Posle oslobađanja Dragoslava Kosmajca država mora da mu vrati 18 privremeno oduzetih kuća i druge nepokretnosti. To je samo početak obeštećenja zbog neosnovanog krivičnog progona Kosmajca, koga je Aleksandar Vučić juna 2014. označio kao „najvećeg narko-dilera u Srbiji“ koji je „povezan s policijom“. Još se ne zna koliko će budžet koštati Vučićevo neustrašivo: „Udarite na Kosmajca!“, ali zna se da je ovo najsvežiji primer krivičnog postupka koji je, uz medijske talambase, okončan oslobađajućom presudom.
„Nije pogrešan utisak laika da poslednjih godina, više nego ikada, imamo oslobađajuće presude u medijski vrućim predmetima“, ceni advokat Gordana Laketić, disciplinski sudija Advokatske komore Beograda i dodaje da ne može da se izjašnjava o pojedinačnim slučajevima, ali podvlači da se advokatura protivi svakom presuđenju pre suda i umesto suda.
Jesu li uticaji na pravosuđe ranije bili ovako ogoljeni?
Bilo je toga, ali ne u tolikoj meri, a sada je ova pojava uzela maha! Političari pričaju šta im padne na pamet, javno žigošu ljude, a onda ti ljudi mahom završe u pritvoru. Advokatura se protivi takvoj praksi. Na primer, imamo ubistvo i ministar policije priča tri dana, svakog dana drugačiju priču, a istražni postupak nije ni započet. Najavljuje se nečije hapšenje za ponedeljak, kada ponedeljak osvane, onda se kaže da će taj isti biti uhapšen u sredu. To je zakonom zabranjeno presuđivanje pre presude, što potvrđuje i praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Samo su tužioci ovlašćeni da upravljaju istražnim postupkom i u ograničenom obimu obaveštavaju javnost, ali ni oni, a kamoli neko drugi, ne mogu da objavljuju detalje istrage ili da osumnjičenog proglase krivim.
Ipak, ne samo da se to događa već je gotovo postalo praksa, a svi takvi predmeti su obavezno pritvorski. Tako je pritvor, umesto da bude izuzetna, najteža i zato poslednja mera, u praksi postao prva i skoro obavezna mera, a uveliko stiče i obeležja kazne pre nego što se sud izjasnio o krivici. Zato, kada dođe do oslobađajuće presude iako medijski pripremljena javnost očekuje osuđujuću, sledi tužba za novčanu naknadu nematerijalne štete. Naknada je preniska iz ugla pojedinca koji je neosnovano bio u pritvoru, ali zbog brojnosti takvih slučajeva, to je za budžet ogroman i nepotreban iznos. Ali sudovi se u poslednje vreme više ne postavljaju kao zaštitnici prava građana, već kao zaštitnici budžeta!
Nategnute kazne da se pokrije pritvor
Kako sudovi čuvaju budžet?!
Jednostavno. Kada nemaju dokaze za osuđujuću presudu, umesto oslobađajuće izriču kaznu zatvora koja je u dan identična vremenu koje je optuženi proveo u pritvoru. Znaju sudije dobro šta znači oslobađajuća presuda u pritvorskom predmetu i pošto-poto gledaju da okrivljene osude i kaznom pokriju pritvor. To je nedopustivo, narušava zakonitost i ustavnost. Izgleda da sudije i ne čitaju žalbe branilaca jer su im rešenja o određivanju ili produženju pritvora stereotipna, pa obrazloženja znamo napamet i bez čitanja.
PROČITAJTE JOŠ: PREDSTAVA SA SERGEJEM TRIFUNOVIĆEM U POSLEDNJEM TRENUTKU IZBAČENA SA FESTIVALA!
Od kada se kaznom zatvora pokriva pritvor?
Već duže vreme, ali uzelo je maha poslednjih nekoliko godina. Primere ne mogu da navodim, ali ako državni funkcioner javno nekome stavi žig kriminalca, kaže da je glavni narko-bos, takvom se odmah određuje pritvor. Posle oslobađajuće presude ti ljudi tuže državu i štetu plaćaju građani iz budžeta, u zbiru su to ogromni iznosi. Pratim stanje i, po mojoj proceni, sigurno je reč o milijardama dinara, odnosno između 30 i 40 miliona evra na godišnjem nivou. Precizne podatke ima Ministarstvo pravde.
Kriju li se ti iznosi?
Ne znam, ali svakako nije u interesu da građani čuju koliko se iz budžeta plaća jer to niko ne bi mogao da shvati! Ovde imamo problem u celom lancu, od policije, preko tužilaštva, do suda. U tom pogledu, celo pravosuđe je problematično.
Ispada da je u svemu tome samo advokatura nevina.
Subjektivna sam, to je moja profesija, ali advokatura u tome ne učestvuje, bar ne kao saučesnik. Od početka takvih istraga branioci ukazuju da nema dokaza i da zato može „pasti“ optužnica. Zbog uvođenja sporazuma o priznanju krivice u naš pravni sistem, sada imamo jednu novu tendenciju. Znajući da dokaza nema ili da su slabi i nedovoljni, tužioci nude sporazume kojima se „pokriva“ vreme provedeno u pritvoru. Posle godinu, godinu i po u pritvoru neki ljudi jedva čekaju da izađu, pa prihvataju sporazum kojim priznaju krivicu iako znaju da nisu krivi, premda im branioci ukazuju da je optužnica na staklenim nogama.
Dakle, većina nevinih ne priznaje krivicu?
Većina odbija sporazum po cenu dugog pritvora i uz rizik nepravedne kazne. Na kraju budu oslobođeni ili osuđeni na tačno onoliko vremena koliko su bili u pritvoru. U poslednje vreme je veoma izražen i problem sa optužnicama. One su oduvek stupale na pravnu snagu od 15 do 20 dana, najviše mesec od kada su podignute, a sada prođu najmanje četiri meseca iako prigovora na optužnicu nema! Za to vreme okrivljeni su u pritvoru. Kad predmet najzad dobije sudiju, on zakaže prvi pretres posle mesec, mesec i po dana. Tako se bespotrebno nakupi i pola godine pritvora. Mislim da to ima veze sa svesnim izazivanjem ili produbljenjem razdora među advokatima jer, posle podizanja optužnice, okrivljeni gube strpljenje, pa uzimaju još jednog branioca ili otkazuju punomoćje dotadašnjem misleći da je on kriv što suđenje nikako da počne.
Stanje potpune pravne nesigurnosti
Kad se pojavio taj problem s optužnicama?
To imamo poslednje dve, tri godine. Neverovatno je, ali danas je za stupanje optužnice na pravnu snagu potrebno skoro isto onoliko vremena koliko traje istraga! Istina, ne mogu reći da tužioci ne sprovode istragu u rekordnom roku. Na dužinu istražnog postupka u poslednje vreme nema primedbi što tužilaštvima može da služi na čast.
Dakle, svi putevi vode ka političkim i drugim centrima moći?
Čast izuzecima, ali ne verujem u samostalnost sudija, posebno kada je predmet medijski propraćen. Sudije tada rade pod lupom, u glavi imaju presudu i pre nego što su dokazi izvedeni, ne želeći da se zameraju moćnima od čijeg raspoloženja im zavisi karijera. I laik bi takvog sudiju lako prepoznao.
(izvor: beogradski-glas.rs / Dragica Bg. Pušonjić)
