen u marketingu Energoprojekt Holdinga, dobio je u proleće 2010. godine zadatak od tadašnjeg predsednika upravnog odbora, Miodraga Zečevića, da ode u Ministarstvo rudarstva i energetike i vidi može li Energoprojekt da učestvuje u poslu sa malim hidroelektranama koji je tada tek bio u začetku u Srbiji. Nekoliko dana nakon toga, Popović se pojavio na vratima Zečevićeve kancelarije, pomalo ljut.

Popović je objasnio da je bio kod Nikole Rajakovića, nekadašnjeg državnog sekretara u ministarstvu i da mu je ovaj rekao: „Šta se prave oni ludi, oni privatno rade male hidroelektrane, a tebe šalju da se raspituješ kakva je procedura”, prepričava Zečević novinarima CINS-a.

Zečević se našao u čudu. Ni on, ni tadašnji generalni direktor Vladan Pirivatrić, nisu imali nikakve veze sa poslom sa malim hidroelektranama.

„Odjedanput je to kao požar krenulo, ko to radi sam, ko je zapravo konkurencija samom Energoprojektu”, priča Zečević. Dodaje da je na sastanku upravnog odbora tražio i da se protiv njega podnese krivična prijava, ukoliko se pokaže da ne govori istinu.

Dokumentacija iz Energoprojekta je pokazala da nije lagao, ali i da su u čitavoj priči ipak učestvovali menadžeri i radnici povezani sa ovom firmom.

„To je ono što bi mi rekli – Nigerijska šema”, opisuje Zečević početke firme Eco Energo Group.

Energo Nigeria, koja je bila delom u vlasništvu jedne od članice holdinga, Energoprojekt Opreme, je još 2006. godine zajedno sa ćerkom firmom Energo Management Group osnovala kompaniju koju danas znamo kao Eco Energo Group, koja je vlasnik sedam malih hidroelektrana u Srbiji i koja od subvencija za obnovljive izvore energije ostvaruje višemilionske prihode.

Od početka su u vlasništvo ove firme bili umešani neki od radnika i direktora firmi u direktnom ili indirektnom vlasništvu Energoprojekta – Pavle Tomašević, Dejan Jerotić, Ranko Božović, Dragan Klisura i Svetlana Gregović.

Vlasništvo se u narednim godinama nekoliko puta menjalo i to tako što su Tomašević, Božović i Klisura postali vlasnici pa onda izašli iz firme, prepuštajući vlasništvo ofšor kompaniji sa Britanskih Devičanskih Ostrva, Eco Energo Group Corporation, čiji je direktor bila Gregović.

Dokumenta iz Agencije za privredne registre pokazuju da je ofšor firma Eco Energo Group Corporation u 2008. i 2009. godini, dok je direktor bio Klisura, davala pozajmice firmi Eco Energo Group od oko 532 hiljade evra i 265 hiljada dolara. One su kasnije, zbog toga što nisu mogle da budu vraćene, pretočene u ulog u kapital firme kojoj je novac pozajmljen.

Do 2010. godine, u vlasništvo Eco Energo Group su ušli prvo Vera Ristić, tašta Novaka Đokovića, sa svojom firmom Eco Global, a zatim i Nenad Kovač, zvani Neša Roming, kroz firmu Roaming Electronics.

Nakon što je upravni odbor Energoprojekta otkrio poslovanje Eco Energo Group, u junu 2010. godine, ofšor firma Eco Energo Group Corporation prodala je svoj udeo firmi Roaming Electronics za oko 867 hiljada evra i povukla se iz firme.

Pavle Tomašević je istog meseca bio smenjen sa mesta direktora Energoprojekt Opreme, a protiv njega, Božovića, Jerotića, Gregović i Klisure je Energoprojekt Holding u junu 2010. godine podneo krivičnu prijavu. Kako se u prijavi navodi, skoro 1,8 miliona evra prebacivano je bez poznatih izvora prihoda, uz indicije da je zapravo reč o sredstvima firme Energoprojekt Nigeria, zbog čega je postojala sumnja u pranje novca.

Ovim i drugim sredstvima, kako piše u prijavi, građene su male hidroelektrane.

Firma koja je ove elektrane pravila za Eco Energo, bila je Hidro-Tan. Vremenom, sve češće se pojavljuje ime do tada javnosti nepoznatog automehaničara, Dragana Klisure, radnika firmi u vlasništvu Energoprojetkta i firmi povezanih sa Energoprojektom. Klisura se prvo spominje kao zastupnik ofšor firme General Engeneering – Electrical and Mechanical Engeneering and Construction LTD, koja je osnovala Hidro-Tan, a onda i kao suvlasnik firme, zajedno sa Draganom Tanaskovićem i sinom Pavla Tomaševića, Nebojšom.

