Ratna priča iz Mostara govori o tragičnoj sudbini jedne porodice. Otac i dva sina u prošlom ratu našli su se u tri različite vojske. Jedan sin izgubio je život, a drugom sinu zauvek je ostao teret rata, ali i pouka o zlu i oprostu.
Ovo je priča 50-ogodišnjeg Mostarca, Zorana Lakete, koji je ostao živ, da nam ispriča ovu priču.
– Zovem se Sabahudin, Zoran ili Ranko, prezivam se Laketa, sva ova imena imaju isto značenje, jer sva trojica od njih su zorom ili sabahom rođeni – kaže Zoran.
Imao je 25 godina kada je počeo rat , koji je njemu i svoj omladini, praktično zaustavio mladost u rodnom Mostaru. Zoran je rat u Mostaru proveo kao pripadnik Hrvatskog vijeća odbrane, njegov brat Goran se borio u redovima Armije BiH, dok je njihov otac Ratko bio u redovima vojske RS, piše Anadolija.
– Da, moju priču treba da zna ceo svet. Moj brat je bio u Armiji BiH, ja sam bio u HVO-u, otac mi je bio mobilisan u Vojsci Republike Srpske. Da smo iz jedne kuće, najobičnije radničke familije bili u tri vojske, i hoćete da pričamo o domoljublju, rodoljublju ili patriotizmu? Pa jesu li to bili naši ideali? Nisu – poručuje on.
Prisećajući se života u Mostaru pre rata, Zoran kaže kako nije bilo Bajrama, Božića niti Uskrsa, a da nije posetio komšije ili da komšije nisu posetile njega i njegovu porodicu.
– Kažu da je sve to juče bilo kao nešto zabranjeno, u to vreme tame i mraka. Ne znam onda ko nam upali ovo svetlo! U to doba, u cvetu mladosti, sa svojih 25 godina postajem neki vojnik, treba nekoga da mrzim, da pucam na nekoga, da se ubijamo u bratoubilačkom ratu, a eto i fakta da sam bio na jednoj, moj brat na drugoj, a otac na trećoj strani. Sve ovo desilo se mojoj familiji, mojim prijateljima, mojim komšijama, braći i sestrama. Imao sam samo jednog brata, jednog oca, jednu majku, svi oni su danas nažalost mrtvi, a ja sam evo još malo živ – priča on.
Brat Goran imao je 24 godine kada je poginuo 6. avgusta 1993, a stradao je od minobacačke granate ispaljene s položaja HVO-a, na brdu Hum iznad Mostara, u čijim redovima je bio njegov brat Zoran. Za smrt brata čuo je tek nakon sedam dana, putem Radio Mostara.
– Nisam mogao da verujem: „Sedam dana od smrti Lakete Gorana koji je stradao od zločinačke granate 6. avgusta, zajedno s njim su stradali…” Nisam mogao da verujem u ono što čujem. Dolaze mi prijatelji, izražavaju mi saučešće, i tek onda postajem malo svesniji. Ne možeš da odeš bratu na sahranu, ne možeš da vidiš ucveljenju majku koja je izgubila sina, nego to moraš da nosiš u svojoj dubini, u malom ljudskom biću – govori on.
Njegov brat Goran sahranjen je na mostarskom šehidskom mezarju. Pored Gorana je ukopan i njihov dobar drug Adis, kao i brojni saborci i sugrađani Mostara.
Dok se priseća brata i govori o njemu, oseti se težina i bol u svakoj njegovoj reči. Na kraju svoje priče, Zoran šalje poruku svim narodima u BiH ali i susednim zemljama: „Da Bog da se nikada i nikome ne ponovilo”.
(izvor: anadolija, noizz.rs)
