Zamislite da jednog dana, pravo niotkuda, počnete da se osećate loše. Ništa strašno u početku, ali onako, izaziva brigu. Sledećih par dana simptomi nepoznate bolesti postaju sve teži, da biste na kraju završili u bolničkoj postelji. Doktor vam kaže da će morati da vas uvedu u komatozno stanje na neodređeno vreme kako bi vam spasli život.
Zvuči kao noćna mora, ali upravo se to desilo u slučaju Loren Banton Vilijams, dvadesetosmogodišnje žene kod koje se pre godinu dana javilo zapaljenje miokarda, proces na mišićnom sloju srca koji obično izazivaju infekcije ili autoimune bolesti. Loren je uvedena u komu na tri nedelje, tokom koje joj je srce prestalo da kuca na čak trideset minuta. Dali su joj 0.1% šanse da preživi, ali danas je ona ipak sa nama.
Pitali smo je kako je to biti u komi i na pragu smrti.
Da li se sećaš kako si pala u komu?
Loren Banton Vilijams: Poslednje čega se sećam je doktor koji mi govori da će me uvesti u komatozno stanje, ali nije znao da mi kaže na koliko dugo – cenio je oko dve nedelje. To mi se nimalo nije sviđalo, trebalo je da proslavim rođendan samo par dana kasnije, imala sam planove. Onda sam se zapitala da li će me probuditi do Božića. Doktori nisu mogli ništa pouzdano da mi kažu, osim da mi je koma jedina šansa da preživim. Počela sam užurbano da im objašnjavam da bih stvarno volela da preživim. Pre nego što sam izgubila svest, pogledala sam sebi u grudi i rekla „Hajde srce, možeš ti to“. Znala sam da je moguće da se nikad neću probuditi, ali morala sam da se nadam da ću se nekako izvući.
Da li si u bilo kom smislu bila svesna vremena provedenog u komi?
To je bilo kao da sam prespavala par nedelja – ne sećam se ničega što mi se dešavalo za to vreme, ničega što su mi ljudi govorili. Posle sam saznala da sam u nekom trenutku podigla ruku do ventilacione cevi u ustima, ali su mi rekli da ne diram to pa sam spustila ruku, tako da možda je nekakve razmene informacija u stvari i bilo.
Nisi ništa sanjala, nikakvih podsvesnih sećanja nije bilo?
Imam neka sećanja, ali nisam sigurna da li su to bili snovi u pravom smislu reči. Ostalo mi je nešto gde kao sastavljam drvenu slagalicu u obliku tela. Bila sam u nekakvoj mašini sa drugim telima, čekala sam da dođe red na mene da izađem, bila je neka kandža koja bi nas povremeno izvlačila, gurala kroz otvor i na blatnjavu ledinu… sve tako nešto bizarno.
Jesi li bila svesna da ti je život ozbiljno ugrožen?
Srčani zastoj mi se desio manje od sat vremena od kako su me uveli u komu. Mama me je držala za ruku i prva primetila da sam se odjednom ohladila. Pozvala je sestre trenutak pre nego što su se mašine oglasile. Ja nisam imala pojma da se sve to dešava.
Kako je bilo kad si se najzad probudila?
Prvo čega se sećam desilo se par dana posle buđenja – videla sam braću i ispružila ruke da ih dodirnem, ali nisam mogla da pričam jer mi je ona ventilaciona cev povredila grlo. Sećam se da se sve ljuljalo, kao da smo na palubi broda. Nisam uopšte razumela šta mi se dešava, šta ću ja u bolnici, ali sećam se koliko mi je laknulo kad sam videla lica voljenih osoba, odmah su mi krenule suze.
Kako si pohvatala sve što se u međuvremenu desilo?
Sećam se kako me je iznenadilo kad sam čula koji je datum. Nisam kontaktirala nikog od svojih prijatelja, nisam čak ni pogledala telefon prvih par nedelja po buđenju. Lakše sam se nosila sa novonastalom situacijom van konteksta prethodnog života. Bilo bi mi još teže kad bih se setila da imam razne prijatelje koji žive normalno.
Koje su najveće zablude koje si nekad imala o komi, a sad znaš da su neosnovane?
Recimo ta ideja da osoba u komi ima neku svest o svom okruženju. Možda nešto osećaju na podsvesnom nivou, ali generalno gledano čovek se potpuno isključi. Takođe, ljudi možda ne znaju da je u stvari veoma teško da se pacijent izvede iz kome kad za to dođe vreme. To se radi iz više pokušaja, dosta dugo traje, veoma je stresno za sve.
Da li ti je koma u značajnoj meri promenila život?
Život mi je više promenio ozbiljan problem na srcu nego sama koma, ali da, ponašam se drugačije. Ne znam u kojoj meri je to vezano za suočavanje sa sopstvenom smrtnošću, ali trudim se da više vodim računa o zdravlju, svesna sam koliko je život krhka pojava, želela bih da ga sačuvam. Nisam više u „ko ga jebe“ fazonu, ne izlazim i ne zabavljam se kao nekada. Rano ležem i rano ustajem.
Da li drugačije gledaš na pitanja života i smrti?
Mnogo više mislim o tim stvarima nego ranije. Znam da sumorno zvuči ali smrt je stvarno deo života, što sam shvatila tek pošto sam joj se približila. Više poštujem život jer sam morala da se borim da ga zadržim, trpela sam užasne bolove i druge posledice oporavka, uzimala sam i skidala se sa visokih doza anestetika. Bilo je strašno, osećala sam se usamljeno, ne bih to nikome poželela.
Sad pošto si se oporavila, imaš li neke nove planove?
Posle svega toga, prioriteti su mi mnogo jasniji. Teško je to objasniti, ali imam osećaj da mnogo bolje znam šta mi je važno a šta ne. Porodica mi je i ranije bila važna ali u drugačijem smislu – sad ih stavljam ispred svega. Oni bolje nego bilo ko drugi znaju kako mi je bilo prethodnih meseci, osetili su to iz prve ruke na neki način, pa osećam da su mi bliži nego drugi ljudi. Hoću da živim okružena ljudima kojima je stalo do mene i do kojih je meni stalo, da svi budemo srećni i zdravi. Isto to sam i ranije želela, ali sad sam se oslobodila suvišnih sitnica.
(izvor: vice.com)