Ne pitaj me za prvi milion

U junu 2010. godine, ubrzo nakon što je Tomašević smenjen, država preuzima akcije u Energoprojektu od Akcijskog fonda i PIO fonda čime dobija mogućnost glasanja, odnosno upravljanja firmom. Na skupštini Energoprojekta održanoj u septembru te godine, izabrani su novi članovi upravnog odbora Holdinga, među kojima, pored Zečevića, član postaje i Svetlana Gregović.

Pavle Tomašević se kasnije vraća na mesto direktora, a Miodrag Zečević 2011. odlazi iz kompanije.

„Posle toga sam otišao u profesore i završio priču. (…) Znate, sa čim se ne slažete, a ne možete da ga promenite, što biste sedeli u takvom ambijentu”, objašnjava Zečević. U septembru prošle godine vratio se, kao član Nadzornog odbora Energoprojekta, nakon što je ovu firmu preuzeo privatnik Dobrosav Bojović.

Za CINS kaže da je nakon što je država preuzela upravljanje Energoprojektom, prestalo zanimanje za čitav slučaj oko malih hidroelektrana, koji je ostao na marginama privatnog interesovanja pojedinih ljudi zaposlenih u firmi.

Jedan od njih je i Jovan Korolija koji je u Energoprojektu na različitim pozicijama proveo skoro 40 godina. U trenutku kada je otkriveno da ljudi iz samog Holdinga započinju biznis sa elektranama, Korolija je bio predstavnik malih akcionara u Upravnom odboru. Videvši da im država neće pomoći i pružiti zaštitu, predstavnici udruženja malih akcionara su 2012. godine na sastanku sa Aleksandrom Vučićem, kao predstavnikom tada opozicionog SNS-a, napravili sporazum.

Sporazum o saradnji i uzajamnoj pomoći potpisan je 2. aprila 2012. godine, neposredno pred izbore, a podrazumevao je da udruženje podrži naprednjake na izborima i da im pomogne tokom predizborne kampanje, dok je sa druge strane SNS trebalo, ukoliko osvoji vlast, da uvaži njihove sugestije „pri organizaciji i strukturi budućih državnih organa, institucija i organizacija.“

„Zahvaljujemo se pravnom timu SNS-a koji je pregledao našu dokumentaciju i koji je shvatio da se u Energoprojektu dešava nešto mimo zakona”, preneo je dnevni list Pravda reči Zorana Simića, predsednika malih akcionara na predstavljanju sporazuma.

Prema Korolijinim rečima, ono što mali akcionari tada nisu znali je da je Nikola Petrović, direktor firme Eco Energo Group i kum Aleksandra Vučića bio i suvlasnik Pravde, novina koje su bile tesno povezane upravo sa naprednjacima.

Petrović je direktor u Eco Energo Group postao u novembru 2010. godine kada je na tom mestu zamenio Veru Ristić. Nakon što je izabran za direktora Elektromreže Srbije, u septembru 2012. godine, razrešen je te dužnosti, da bi se na nju vratio u februaru 2017. U januaru iste godine postao je i jedan od suvlasnika.

Firmama povezanim sa Petrovićem i njegovim poslovnim partnerima je na osnovu proizvedene struje iz malih hidroelektrana isplaćeno nešto više od 10 miliona evra u prethodnih pet godina, o čemu je CINS već pisao.

„Za Nikolu Petrovića nisam znao ja koji sam se sreo sa njegovim ocem bar dvesta puta”, kaže Korolija. Petrovićev otac Radivoje takođe je radio u Energoprojektu.

Korolija nastavlja: „Iskreno da vam kažem, mi smo se osvestili 2012. godine kada je Petrović postavljen za direktora Elektromreže Srbije”.

Nakon što je SNS osvojio najviše glasova na izborima i sastavio novu Vladu 2012. godine, ostali su nemi na probleme malih akcionara.

Prema Korolijinim rečima jedini sastanak dogodio se u Vladi Srbije, u maju 2013. godine, sa Sinišom Malim, sadašnjim ministrom finansija, a tada savetnikom Aleksandra Vučića. Sastanak je trajao oko 40 minuta i na njemu su Korolija i njegove kolege ukazali na probleme koji su se u tom trenutku postojali u Energoprojektu, uključujući i krivičnu prijavu podnetu 2010. godine. Korolija kaže da nisu dobili nikakav odgovor.

Iz kabineta Aleksandra Vučića i Siniše Malog nisu odgovorili na pitanja CINS-a.

Ono što predstavnici akcionara nisu znali je da je samo dva meseca pre sastanka sa Malim, u martu, Više javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo prijavu, odnosno donelo odluku da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka zbog prijavljenog niti bilo kog drugog krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Dokumentacija Tužilaštva koju su novinari CINS-a analizirali pokazuje da neke informacije nisu proveravane.

