Kritika upućena Aleksandru Vučiću da kao predsednik Srbije neprestano krši Ustav, čiji bi politički zaštitnik trebalo da bude, ovih dana je naoko kulminirala, ali u maniru – tresla se gora, rodio se miš.
Naime, 9. avgusta Vučić je obznanio svoje zalaganje „za razgraničenje sa Albancima“ jer je Kosovo i Metohija teritorija „za koju se ne zna ko je kako tretira i šta kome pripada“, što je nepresušni „izvor potencijalnih sukoba i problema“. Zbog toga je posle dva dana Boško Obradović, lider „Dveri“, pozvao Ustavni sud Srbije da pokrene opoziv šefa države, a nadležno tužilaštvo da povede krivični postupak protiv Vučića. Kako je Obradović kazao, Vučić je prekršio Ustav pozvavši na razgraničenje i podelu KiM, dakle, na priznanje nezavisnosti tzv. Republike Kosovo. Kao niko i nikada pre, Obradović je „pozvao časne oficire Vojske Srbije i MUP-a da reaguju i uhapse predsednika Srbije zbog kršenja Ustava, gaženja predsedničke zakletve i narušavanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta države Srbije“.
PROČITAJTE JOŠ: SNS DAO 7 MILIONA TABLOIDU KOJI ZVANIČNO NE POSTOJI!
Potrošen oblik „dvoglave vlasti“
Svako malo se Vučiću spočitava kršenje Ustava Srbije na čijim izmenama bi, zajedno s Vladom i parlamentom, trebalo da radi. Kaže se da je preuzeo ulogu premijera još kad je rekao da će tadašnji mandatar Ana Brnabić voditi ekonomsku politiku, pregovore sa MMF-om i digitalizaciju, dok će suštinski politički deo Vlade voditi Ivica Dačić. Tako je šef države javno podrio legitimitet Brnabićeve, koja bi trebalo da vodi politiku „svoje“ Vlade („Blic“, jun 2017). Kasnije, regionalnom skupu premijera umesto Brnabićeve prisustvuje predsednik Srbije. Ne bez ironije, zapaža se da je preuzeo i ulogu šefa diplomatije, kome je preteklo da zabavlja Mariju Zaharovu i smišlja repertoar povodom njene posete trubačkom zemljotresu u Guči. U Briselu, umesto Dačića i Marka Đurića, pregovara opet Vučić. Na minulim izborima u prestonici predsednik Srbije osetio se pozvanim da biračima govori o muzičkoj fontani na Slaviji, „Beogradu na vodi“…
Činjenica je da od početka demontiranja SFR Jugoslavije nismo imali predsednika Srbije koji je u javnosti bio sveprisutan po svim pitanjima, od ekonomije do ubistva anonimne pevačice „Granda“, što bi se reklo: od igle do lokomotive. Da li se šef države, inače po obrazovanju pravnik – što znači da se u svoje prerogative razume bez da mu ih iko objašnjava – zaista upustio u živo blato bezakonja, umesto da doprinosi vladavini prava i snaženju institucija sistema upravo kroz poštovanje svojih (i tuđih) ustavnih prava i obaveza?
Mišljenja su podeljena ne samo u političkoj javnosti i građanstvu već i u pravničkim krugovima, a unutar njih i među ustavnopravnim znalcima. Ako pogledamo šta je sve rekla, i govori, ustavnopravna nauka, mogli bismo zaključiti da pomenutoj podeli mišljenja kumuje i (ne)kvalitet Ustava Srbije iz 1990, koji je popravljen 2006, ali tako da je, zbog nekih segmenata, možda bolje bilo da se ništa ni diralo nije.
Tome u prilog ide i stav jednog od vodećih konstitucionalista današnjice prof. Ratka Markovića. Po njegovom mišljenju, naš ustavni tekst više ne treba popravljati (a u toku je rekompozicija dela koji se odnosi na pravosuđe), već ga valja promeniti. To znači napisati nov ustav od početka do kraja da bismo se, uz ostalo, rešili i Kardeljeve zaostavštine u teritorijalnoj organizaciji države. Odavno je potrošen oblik „dvoglave“ izvršne vlasti, uspostavljen 1990. i ponovljen 2006, koji za uzore nije imao ni parlamentarni ni predsednički sistem, „nego je bio izraz neponovljivih istorijskih prilika nastalih vraćanjem političkih stranaka u Srbiju posle pola veka“. Otuda nam je šef države nesmenjiv, opstanak Vlade zavisi od ćudljive parlamentarne većine, a građani misle da najveća vlast pripada šefu države jer su njega neposredno birali, pa se „ova institucionalna mimikrija pokazala uspešnom“, analizira prof. Marković prošle godine („Politika“), uz konstataciju da „ne postoji ustavna ustanova koja se u praksi ne može zloupotrebiti, pa su i pojedini predsednici republike izlazili iz svojih tesnih ustavnih okvira“. Zato sugeriše da bi teg vlasti sa šefa države trebalo da prevagne na stranu parlamentarne vlade. Zalaganje prof. Markovića je uzaludno jer su vlasti krenule da menjaju Ustav fragmentarno. Deo po deo, jer im tako paše, a još nije vidljivo zašto.
Ima li državnog jedinstva?
