Kako se kampanja za beogradske izbore odvija tako da pomislimo da je reč o republičkim ili predsedničkim izborima, pa se tako stalno spominju nove investicije, radna mesta, a ističu se i “uspesi” u dosadašnjoj ekonomskoj politici.
Aleksandar Vučić, koji vodi kampanju svog kartela za beogradske izbore, često previđa ili prećutkuje u kakvim uslovima rade ljudi koje su angažovali strani investitori. A ti uslovi su katastrofalni najblaže rečeno. Slede samo neki od najbizarnijih i najgorih primera maltretiranja radnika.
„Poštovani, molim vas da mi odobrite personalnu pauzu“, sadržaj je mejla koji radnici kol-centra „Etihada“ u Beogradu moraju poslati ako žele u toalet. U niškoj fabrici „Olimpias“, koja radi za „Beneton“, toaleti su zaključani pa vršenju nužde, umesto slanja mejla, prethodi obraćanje čuvarima ključeva. Menadžment „Geoksa“ iz Vranja nema ključara, ali zaposlenima u toku jedne smene dozvoljava da samo dva puta idu u toalet, dok je onima koji tamo gde i car ide peške borave češće preporučeno da nose pampers pelene. Kontrola fizioloških potreba zaposlenih uobičajena je praksa ovdašnjih poslodavaca, naročito stranih investitora koji su na naše tržište banuli zahvaljujući neumernim subvencijama Vlade.
Sudeći po broju predloga podnetih Agenciji za mirno rešavanje sporova, zaposlene u Srbiji mnogo više muči mobing nego niske zarade i kašnjenja u isplati. U poređenju sa razvijenim zemljama, gde je otprilike svaka četvrta osoba tokom radnog veka bila izložena nekoj vrsti zlostavljanja na poslu, u zemljama u tranziciji mobing je još rašireniji. Iako su po broju prijava najveće žrtve mobinga žene, iskustvo Olge Vučković Kićanović, advokata i savetnika u Agenciji, pokazuje da mobing podjednako trpe i muškarci, samo što ih, kako kaže, mačo kultura sprečava da to javno priznaju.
Iako se o mobingu govori i piše više od jedne decenije, problem zlostavljanja na poslu u žižu javnosti dospeo je u poslednje dve-tri godine kada su obelodanjeni slučajevi flagrantnog kršenja ne samo radnih već i osnovnih ljudskih prava. Već čuveni petnaestominutni štrajk (proleće 2016) u leskovačkoj fabrici kablova „Jura“, gde su, po rečima predsednika Sindikata „Sloga“ Željka Veselinovića, „radnike tukli metalnim palicama, zabranjivali im odlazak u toalet i savetovali da nose pelene, zabranjivali im i jedan jedini neradni dan koji im pripada po zakonu“ itd., konačno je naterao vlast da reaguje. Aleksandar Vulin, tada resorni ministar, uočio je „manje nepravilnosti“, a premijer Vučić izjavio je da je „ponosan kako fabrika izgleda“ i da „nigde nije video čuvene pelene“.
„Ovo je najbolja fabrika i ovde su vlasnici najzadovoljniji radnicima“, rekao je Vučić istakavši da svi treba da shvate „da je vreme utopijskog socijalizma i samoupravljanja prošlo“.
Posle ovako otvorene podrške mobingu od vrha vlasti sasvim je logično što nijedna prijava protiv južnokorejskog poslodavca nije procesuirana i što radnici, otpušteni zbog pokušaja sindikalnog organizovanja, i pored sudske odluke nisu vraćeni na posao. Slično je bilo i u niškom „Olimpiasu“, gde je inspekcija zaključila da poslodavac nije kriv jer Zakonom o radu nigde nije precizirano da toaleti moraju biti otključani.
Ovo su samo neki, ali nisu najgori primeri zlostavljanja u srpskim fabrikama. Još jedan primer su menadžeri “Perutnine Ptuj” terali radnike na poligraf kada su ih pitali da li slučajno potkradaju firmu?!
Reanimacija, pa nazad na posao!
U leto 2016. godine radnici kompanije “Lear” koja ima prostorije u novosadskoj luci. Zbog dugotrajnog rada na temperaturi od plus 50, veliki broj radnika je padao u nesvest, pa je hitna pomoć nekoliko dana dežurala u preduzeću! Kada se situacija ponovila, menadžemt ove inače američke kompanije je sklopio ugovor sa jednim lokalnim taksi prevoznikom koji je besplatno vozio onesveštene radnike u bolnicu ili kući!
Još gore je bilo u vranjskom “Geoksu”, gde su radnici koji prave obuću često padali u nesvest zbog isparenja od lepka. Ovde su se gazde dosetile bizarne stvari: posle reanimacije u Hitnoj pomoći radnici su morali da se vrate na posao i odrade smenu do kraja!!
(izvor: Beogradski glas, Branislav Krivokapić)
