Rekosmo već u jednom od tekstova na ovim stranama da je politička kampanja pred beogradske izbore 4. marta prljava i beskrupulozna, sada tome dodajmo da je prljavija no što pogana mašta može da zamisli. Ona je (kampanja), naime, bestidna u svoj veličini onih koji su potegli najprizemnija sredstva ne bi li se dokopali konačnog cilja – mandata u Skupštini grada. Preciznije, moglo bi ovako: u bestijalnosti prednjače oni koji još sede u gradskoj kući, vršeći vlast na sreću i dobrobit svojih sugrađana. Pod uslovom da sreću i dobrobit tumačimo u trenucima najboljeg raspoloženja.
Za atmosferu zagađenja svih čula odgovorni su najpre politički činioci bez osećaja stida i moralnih načela. I – mnogi će se iznenaditi ovakvoj tvrdnji – u tom poslu nisu najsvetogrdniji. Za koplje ih „šiju” mediji u službi održanja i očuvanja anticivilazacijskih tekovina. Kamarila štampanih i elektronskih emitera informacija bez ustručavanja priklonila se establišmentu zanemarijući osnovnu ulogu svog postojanja i načela na kojima se njihov rad zasniva. Tu ulogu niti pokušavaju da ublaže bilo kakvim balansom na liniji vlast-opozicija, niti se trude da je prikriju sve cereći se u lice javnosti smatrajući valjda da je ruganje istini i ruženje naroda sveti posao za koji su ovozemaljskim bogom dani. Nema tog boga koji ih može abolirati krivice.
Pitate se ko su ljudi koji stoje iza prelomljenih šlajfni i televizijskih informativnih paketa. Njihova imena nisu nepoznata, no trenutno im nećemo pridavati značaj. Njihov zajednički imenitelj nije objektivno informisanje i profesionalno novinarstvo. Nešto je drugo njima zajedničko – u tim i takvim medijima sede urednici i novinari bez kičme, etike i karaktera. Sede i beleže, slušaju šta im se naredi i zapovest realizuju, u napadu „kreativnosti” izmišljaju afere i skandale, kreiraju laži, propagiraju mržnju, optužuju i osuđuju, kvalifikuju i ocenjuju, sve vodeći računa da se ne zamere onom čije se ime glasno ne izgovara. Bespogovorno.
Ovih dana pridružila im se skupina ljudi svojim potpisima podrške trenutno najjačoj političkoj grupaciji. Da je srpsko novinarstvo iole moralnije, mnogi od njih nikada ne bi dospeli na stranice zidnih novina, tek podška javnih ličnosti vladajućoj stranci osvanula je i na roto papiru, u civilizovanim zemljama poznatom kao dnevna štampa. U našem slučaju, hartija koju zbog količine olova nije preporučljivo koristiti u one svrhe. A kao propagandni materijal, poželjno je. Pardon, neophodno je. Na tim stranama pojavilo se više od 1.000 imena čiji su vlasnici stali u (opštenarodnu) odbranu i (društvenu) zaštitu jednog imena. To je dobar pokazatelj da čovek – ne nužno i ličnost! – mora da bude poseban moralni invalid da bi podržao vlasnike lažnih diploma i doktorata, keramičare, vlasnike pečenjara, kvazibalerine, kafe kuvarice i ostale polufabrikate. Sirovine se podrazumevaju.
Dvadesetčetvoročasovna nehigijena pomnožena s danima u godini (i tako nekoliko puta) ključni je faktor u opstajanju vrednosnog sistema ispod donjih limita normalnog. Za stručne službe, reklo bi se, pune ruke posla ali one ćute. A kada i ne ćute, niko ih ne čuje, ne vidi. Za njih, kao i za zdrav razum, mesta na megafonima osvedočenih stožera vlasti nema. Čuvari tuđih fotelja, pozicija i karijera ne samo da liče na one koje štite, oni se s njima identifikuju, njihovi su klonovi. Zajedno si klika u kojoj su jedni bez drugih nemoćni, neupotrebljivi, nekorisni. Jadni individualci, najhrabriji slabići u čoporu.
Za koji sat počeće izborna tišina. Po pravilu, kršiće je interesno udruženje bestidne politike i medijskih otpadnika. Oni to smeju, njima se tako može, u njihovim su rukama i pogača i nož. Oni ne prezaju da vas slažu, obmanu, degradiraju, ponize i zaplaše. Ipak, ne zaboravite da su u vaše živote ušli kao niko i da iz njega takvi treba i da izađu. Oni su sitne duše spram vaših velikih života.
Oni su sve ono što vi ne želite da budete, vi ste sve ono što oni nikada ne mogu biti.
