Poruka koju vođe naše države svakodnevno šalju narodu neodoljivo podseća na onu čuvenu izjavu Marije Antoanete. Umesto kolača, građanima su danas na meniju – novogodišnji lampioni. Jelka kao prilog, dabome.
Vest o jelci od 83.000 evra, koja ove godine krasi Trg republike u Beogradu, proširila se čitavom Srbijom poput požara. Svi su bili šokirani ovom vešću, uključujući i ljude koji su za nju odgovorni.
Kada je čuo da je grad Beograd kupio jelku od 83.000 evra, predsednik Srbije Aleksandar Vučić se zajapurio, iznervirao i odmah pozvao gradonačelnika Sinišu Malog na razgovor. Kako kaže u intervjuu na TV Pink, kao i svaki normalan građanin Beograda, bio je jako ljut, skočio mu je pritisak i zapitao se kako je moguće da Beograd nabavi toliko skupu jelku.
Slično je reagovao i gradonačelnik Siniša Mali koji je, sve tako zajapuren, iznenađen i iznerviran, odmah pozvao sekretara za vandredne situacije Darka Glavaša, koji je i potpisao ugovor za jelku, na hitan razgovor. Gradonačenik je odmah rekao novinarima da je to previsoka cena za plastičnu jelku i da će ugovor odmah biti raskinut. Da li je to stvarno i urađeno ne možemo da znamo jer gradonačenik ima vremena da gostuje po odabranim televizijama, ali ne i da odgovori na naša pitanja, koja smo više puta slali od prošle nedelje.
Kako je Glavaš reagovao na vest o jelci koju je sam kupio nismo uspeli da saznamo, jer do današnjeg dana takođe nismo dobili odgovore na pitanja koja redovno dostavljamo njegovom sekretarijatu, ali ako je rešio da se pridruži trendu šoka i zajapurenosti, verujemo da je i on pozvao nekog ko je po funkciji ispod njega u pokušaju da svali krivicu na drugog.
Izgleda da jedini koji u ovoj priči nisu bili nimalo iznenađeni jesu građani Beograda i Srbije, čiji komentari stižu svakodnevno, a glase – šta ste drugo od ove ekipe i mogli da očekujete? Niste valjda, za ime svega, očekivali da će ovi ljudi prošetati 500 metara od Trga, do Francuske ulice 31, gde se nalazi narodna kuhinja – da pitaju te ljude koji svakodnevno čekaju u redovima za parče hleba i činiju čorbe, kako im se sviđa jelka? Pa da usput bace pogled i na fasade u ovim ulicama, koje svakodnevno prete da oduzmu nečiji život.
Niste se valjda nadali da će ovi ljudi koje plaćamo da vode računa o našem gradu da pogledaju sirotinju koja prosi po ulicama, nedaleko od iste te jelke?
Niste sigurno očekivali od predsednika Srbije da se bavi problemima dece koja nam umiru, i mladosti koja nam odlazi. Ili od gradonačelnika Beograda da se bavi nekim sićarijama kao što su javni prevoz koji prokišnjava, metro koji “samo što se nije desio” i policijom koja dozvoljava da se u centru grada ruše čitave ulice bez ičije dozvole. Ili da će, daleko bilo, sekretar za vanredne situacije, da se pozabavi delovima Beograda koji su pola leta proveli bez vode, a pola zime bez grejanja. Jok, bre – SVI SE BAVE JELKOM! Jer, ovde se oduvek znalo šta su prioriteti.
I ja u potpunosti razumem zašto. Organizovanje novogodišnjih praznika i te čarobne atmosfere može da bude ozbiljan biznis za grad, od kojeg ćemo zaraditi stvarno puno novca koji ćemo, naravno, kasnije uložiti u poboljšanje istog tog Beograda i života njegovih građana. U Nemačkoj, koja je poznata po raskošnim božićnim vašarima i koja može da se pohvali najvišom jelkoma svetu u Dortmundu, ovo predstavlja značajan izvor prihoda za gradove, ali i za sve ljude koji rade na tim vašarima. Njihovi gradovi blistaju, ali ne zbog ukrasa – već zbog toga što je narod zadovoljan.
Džinovska jelka u Dortmundu je ponos tih građana. Rado se slikaju sa njom, srećni su što žive u gradu koji može da ponudi pravu prazničnu atrakciju. Sve to zato što znaju da će sutra da prođu praznici, a oni će moći kao ljudi da sednu u predivan voz i odu na posao koji je dobro plaćen. Znaju da će, kad se razbole, otići kod lekara i neće im trebati veza ili mito da bi dobili ultrazvuk srca. Oni mogu da odu na jedan od tih vašara i ZAPRAVO KUPE NEŠTO, što se u Srbiji ne dešava (pitajte bilo kog prodavca). Svesni su toga da njihova država i njihov grad vode računa prvo o NJIMA, a onda i o turistima. Turisti su izvor prihoda – ali građani su prioritet.
S druge strane, tu je Srbija, koja iz dana u dan sve više podseća na bivšeg komšiju mog ćaleta u Marinkovoj bari. Čovek nije imao prozore na kući, ali je zato od prvih para kupio satelitsku televiziju, zakačio onaj džinovski disk na krov i hvalio se svim komšijama kako jedino on u ulici ima sve programe. Nije imao ‘leba da jede i deca su mu odrastala u pocepanoj odeći i iznošenim cipelama, ali je zato svaki prolaznik mogao da vidi da on ima satelitsku. Ej, satelitsku!
Jelka je naša satelitska televizija, a naša država je komša Boban. Bobanova deca danas žive u inostranstvu i ne javljaju se ćaletu, čiji se satelit odavno pokvario i više nikome nije impresivan. Mislite li stvarno da i deca Srbije neće nastaviti istim putem?
Čuvena izjava Marije Antoanete “ako nemaju hleba, neka jedu kolače” se možda nikad nije desila i za nju ne postoje nikakvi istorijski dokazi, ali i dalje se prepričava, tri veka kasnije. Čuvena izjava Siniše Malog “ako nemaju hleba, neka jedu lampione” se sasvim sigurno nikad nije desila i za nju ne postoje nikakvi dokazi ali, verujte mi, prepričavaće se zauvek. Jer deca Srbije, koja beže od nas kao od komšije Bobana, neće dozvoliti da se ovo ikad zaboravi.
Ostaćete upamćeni u istoriji kao lopovi koji su nam ukrali i poslednji tračak nade da ovde može da bude bolje. Hoćete li i tada glumiti šok, nevericu i zajapurenost?
(izvor: noizz.rs, Ljubica Krstić)
