Stomak joj je porastao kao kod trudne žene i izgledalo je kao da će se svakog časa poroditi. Ali bebe nije bilo.
Zovete me zbog onog slučaja iz 1990, zar ne?”
Da, priznala sam. Iako je prošlo više od 25 godina, Pol Polman, porodični lekar i prodekan medicinskog fakulteta na Univerzitetu u Nebraski, još uvek se seća detalja. U bolnicu u kojoj je radio Polman je došla jedna tridesetogodišnja žena. Bila je bremenita, i izgledalo je kao da je u poodmaklom stadijumu trudnoće, i došla je da se porodi. Rutinski slučaj.
Pre nego što je bilo šta preduzeo, dežurni lekar joj je uradio ultrazvuk. Tada je video nešto što niko nije očekivao: žena nije imala matericu. Prethodno je obavila histerektomiju, pa bi trudnoća bila fizički nemoguća. Znala je da je obavila tu operaciju, ali stomak joj je ipak rastao kao kod trudnice, i bila je ubeđena da će se svakog časa poroditi. U pitanju je bila lažna trudnoća, čiji je medicinski termin pseudocijeza. Slučajevi lažne trudnoće su retki, i samo 80 njih je zabeleženo u medicinskoj literaturi između 2000. i 2014. Polman se od tada nije susreo sa takvim slučajem.
Nisu svi lekari spremni kao Polman i osoblje koje je on nadgledao. 2010. godine, u Severnoj Karolini, pojavio se još jedan slučaj lažne trudnoće. Trudna žena je došla sa svojim mužem, i tražila carski rez. Lekari su je primili i dva dana su pokušavali da izazovu porođaj, pre nego što su konačno odlučili da izvrše carski rez. Tek kada je bila na operacionom stolu i kada su ljudi počeli operaciju, otkrili su da nema nikakve bebe. Nikada je nije ni bilo. Lekarima koji su izvršili carski rez je zamereno što pre operacije nisu otkrili da nemaju šta da operišu. Ista stvar se dogodila u Rio de Žaneiru 2013, kada je žena koja je delovala trudno došla u tamošnju bolnicu i rekla da se porađa. Lekari su tražili puls, i kada ga nisu našli, hitno su je odveli u operacionu salu da izvrše carski rez i pokušaju da spasu bebu. Kada su je operisali, otkrili su da bebe nikada nije ni bilo.
Slučajevi lažne trudnoće mogu se još od antičkih vremena naći u medicinskoj literaturi. Hipokrat je zabeležio da je lečio 12 žena sa lažnom trudnoćom oko 300. godine pre nove ere. U drevnoj Kini, slučajeve lažne trudnoće su nazivali „avetinjski fetusi” i smatrali su da je do njih dolazilo kada bi žena opštila sa duhom. Meri Tjudor se često pominje kao slučaj lažne trudnoće, kada se ispostavilo da dete za kojim čezne i koje je nosila u svojim četrdesetim godinama nije stvarno.
Bez savremenih medicinskih ispitivanja kao što je ultrazvuk, teško je razlučiti da li je trudnoća stvarna ili lažna. Žene koje dožive lažnu trudnoću pokazuju sve simptome trudnoće – od bremenosti, preko nabreklih grudi, do prestanka menstruacije. Jedina karika koja nedostaje je beba kao takva. Ova obmana deluje još neverovatnije zbog toga što se u većini slučajeva javlja kod žena koje su udate i u najboljim godinama za rađanje, i od kojih se mnoge godinama trude da zatrudne.
Lažne trudnoće se zvanično zavode kao somatoformni poremećaj, prema Priručniku za dijagnozu i statistiku mentalnih poremećaja (DSM-5), dijagnostičkog i klasifikacionog priručnika za psihijatre i psihologe. Nije poznato šta tačno izaziva ovaj poremećaj, iako postoje teorije. Želja da se zatrudni je ekstremno moćna, kaže Polman. Ovaj poremećaj može da se javi usled hormonalnih promena koje prouzrokuju simptome koji mogu da se pripišu trudnoći kod posebno prijemčivih žena. Psihička žudnja može da poruzrokuje hormonalne promene i fizičke simptome, kaže Ketrin Birndof, reproduktivni psijihatar i vanredni profesor psihijatrije u njujorškoj Prezbiterijanskoj bolnici.
