Foto: investitor.me
I nakon mesec dana vanrednog stanja, ljudi i dalje masovno kupuju hranu, pa radnici u marketima jedva uspevaju da drže korak i dopune rafove brzinom kojom ih kupci prazne, priča za Gerilu radnik u jednom od najvećih trgovinskih lanaca u Srbiji.
Za radnike u prehrambenim prodavnicama tokom vanrednog stanja ne važi preporuka “radite od kuće”. Oni imaju obavezu da svaki dan otvore radnju, popune rafove nedostajućim artiklima, vode računa o bezbednosti mušterija a ne samo svojoj, pobrinu se da ljudi nesmetano mogu da se snabdu namirnicama. I mnogo toga još. A retko ko pita kako im je, da li strahuju od zaraze, kako se prema njima ophode i šefovi i mušterije. Mi smo pitali.
Naš sagovornik (ime poznato redakciji) kaže da u marketima zaista ima svega potrebnog i da retko koji artikal nedostaje, ali da uprkos tome ljudi i dalje masovno kupuju, gomilaju i troše velike svote novca.
“Danas mi je jedna gospođa iskeširala 24.000 dinara na kasi, a veliki broj ljudi preko kreditnih kartica ostavlja mnogo veće svote”, rekao je on i dodao da se ogromne količine novca okrenu u toku radnog dana ali da se uslovi ili plate nisu promenile.
Sa druge strane, ima i izuzetaka, te tako pojedinci, priča naš sagovornik, strpljivo čekaju u redu tek da bi kupili jedan ili dva artikla. “Dođu da prošetaju, da iskoriste vreme pre no što nastupi policijski čas”, kaže on.
Da li zato što jurišaju na rafove bojeći se da im ipak neki artikal ne izmakne, ili iz nestrpljenja da što brže dođu na red za kasu, ili ko zna zbog čega, tek mušterije često zaborave na propisane mere ponašanja pa uđu u verbalni sukob sa radnicima.
“Kada ih opomenemo da moraju da drže međusobno rastojanje od dva metra, uglavnom dobijemo negodovanje”, priča naš sagovornik.
Uprkos tome, kaže on, radnici se fizički osećaju bezbednije nego na početku vanrednog stanja, jer sada su već opskrbljeni zaštitnim maskama, a prostor se redovno dezinfikuje. Tako, međutim, nije bilo u prvom udaru epidemije kada su ljudi masovno nagrnuli a radnici bili bez adekvatne opreme.
Iako se fizički osećaju bezbednije, egzistencijalno ipak ne – od njih se zahteva da ispune neretko “neljudski zahtevne poslove”, plate su iste uprkos tome što se na dnevnom nivou vrti ogroman novac, a nad glavom im visi i mogućnost otkaza ukoliko ne ispune produktivnost, kaže naš sagovornik.
Naime, priča nam on, kasiri moraju određen broj kupaca da “otkucaju” za određeno vreme, dok je licima zaposlenima u magacinu određena minutaža raspakivanja paketa, te ukoliko to ne ispune proglašavaju se “neproduktivnim”. Kako je u sadašnjim uslovima navala kupaca velika, radnici to teško da mogu da ispune, što je rezultiralo i otpuštanjem jednog od njih usred pandemije.
“Dugogodišnji je radnik, tri naše prodavnice ‘otvorio”, ali dočekao ga je otkaz u vanrednom stanju”, kaže naš sagovornik.
Kaže nam i da iako je zaposlenima obećano da će ispred prodavnice imati obezbeđen autobus za prevoz, od toga nije bilo ništa. Koriste koridorske linije gradskog prevoza za šta će im se od plate odbijati 3.000 dinara, a zbog rute kojom se kreće taj autobus, naš sagovornik teško da može da stigne na vreme na posao pa mora da se dovija.
Iako većina misli da zaposleni idu kućama onda kad se market zatvori, odnosno u 15 sati, naš sagovornik gotovo da nikada kući nije otišao nakon osmočasovnog rada.
“Ostajemo i u toku policijskog časa, radimo u magacinu, sređujemo artikle, dezinfikujemo prostor… ali i otvaramo radnju u pola noći kad je termin za penzionere”, priča i dodaje da im prekovremeni rad nije posebno plaćen.
I povrh svega, kaže da se ne žali… Razume kakve su okolnosti i da je odgovornost na njima da u marketima sve “ide kao podmazano” kako bi se ljudi umirili i ne bi podlegli panici. Ali voleo bi kad bi naišao na veće razumevanje sa druge strane. I kod poslodavca, ali i kod mušterija – makar kad ih ljubazno opomene da drže propisano rastojanje.
