Težak je život predsednika Srbije Aleksandra Vučića: osim obilja važnih državničkih obaveza, kako sam kaže, trpi svakodnevne pritiske iz svoje stranke da raspiše vanredne republičke izbore. Glavni za pritisak je, po njegovim rečima, visoki funkcioner naprednjaka Nebojša Stefanović koji „svakog dana vrši pritisak na mene da idemo na izbore“.
Kao da pritisci ministra policije nisu dovoljni, tim pritiscima se pridružuje i ministar vojni Aleksandar Vulin, koji se takođe zalaže za vanredne izbore; nije šala kada su oba ministarstva sile na strani izbora.
Ali, ni tu nije kraj, jer se za izbore zalaže i Socijalistička partija Srbije, koja to čini iz altruističkih razloga „jer to traži opozicija“. Ostali, uglavnom manji koalicioni partneri, nisu za vanredne izbore i smatraju da za to nema razloga.
Razvlačenje opozicije
Povoljni izgovori za vanredne izbore traže se svakog dana. Jednog dana je to udovoljavanje željama opozicije – koja usput „provocira u parlamentu“. Drugog potreba da se „razjasni“ kojim će putem krenuti Srbija, trećeg da se još jednom proveri legitimitet vlasti, a četvrtog jer se opozicija u Beogradu okuplja oko tajkuna. A ako se malo zagrebe po arhivi, sledi mali deža vu: „Vučić: Stranka me pritiska da idemo na izbore“ naslov je iz 2013. godine.
Već viđeno, kaže novinar Srđan Škoro. Škoro kaže da nikako ne treba pasti na priču o tobožnjem pritisku stranke – za sve, pa i za vanredne izbore, pita se samo Vučić. „To su samo njihovi probni baloni. Kad god čujete da ga stranka pritiska, to znači da sam Vučić razmišlja o raspisivanju izbora, a njegovi partijski drugovi mu služe samo kao pokriće.“
Srđan Škoro ocenjuje „da bi raspisivanjem vanrednih republičkih izbora Vučićev režim u drugi plan gurnuo beogradske izbore, i na taj način minimalizovao bilo kakav neuspeh ili gubitak potrebne većine za nastavak vladavine u Beogradu. Time bi se razvukle sve postojeće snage opozicije. Čak i kad bi ona bila jedinstvena, ne bi ni finansijski ni kadrovski mogla da izdrži te dve kampanje.“
A kad sam ja na redu?
Dublja analiza pokazuje da su i članice vladajuće koalicije duboko podeljene oko ovog pitanja. S jedne strane je zaista neobično da se pojedini čelnici SNS zalažu za izbore u situaciji kada imaju solidnu većinu u parlamentu i praktično sve poluge vlasti. Ali, kako ističe politički analitičar Dragomir Anđelković, iza toga se kriju neki obični lični interesi:
„Mnogi unutar SNS pričaju o izborima ne zato što smatraju da je to dobro za njihovu partiju nego su svesni da izbori podrazumevaju nova kadrovska rešenja“, kaže Anđelković. „Tako da mnogi koji su kadrovski nezadovoljni, bilo zato što nisu dobili što žele, ili što su neki drugi dobili nešto – a njihovi su oponenti – priželjkuju izbore jer se nadaju da će se to promeniti.“
Na sličan način zalaganje za izbore unutar vladajuće koalicije vidi i Srđan Škoro. Kaže da je među naprednjacima „mnogo ljudi koji su nezadovoljni. Jedan uzak krug ljudi je namiren i živi jako lepo, a najveći broj ljudi se nada da će članstvom u SNS i oni doći na red. A taj red nikako da stigne, i izbori su prilika da dobiju makar privid da će doći na neke obećane pozicije unutar SNS.“
Kada je reč o ostalim partijama, i njihovom stavu prema vanrednim izborima, Dragomir Anđelković smatra da SPS svakim novim ciklusom izbora podseća na sebe i svoj značaj. „Ako govorimo o opoziciji, novonastale partije, koje još uvek nisu parlamentarne, ili im zastupljenost nije adekvatna rejtingu – svakako žele izbore. A one koje su već u parlamentu i pada im rejting – plaše se izbora. Tako da na političkoj sceni imamo mnoštvo protivrečnih interesa kada je reč o izborima.“
Opozicija sa staklenom bradom
Opozicija je relativno tiha kada je reč o raspisivanju vanrednih republičkih izbora i pokušava da održi fokus na beogradskim. Od opozicionara se mahom čuje da nema potrebe da se ponovo bira sastav Skupštine Srbije, ali nema te opozicije koja će glasno i rezolutno govoriti kako ne želi izbore i tako probuditi utisak da ne sme na crtu naprednjacima.
Srđan Škoro ocenjuje da opozicija „teško da ima spreman odgovor na eventualno raspisivanje izbora. Vrlo je malo opozicionih stranaka koje imaju kakvu takvu stranačku infrastrukturu. U takvoj situaciji je teško izlaziti na izbore, i spremati liste, naročito u manjim mestima gde su pritisci i zastrašivanje ljudi izraženiji. A pored toga, ako ne bude nekog značajnijeg ukrupnjavanja opozicije, bojim se da ćemo imati slične rezultate kao i prethodnih godina.“
Dragomir Anđelković kaže da „vlast sigurno primećuje slabosti dela opozicije, ali isto tako postoji i deo opozicije koji se konsolidovao. Mislim da su takve procene mač sa dve oštrice i da niko ne može tačno da izračuna šta kome može da koristi. To bi tek vreme pokazalo, ne čak ni ishod izbora, već funkcionisanje parlamenta nakon izbora.“
Uticaj stranog faktora
Često se pominje uticaj stranog faktora na Vučićevu odluku o izborima. Ukratko, u toj teoriji „Zapad“ ne dozvoljava nove izbore jer je konačno došlo vreme da se stvari sa Kosovom dovedu u red. U tom je smislu čak eksplicitno navođena poseta Brajana Hojta Jia, visokog zvaničnika Stejt dipartmenta.
Anđelković u te priče ne veruje: „Čak ni nakon Petog oktobra, kada je bio najveći uticaj stranaca, nije postojala ta vrsta automatizma u donošenju odluka. Stranci jesu bili faktor, ali svakako nisu jedini faktor. Mislim da je sada taj uticaj čak i manji jer su se aktivirale i neke druge sile osim Zapada, pa imamo nekakvu protivtežu.“
Srđan Škoro ipak smatra da Aleksandar Vučić „neće raspisati izbore ukoliko ne bude imao prećutnu saglasnost Zapada. Njemu izbori ionako služe za odlaganje ispunjenja obaveza koje je preuzeo prema Zapadu, a za to nema boljeg načina od stalnih izbora koji potroše veliku količinu vremena.“
(izvor: dw.com)