Tako je Dragan Klisura policiji rekao da od kada su Tomašević, Božović i on izašli iz Eco Energo Group, više nije imao „upliva u ovu firmu“ i da mu nije poznato da li je bilo nekih uplata na njen račun. Dokumenti pokazuju da je upravo Klisura kao direktor zastupao ofšor firmu kada je novac pozajmljen firmi Eco Energo Group prebačen u njen kapital, kao i u drugim ugovorima.

Novinari CINS-a utvrdili su da dokument iz kojeg bi se videlo da li je u bilo kom trenutku Klisura suočen sa ovim činjenicama ne postoji u spisima tužilaštva.

Pavle Tomašević, Svetlana Gregović i Ranko Božović nisu odgovorili na poslata pitanja. U izjavama policiji 2011. godine, oni su naveli da nisu oštetili Energoprojekt, niti uradili nešto nedozvoljeno.

Tomašević i Božović su rekli da su Energo Nigeria i Energo Management Group osnovali zajedničku firmu kako bi učestvovali na tenderu EPS-a, što se kasnije nije dogodilo, a firma je ostala neaktivna. Potom su doneli odluku da se firma proda, a udeo su kupili njih dvojica zajedno sa Draganom Klisurom. Nakon što su shvatili da nemaju dovoljno novca da krenu u izgradnju malih hidroelektrana, odlučili su da prodaju svoje udele firmi Eco Energo Group Corporation sa Britanskih Devičanskih Ostrva.

Tomašević je policiji izjavio da je on predložio osobi po imenu Matthew Charles Stokes, kojeg „dugo poznaje”, da uloži novac u posao sa malim hidroelektranama, a on je u međuvremenu osnovao ofšor firmu Eco Energo Group Corporation. Prema dokumenataciji u koju su novinari CINS-a imali uvid – ni policija ni tužilaštvo nisu pokušali da saznaju o kome se zapravo radi.

Svetlana Gregović je rekla policiji da je zamoljena da potpiše ugovor u ime ove ofšor firme jer Matthew Charles Stokes nije bio u mogućnosti da to uradi.

Pavle Tomašević je i danas direktor Energoprojekt Opreme, dok je Ranko Božović član odbora direktora ove firme. Svetlana Gregović (sada se preziva Tolić) je direktor za finansijsko planiranje i analize Energoprojekt Opreme.

U međuvremenu, Dragan Klisura je u potpunosti preuzeo vlasništo nad Hidro-Tanom, ostajući jedini vlasnik.

Njegov nekadašnji partner, Dragan Tanasković, kaže da je u Hidro-Tan došao na Klisurin poziv, sa idejom da započnu biznis malih hidroelektrana. Prema njegovim rečima, Klisura je bio šef gradilišta dok je treći suvlasnik, Nebojša Tomašević, bio kordinator između terena i centrale firme. Tanasković kaže i da je iz firme izašao jer nije uspeo da obezbedi nijednu lokaciju za gradnju elektrana.

PROČITAJTE JOŠ: SNS-OVCI „NA CRNO“ PRODAJU NAFTU POLJOPRIVREDNICIMA, PO CISTERNI UZMI VIŠE OD MILION DINARA!

Komercijalno osetljivi podaci

Na Novom Beogradu, poslovnom delu srpske prestonice, u ulici Jurija Gagarina, na prostoru od nekih 195 kvadratnih metara, uzdiže se poslovna zgrada koja izgledom ne odudara od drugih u tom kraju. Građena prošle godine, ova zgrada danas je simbol uspešnosti kompanija smeštenih u njoj i njihovog bogatstva koje je naraslo posebno u periodu vladavine SNS-a – Hidro-Tan i Eco Energo Group, uz druge sa njima povezane firme.

Samo Hidro-Tan je, prema podacima iz finansijskih izveštaja, uvećao svoje prihode skoro 4,5 puta, od oko 2,4 miliona evra u 2013. do oko 10,4 miliona u 2017. godini.

Firma koja se bavi izgradnjom malih hidroelektrana, svoj uspon u značajnoj meri može zahvaliti i bogatim poslovima koje je dobijala od države. Tako je, na primer, samo EPS u prethodnih godinu dana sa Hidro-Tanom samostalno, ili kao delom konzorcijuma, kroz četiri javne nabavke zaključio ugovore vredne više od 10 miliona evra.

Dve od te četiri nabavke odnose se na projekat obnove 14 malih hidroelektrana koje se nalaze u jugoistočnoj i jugozapadnoj Srbiji. One su deo kredita koji je EPS uzeo od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) još 2011. godine. EPS je prvobitno pozajmio 45 miliona evra, ali je tokom 2014. odustao od šest lokacija, a iznos kredita je smanjen na 32,7 miliona evra. Rok za završetak projekta najpre je bio decembar 2014. godine, ali je prolongiran za kraj 2018. godine, o čemu je CINS već pisao.