Postoji uporište da je Vučić kao šef države i ustavni moderator svih grana vlasti konkretnim radnjama ugrozio ustavnost u Srbiji, kaže za naš list Marko Pušica, advokat i šef pravnog tima „Dveri“. Izričit je u oceni da je Vučić prekršio Ustav onim što je kao predsednik Srbije preduzeo u okviru primene sadržine niza spornih briselskih sporazuma, kako javnih tako i tajnih klauzula (npr. kretanje ROSU na području severnog dela KiM).
PROČITAJTE JOŠ: DRŽAVNI UDAR NE PRIPREMA OPOZICIJA, VEĆ DODIK UZ VUČIĆEVU POMOĆ!
„Kad izjave o razgraničenju i niz drugih izjava daje običan građanin, onda možemo reći da one nemaju ozbiljnu težinu niti mogu proizvesti štetne posledice“, veli Pušica. „Izjave predsednika republike, međutim, uvek su zvanične i kad on kaže da se zalaže za razgraničenje sa Albancima u Srbiji, onda je ugrozio poziciju predsednika države koji, po odredbama Ustava, izražava ustavno jedinstvo. Prema članu osam Ustava, teritorija Srbije je nedeljiva i jedinstvena, a granice su nepovredive, pa ne možete sa jednom nacionalnom manjinom na teritoriji vlastite države razgovarati o razgraničenju i ne ugroziti ustavnost. Članom 110 Ustava propisano je da predsednik republike izražava državno jedinstvo, a ovom izjavom on čini suprotno. Ovo je poslednja i najspornija Vučićeva izjava, ali se on u dužem vremenu kroz izjave predstavlja kao državni i ustavni avanturista, umesto da promoviše Ustav i ustavnu stabilnost, što Srbiji nedostaje, samim tim i ustavna kultura.“
Pravo pitanje je, ceni naš sagovornik, zašto Ustavni sud nije službeno, na inicijativu trećine poslanika (nemoguće ih je sakupiti, prim. aut.), pokrenuo postupak razrešenja šefa države „ako ni zbog čega, onda zbog gašenja sudova, policije i organa javne vlasti Srbije na KiM“, što je „eklatantan primer povrede Ustava“ jer je te nadležnosti „prepustio ilegalnim organima u Prištini“. Prema Pušici, Vučić se neustavno ponaša i time što je spojio funkciju šefa države sa liderom političke stranke koja pak ima predsednika Vlade (suprotno članu 115 Ustava o nespojivosti funkcija). Time se, dodaje, u širem smislu ugrožava i ustavno načelo podele vlasti. Faktički, predsednik republike apsolutno dominira sa oba vida bicefalne egzekutive, i kao šef države i kao šef vladajuće stranke koja ima premijera, „a to znači da Vučić vodi i politiku Vlade Srbije, i predstavlja Srbiju, i izražava njeno jedinstvo kao šef države“.
Serija malih državnih udara
„Dolazi se do apsurda da su nam i Vlada i parlament bespotrebni jer imamo (takvog) šefa države“, zaključuje Pušica. „Postoji čitav niz Vučićevih izjava o raznim pitanjima iz različitih resora Vlade. On se konstantno upliće u sve poslove vođenja državne politike, iako za to odgovaraju ministri koji zbog toga i postoje. Najzad, mada ima ustavnu mogućnost da predloži kandidate za ustavne sudije, on izjavama kontinuirano ugrožava nesmetano vođenje velikog broja tužilačkih istraga i sudskih postupaka, npr. proglašavajući da je neko odgovoran iako nema pravosnažne presude, a nije Miroslav Mišković jedini. Stalno komentariše rad sudova i tužilaštava, oglašava se umesto tužilaca, govori o teškim telesnim povredama nanetim novinarkama ispred TV ’Pink’, a ispalo je da su bile lake telesne povrede…
Tako preuzima ingerencije Vlade, drugih državnih organa i potvrđuje da se Srbija nalazi u predsedničkom ili polupredsedničkom sistemu, mada Ustav predviđa jedan vid racionalizovanog parlamentarnog ili mešovitog sistema. Sve su to mali državni udari.“
Daleko od toga da je pravna struka u svim ovim ocenama saglasna. Još manje, ustavnopravna. U novije vreme, u našoj ustavnopravnoj misli nema novih radova o kršenju ustava od strane šefa države. Konstitucionalisti su svoje rekli počev od 2006, zaključno sa 2010/11. Iz vizure viđenih ustavnopravnih stručnjaka, ovo je veoma klizav teren na kome je lako optužiti. Sa druge strane, na tapetu su uvek predsednici Srbije koji su politički omnipotentni, zato što su politički najmoćniji ljudi u državi, dok one koji nisu mnogo jaki niko ne dira. Konačno, koliko god se pričalo o kršenju ustava od strane šefa države, kada se iz zone političkog govora zađe na teren prava – kršenje Ustava Srbije od strane šefa države ne postoji. Postoji povreda najvišeg pravnog akta, a ona je sankcionisana razrešenjem sa funkcije.
Ali razrešenje je zasebna priča.
PROČITAJTE JOŠ: ZORANA, GDE SI TI VIDELA 200KM AUTOPUTA?! EVO KOLIKO JE ZAISTA IZGRAĐENO!
(izvor: beogradski-glas.rs/Dragica Bg. Pušonjić)
