Moji roditelji i mlađi brat su super. To ih međutim nije sprečavalo da me konstantno nerviraju tokom cele srednje škole. Nisam mogla da dočekam da se osamostalim. Sanjarila sam o tome kako me brat neće smarati puštanjem nepodnošljive hard core muzike, kako neću morati da slušam tatino dranje na sav glas kad Zvezda gubi u poslednjem minutu i kako me neće opterećivati mamina pitanja da li sam podgrejala ono što mi je spremila jer „ništa ne jedem“. Konačno sam upisala na fakultet koji je u drugom gradu i hrabro se otisnula u samostalan život.
Iznajmila sam stan zajedno sa drugaricom. Iako nije bio baš kao iz časopisa (više je bio kao fotke iz rubrike društvo i crna hronika), bio nam je draži od najluksuznije vile na svetu. Sad smo same i možemo da se zezamo i radimo šta hoćemo…po ceo dan. Okej, ne baš po ceo dan jer smo od jutra do sutra bile na vežbama i predavanjima.
Iako nas je držala euforija samostalnog života, prvi problemi počeli su brzo da se pojavljuju.
Šokantan zaključak da se toalet papir neće sam od sebe kupiti i uredno postaviti na držač.
Alarmantna činjenica da se veš ne pere, ne prostire a pogotovo ne pegla sam.
Jezivo saznanje da prljave čaše i pune piksle posle sedeljke sa drugarima odbijaju da se same očiste i sklone.
O plaćanju računa neću ni da počinjem…
Okej, sloboda ima svoju cenu, shvatila sam. Povratak u roditeljsko gnezdo nije bio opcija, zato sam odlučila da se hrabro suočim se realnošću.
Prvi korak: Ko god dođe na druženje ili da se uvali na kauč posle žurke, dobrodošao je, ali mora da skapira da ovo nije hotel nego više vojska fazon – đubre koje si napravio sam baciš, sam rasklanjaš, sam spremaš svoj krevet, inače dobijaš ostav ili bolje rečeno zabranu ponovne posete.
Drugi korak: Podelićemo zaduženja.
Mojoj cimerki ne pada teško pranje sudova i usisavanje, čak se tripuje da je to odličan način za meditaciju, pa je ona preuzela taj deo odgovornosti. Meni, kao „kreativcu“ (jer jedina od ekipe ne studiram neki tehnički fakultet) zapalo je kuvanje. Okej, kuvanje je lepo, maštovito, a i prilično fensi ako čovek gleda sve one kulinarske emisije. Jedini problem je što ja pojma nisam imala sa kuvanjem. Supa iz kesice, jaje na oko i ’leba i na ’leba – to je moj meni.
Pošto već stalno visim na netu, brzo sam našla rešenje – sajt sa receptima koji ne uključuju reči kao što su „sotirati“ ili „blanširati“ (za ovo drugo sam bila ubeđena da se radi kad hoćeš da posvetliš kosu) i jelima za koje ti nisu neophodni sastojci sa Madagaskara i Papua Nove Gvineje (i to organski!). Krenula sam sa jednostavnijim receptima za sendviče ili večere, da bih polako došla i do ozbiljnih kuvanih jela. Na kraju sam se toliko odomaćila u kuhinji da sam čak napravila svoju prvu tortu!
Treći korak: Pozvati roditelje i oduševiti ih.
Ovaj korak je važan. To što sam već počela da se hvalim na fejsu da kidam u kuhinji je bilo lepo, ali momenat kad ti mama, tata i razmaženi mlađi brat dođu na večeru, a tebi stan sređen kao u reklami za kućnu hemiju, i pri tome se oduševe jer si uspela nekim čudom da napraviš jelo koje se jede kašikom i za koje moraš pet puta da se zakuneš da nije naručeno iz restorana, e to je već znak da je projekat „samostalnog preživljavanja“ zaista uspeo.
(izvor: noizz.rs)