Do sredine juna 2018. EPS je iskoristio samo 6,9 miliona evra pozajmljenog novca, a zbog nekorišćenja preostalog iznosa i kašnjenja u realizaciji projekta, ovo javno preduzeće je platilo nešto više od 1,2 miliona evra naknade, novcem poreskih obveznika.

Rezultati dve nabavke, raspisane u februaru i maju 2017. godine, do sada nisu bili poznati javnosti jer se ne mogu videti na sajtu EPS-a. Novinari CINS-a su do dokumentacije došli tek nakon žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja jer je pre toga EPS odbio da je dostavi, navodeći da bi time učinili dostupnim „komercijalno osetljive” podatke.

Oba ugovora su u junu i septembru prošle godine dodeljena Hidro-Tanu koji je bio i jedini ponuđač. Prvi ugovor se odnosi na hidroelektrane u Novom Pazaru, Malom zvorniku, Prijepolju, Priboju, Užicu i Ivanjici. Vrednost ovog ugovora je nešto viša od 1,6 miliona evra. Drugi ugovor podrazumeva obnovu hidroelektrana na teritoriji Niša, Pirota, Zaječara, Leskovca i Surdulice i ti radovi će koštati oko 3,2 miliona evra.

U dopisu koji je Dejan Vuksanović, projekt menadžer EPS-a, uputio EBRD-u u avgustu 2017, kao mogući razlog za samo jednu ponudu naveo je da je reč o „relativno malom i jeftinom a opet, iz ugla potrebnog vremena i rada, obimnom poslu obnove malih hidroelektrana”. U objašnjenju se još navodi i da „iz ovog razloga, možda posao nije intresantan stranim građevinskim kompanijama dok srpske kompanije možda nemaju potreban nivo iskustva za implementaciju tako komplikovanih projekata ili nemaju dovoljno kapaciteta da radove izvode na više mesta u isto vreme”.

Iz EPS-a nisu odgovorili na pitanja CINS-a o ovim tenderima.

U dopisu EBRD-u navodi se da su za tender raspisan u maju prošle godine dokumentaciju otkupile tri kompanije i jedno fizičko lice, kao i da je slovenačka firma Kostak prisustvovala sastanku pre nabavke i obilasku lokacija. EPS je tvrdio da su im iz te firme rekli da se nisu prijavili jer nisu imali sve reference neophodne da bi ispunili uslove iz tenderske dokumentacije.

Sabina Žibert iz kompanije Kostak, u pisanom odgovoru za CINS, navodi da su nakon detaljne analize tendera za rekonstrukciju malih hidroelektrana „lociranih na nepristupačnim terenima, bez pristupnih puteva, sa relativno malim obimima različitih vrsta radova”, zaključili da im je potrebno angažovanje partnera iz Srbije, kog nisu pronašli.

EPS je takođe u objašnjenju EBRD-u tvrdio da neće doći do preklapanja poslova obnove elektrana jer je trebalo da se radovi na elektranama u jugozapadnoj Srbiji uglavnom završe u 2017, a da će obnova ostalih započeti u 2018. Međutim, ovo javno preduzeće je u maju ove godine CINS-u navelo da su u završnoj fazi tek prve četri elektrane iz jugozapadne Srbije, a da će obnova ostale tri početi sredinom 2018, paralelno sa sedam iz jugoistočne Srbije.

Pored toga što je Hidro-Tan bio jedini ponuđač – i cene pojedinih radova su više od onih iz procene EPS-a. Tako je razlika između procenjene vrednosti radova i ugovorene cene iz septembra meseca 418.872 evra.

Kako se u dokumentaciji navodi, razlozi za ovo su rast cena radova i materijala u odnosu na vreme kada je procena rađena, izmena u tehničkoj dokumentaciji i promena obima poslova za neke elektrane.

Iz EBRD-a kažu da to što su cene više nije zbog jednog ponuđača na tenderu, dodajući da organizuju otvorene tendere na koje mogu da se jave zainteresovane i kvalifikovane kompanije i da za neke tendere bude više zainteresovanih a za neke manje.

„Naša uloga je da u čitavom procesu budu ispoštovana politika i pravila banke u nabavkama”, naveli su iz EBRD-a.

PROČITAJTE JOŠ: SAŠA MIRKOVIĆ: „PI..O, JEL SI TI NARUČIO UBISTVO OLIVERA IVANOVIĆA“?

(izvor: cins.rs/Vladimir Kostić, Dina Đorđević)

Comments

comments