Zbog retkosti i pežorativne prirode ovog stanja, ima veoma malo istraživanja, kaže Polman, uglavnom samo studija pojedinačnih slučajeva u kojima su zabeležena individualna iskustva. On kaže da se žene koje iskuse lažnu trudnoću ne prijavljuju za istraživanja.
Dodatna potvrda fizičkog porekla ovog stanja su lažne trudnoće kod životinja. Psi su posebno podložni lažnim trudnoćama, sa slučajevima da se ženke psa pare sa kastriranim mužjacima, i sterilisanih ženki koje često pokazuju sve znake da su skotne, osim što ne legu mladunce. Lažne trudnoće kod pasa prouzrokuje visok nivo reproduktivnih hormona tokom teranja. Druge životinje, kao što su koze, takođe doživljavaju lažnu trudnoću. Zabeleženo je da je jedna ženka pande možda imala lažnu trudnoću, iako njeni čuvari nikada nisu bili sigurni da li je stvarno u pitanju lažna trudnoća, ili je jednostavno bila toliko pametna da je shvatila da će imati bolji tretman ako se pravi da je trudna.
S druge strane, takođe ima dokaza za psihološko poreklo hormonalnih promena. Lažne trudnoće se češće dešavaju u zemljama u razvoju, gde se na rađanje gleda kao na integralni deo uloge žene u društvu. Istraživači veruju da izuzetan pritisak na žene u zemljama u razvoju da rađaju decu, naročito sinove, i nedostatak drugih opcija za ispunjen život, kao što je karijera, dovode do većeg broja slučajeva lažnih trudnoća. U zemljama u razvoju se takođe i za neplodnost uglavnom okrivljuju žene (u stvarnosti, uzroci neplodnosti su ravnomerno raspoređeni među ženama i muškarcima), stavljajući pod dodatni pritisak žene koje ne mogu da zatrudne. Polman opisuje to stanje kao fizičku, psihičku, emocionalnu i društvenu bolest, u mnogome nalik anoreksiji nervozi.
Iako ekstremno retki, slučajevi lažne trudnoće se javljaju i među muškarcima. Za razliku od žena, lažne trudnoće kod muškaraca pre se javljaju kod pojedinaca sa teškim mentalnim oboljenjima, objašnjava Polman. Na primer, studija slučaja iz 1995. godine u Virdžiniji opisuje jednog četrdesettrogodišnjeg šizofreničara koji je patio od upornih zvučnih i vizuelnih halucinacija, i koji se ceo život vukao po psihijatrijskim bolnicama, pre nego što se kod njega razvilo verovanje da je trudan.
Ali savršeno zdravi muškarci mogu da dožive simptome vezane za trudnoću, dajući veću težinu ideji da ne moramo da budemo veliki jogiji da bi naš um imao dubok uticaj na naše telo. Iako nemaju nikakvih iluzija da su trudni i sasvim su svesni činjenice da muškarci fizički ne mogu da začnu, neki muškarci doživljavaju simptome trudnoće tokom trudnoće svojih partnerki, iz saosećanja za to što njihova partnerka proživljava. Simptomi obično uključuju one koji se vezuju za trudnoću, kao što su bol u leđima i gojenje. To je uglavnom empatična reakcija, kaže Birndorf.
Kao i kod bilo kakve obmane, teško je ubediti nekoga ko je toliko siguran da je trudan da je sve to u njegovoj glavi. Često nije dovoljno uraditi ultrazvuk i pokazati da nema bebe u materici. Neke pacijentkinje nakon ultrazvuka tvrde da je lekar gledao na pogrešnom mestu i da mu je beba promakla, kaže Polman. Preporučuje se terapija, ali većina pacijentkinja na kraju ne ode na nju, zato što su ubeđene da je sa njima sve u redu. Veoma je teško osloboditi se obmane – ako pacijentkinji koja je ubeđena da je trudna kažeš da trudnoća nije stvarna, gubiš njeno poverenje, i ona jednostavno ode kod drugog lekara, kaže Birndorf.
Malo je verovatno da će u bliskoj budućnosti biti ustanovljeni efikasniji protokoli lečenja. To je bolest koja teško pogađa pacijente koji je imaju, ali im ne ugrožava život, kaže Polman. A nijedna farmaceutska kompanija neće finansirati njeno istraživanje, objašnjava on, zato što je teret patnje možda težak za pacijente pojedinačno, ali nije toliko veliki za društvo.
(izvor: vice.com)
