Zašto proslava „prisajedinjenja“ u Novom Sadu nema baš nikakvog smisla?!

Nasuvo: Šta je, dakle, danas Vojvodina, sto leta nakon „prisajedinjenja“?

Gledam raspored te-ve programa za 24. 11. i ne mogu da verujem: onog istog dana kada je skoro ceo svoj Prvi program posvetila različitim manifestacijama obeležavanja stogodišnjice famoznog „prisajedinjenja“, prijatno unapređena, pardon, ponaprednjačena Televizija Vojvodine, kao svoj gotovo jedini nepolitički sadržaj, emitovaće i film koji se zove – Ulaz u prazninu!?

Ne znam kako vama, ali meni to deluje kao neka subliminalna poruka koju su preživeli i pritajeni ostaci poraženih žuto-autonomaških snaga podvalili kao kukavičje jaje zlo ne slutećoj publici. E, sad još samo preostaje da odgonetnemo ko je tu tačno „ušao u prazninu“: da li srpska vojska kad je 1918. umarširala u Vojvodinu, što je kao poruka strašno, ili Vojvodina kad je ušla u sastav Srbije, što je još strašnije? Ne bih da arbitriram u ovom teškom i složenom pitanju, moje je samo da primetim Diverziju i raportiram je nadležnima, a za Dan bezbednosti ako me se sete – sete…

PROČITAJTE JOŠ: „PODIZANJE TARIFA SLUŽI DA SE SKRENE PAŽNJA SA HAPŠENJA NA KOSOVU“

Šalu na stranu, teško da je ikoga normalnog moglo iznenaditi da se javno obeležavanje stogodišnjice događanja koja su promenila i usmerila živote mnogih generacija, uključujući i one rođene više decenija kasnije, uglavnom svelo na, što kaže pesnik, „paradu pijanstva i kiča“. S tim da ovde nije bilo čak ni pijanstva kao kakvog-takvog izgovora: pijan se jednom otrezni, ali ovo je kič mrtvih treznih, težak kao crna zemlja, neizvetriv, nepopravljiv i nepromenjiv. A i on sam po sebi nije drugo nego simptom teške, kobne krize identiteta, političkog koliko i kulturnog.

Šta je, dakle, danas Vojvodina, sto leta nakon „prisajedinjenja“? S jedne strane, reklo bi se da nikada nije tvrđe bila ukopana u „maticu zemlju“, ali nešto ne vidim da je bilo ko presrećan zbog toga, osim onih koji su to po dužnosti, profesiji ili hobističkom nahođenju. Već od Batajnice i Padinske Skele počinje svet u kojem je malo ko uopšte i svestan te stogodišnjice, svet u kojem je ona apsolutni Ne-događaj. Dok dođete do beogradskih Terazija, od cele priče već ne ostane ama baš ništa – popuna ignorancija, samopodrazumevajuća metropolitanska ravnodušnost. Južno od Beograda još nisu ni čuli da se „prisajedinjenje“ uopšte dogodilo, pa tako Niš dan-danas nazivaju „drugim gradom Srbije“, a u Kragujevcu se diče „najstarijim srpskim pozorištem“.

A zapravo, kad bolje pogledaš, ni u samoj Vojvodini nije istinski drugačije, nego se samo mora stvarati privid da jeste, jer je to politički, nekome možda i finansijski oportuno. Kada se dim i magla kičaste retorike malo razgrnu, sve što se vidi je prostor (shvaćen bilo kao „fizička“ ili „duhovna“ kategorija) koji odavno nije ono što je bio, ali nije postao ni nešto drugo, to jest: uglavnom se sveo na prostor bez svojstava, na lažno živopisnu vetrometinu između nekoliko „matičnih nacionalnih centara“, Beograda, Pešte, Temišvara, Zagreba…

PROČITAJTE JOŠ: SRBI SA KIM OŠTRI: „VUČIĆ JE BEDNA KUKAVICA“

Prigodničarsko oduševljenje je, dakle, fingirano, a fingiran je, ne bojte se, i otpor njemu. Ovde kao da su sve bar u pokušaju konsekventne politike propale i sagorele u sopstvenim protivurečnostima ili nedomašenostima, pa sada životarimo između njihovih zgarišta. Ideja istinske i pune autonomije Vojvodine sahranjena je najkasnije na poslednjim pokrajinskim izborima, i ja ne vidim da u iole doglednoj budućnosti može da oživi – ne vidim ni ko bi to uradio, ni čime, ni kako, na kojoj platformi, sa kojom i čijom podrškom. Ideja samostalne Vojvodine, dakle, Vojvodine izvan Srbije, samo je zanimacija nekolicine dokonih internetskih trolova i koloritnih zaluđenika, S druge strane, ideja Vojvodine kao puke „severne Srbije“, prostora bez preživelih tragova vlastitog identiteta, mada joj naizgled trenutno bolje ide, u nekoliko je istorijskih navrata u ovih sto godina odnosila doduše „fizičku“ prevagu, ali bi se uvek iznova urušavala u sopstvenim kontradikcijama. Zašto? Zato što je bila bahata, polazila je od preambiciozne i suštinski siledžijske premise: umesto da bude presrećna zbog istorijskog „dobitka na lutriji“ i tome primereno uljudna i skromna, uvek je igrala pretežno na „žandarsku“ silu i galamu, što bi se na iole duži rok uvek pokazivalo kao kontraindikovano ponašanje, reprodukujući nove generacije političkih Vojvođana, taman kad bi se pomislilo da su efikasno istrebljeni. Ovo dolazi otuda što politika i ideologija „severne Srbije“ zapravo nema nikakvu autohtonu sadržinu niti uopšte računa s njom: ona je naprosto nuspojava teritorijalne ekspanzije, što je blago rečeno nedovoljno. Naročito posle sto godina…

Tako gledano, nekako ispadne da su i „svesrpski integralisti“ i „autonomaši“ i svi između i okolo njih manje-više proćerdali ovaj vek; zapravo, ne toliko taj koji je upravo prošao koliko ovaj koji sledi, pošto se ne vidi da bilo koja od tih politika ima smislenu budućnost, ili makar ubedljivu ideju šta bi započla sama sa sobom, gde joj je rep, a gde glava.

Zato je Vojvodina 2018. mesto gde dominira odsustvo: sadržaja, smisla, perspektive, nade. Šta to praktično znači? Ah, takoreći ništa: niti će Srbija „ući“ u Vojvodinu, niti će Vojvodina izaći iz Srbije. Nego će Vojvođanke i Vojvođani, naročito mlađi, sve više i više odlaziti iz Vojvodine, dakle i iz Srbije, u potrazi za nečim što će im delovati čvršće, opipljivije. Dakle, izlaz iz praznine, makar u dugačkoj koloni jedan po jedan preko svih graničnih prelaza, tako se to zove, i to je stanje stvari iza kulisa „jubileja“. A za one koji ostanu da ugase svetlo, onaj film s početka teksta je dobar, srdačno ga preporučujem.

PROČITAJTE JOŠ: (FOTO, VIDEO): SVE O NAPADU NA BORKA STEFANOVIĆA

(izvor: autonomija.info / Teofil Pančić)

Comments

comments