Paraćinskim „Vodovodom“, a time i novcem građana, u naredne četiri godine upravljaće Nebojša Simić, čovek koji je izbegao suđenje za malverzacije u banci tako što je primenio načelo oportuniteta i uplatio novac u humanitarne svrhe. Policija je, naime, protiv sadašnjeg direktora paraćinskog vodovoda podigla krivičnu prijavu na osnovu optužbi banke čiji je direktor bio da ih je, kako su tvrdili, oštetio za skoro 240.000 evra, zbog čega je i otpušten. Simić je ovih optužbi uspeo da se reši sa samo 252 evra uplate oportuniteta i tako „očisti“ svoju biografiju taman toliko da je u poslednje tri godine bio postavljen na čelo čak dva javna preduzeća.
I bivši direktor javnog preduzeća „Nacionalni park Đerdap“ Srđan Stefanović rukovodio je nesmetano tom firmom iako je u toku mandata, pre nego što je smenjen, čak dva puta koristio načelo oportunita i uplatio 120.000 dinara za krivična dela falsifikovanje službene dokumentacije i nasilje u porodici. On je izbegao suđenja za potpisivanje fiktivnih izveštaja, što ga je koštalo 50.000 dinara, i za šamaranje supruge na javnom mestu – 70.000 dinara.
Uplatom novca u humanitarne svrhe i Simić i Stefanović su „oprali“ sve mrlje u biografijama, ali i izbegli krivične sankcije i upisivanje u krivične evidencije, čime im je ostavljen prostor da se i ubuduće kandiduju za javne funkcije. Za to je potrebno da dostave samo potvrde da nisu osuđivani.
Za ova „oproštena“ krivična dela putem oportuniteta niko ni ne pita. A onda se postavlja pitanje čemu uopšte služi tužilačka evidencija u koju su, kako su za Pištaljku naveli iz tužilaštva u Jagodini, upisani ime i prezime, krivično delo za koje je korišten oportunitet kao i iznos koji je osumnjičeni uplatio u humanitarne svrhe.
Republika Srbija je načelo oportuniteta, ili kako se to stručno naziva „odlaganje krivičnog gonjenja“, u svoj pravni sistem uvela još 2002. godine za krivična dela za koja je zaprećena novčana ili kazna do pet godina zatvora da bi se, kako je tada objašnjeno, rasteretili sudovi. Oportunitet, magična reč koja otvara brojna vrata posebno počiniocima lakših krivičnih dela, ni 15 godina kasnije, osim nesklada sa zdravim razumom, nije doprinela racionalnizaciji krivičnog pravosuđa.
Članom 283 Zakonika o krivičnom postupku predviđeno je da javni tužilac može odložiti krivično gonjenje ako osumnjičeni prihvati da, između ostalog, na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe.
Ovaj Zakonik, međutim, ne daje odgovor na pitanje da li je osoba koja plati oportunitet podobna za obavljanje neke javne funkcije?
Posebnu nelogičnost po pitanju oportuniteta stvara i mogućnost da tužilaštvo predloži odlaganje krivičnog gonjenja samo uz pristanak počinioca i da za to nije potrebna saglasnost oštećenog, koji svoja prava može ostvariti u posebnom parničnom postupku. U zakonu, takođe, ne postoji mogućnost da počinilac krivičnog dela bude makar suspendovan sa javne funkcije ukoliko se pozvao na oportunitet.
Pa ipak, uprkos svemu ili baš zbog toga, ovaj pravni institut je u Srbiji postao toliko omiljen da je Ministarstvo pravde za samo dve godine na osnovu oportuniteta prikupilo skoro osam miliona evra.
Kako su za Pištaljku naveli iz tog ministarstva, po osnovu oportuniteta u 2015. prikupljeno je 351.509.000 dinara (2,86 miliona evra), a 2016. čak 601.270.431 dinara (pet miliona evra), a ta sredstva su javnim konkursima raspoređena na 165 zdravstvenih, socijalnih i kulturnih ustanova.
Iako tvrdi da vrši kontrolu trošenja sredstava oportuniteta, ministarstvo nema javno objavljene kriterijume na osnovu kojih se ovaj novac raspoređuje. Sve to otvara mogućnost da se oni koji se na oportunitet pozivaju u nekoj drugoj situaciji vode institucije koje dobijaju novac od oportuniteta.
Na sajtu ministarstva objavljene su fotografije i iznos novca koji je prebačen određenim ustanovama, pa se između ostalog vidi da je za proširenje dnevnog boravka za decu i omladinu sa smetnjama u razvoju u Brusu opredeljeno 388.000 dinara, dok je za osvetljenje unutrašnjosti crkve Visoki Dečani izdvojeno 23,5 miliona dinara.
Da ovo načelo nema puno veze sa logikom, prema kojoj neko ko je počinio bilo kakvo krivično delo ne treba da vrši javnu funkciju i raspolaže javnim novcem, potvrđuje i analiza Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca „Primena načela oportuniteta u praksi“ iz 2012. godine. U njoj je ocenjeno da brojne izmene Zakonika o krivičnom postupku, koje se odnose na oportunitet, „na žalost, nisu doprinele usavršavanju ovog načela jer su bile nedovoljno jasne, bez koncepcije, doslednosti i logike“.
Dalje je zaključeno da je zakonodavac „zadovoljio samo formu propisivanjem uslova za primenu načela oportuniteta, a da nije suštinski osmislio pravnu prirodu načela oportunitea niti opredelio ciljeve ovog načela“.
Oportunitet se tako, umesto kao sredstvo za rasterećenje sudova, ispostavio kao pravni deterdžent za „pranje“ biografija. S obzirom na kontroverznost samog načela postavlja se pitanje: da li je lopov onaj ko krade ili onaj koga uhvate?
(izvor: pištaljka.rs, Biljana Živančević)
