Redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dragan Đuričin smatra da je javni sektor u Srbiji prevelik i neefikasan. Preduzeća koja nemaju poslovnu perspektivu, kako kaže, treba ugasiti, dok prirodne monopole i mrežne tehnologije treba restrukturirati.
U Srbiji postoji više od 700 javnih preduzeća. O tačnom broju ne govore ni oni u čijem opisu posla se državna i javna preduzeća nalaze. Ono sto već godinama slušamo o javnim preduzećima može se klasifikovati u dve kategorije. U prvu spadaju priča o gubicima koja prave javna preduzeća, a u drugu kategoriju ulaze najave kako će na direktorska mesta u tim preduzećima biti izbrani profesionalci a ne stranački kadrovi.
Država je veoma precizna u sankcionisanju drugih kada krše zakone, ali samu sebe ne sakcioniše kada to isto radi. Prema Zakonu o javnim preduzećima 4. mart ove godine bio je rok do kojeg je trebalo da bude okončan izbor direktora. To se nije desilo, kao što se ništa nije desilo da država smeni direktore najvećih gubitaša.
“Vi ne možete dovesti profesionalnu upravu na mesto direktora velikih sistema, bez adekvatne nadoknade. Znate da su plate u državi i javnom sektoru ispod plata u privatnom sektoru na tom hijerarhijskom nivou. Ako hoćete da dovedete eksperte morate da obezbedite da oni budu plaćeni”, objasnio je on, ističući da u tom slučaju ne mora da dođe do narušavanja proporcija u javnim preduzećima, već da se profesionalnoj upraavi ponudi kompenzacija u vidu bonusa na bazi ostvarenih rezultata.
“Ogromna je odgovornost, a mala su primanja. Situacija je zaglavljena, nešto se mora uraditi u tom smislu”, poručuje Đuričin.
Profesor ukazuje i da je javni sektor pevelik i neefikasan. S jedne strane, postoje preduzeća u vlasništvu države koja nemaju poslovnu perspektivu, a država okleva da ih ugasi iz socijalnih razloga. Takve firme se, prema njegovim rečima, moraju “što pre terminirati”.
S druge strane, postoje prirodni monopoli i mrežne tehnologije, poput EPS-a, Telekoma, Srbijagasa, Srbijašuma – i ta preduzeća se, kako kaže, moraju restruktuirati. U tim sistemima je potrebno odrediti prave veličine boja zaposlenih, kapitala i aktive, i ona moraju biti emancipovana da investiraju u održiv razvoj, poručuje Đuričin.
Smatra da mere štednje nemaju efekat na dugoročnu ekonomsku održivost, jer ukoliko imate samo štednju bez investicija ne možete nikome povećati dohotke i ekonomska očekivanja.
“Ako ne podignete nivo privredne aktivnosti, nemate prostor da povećate primanja penzionera i zaposlenih u javnom sektoru”, navodi on i dodaje da se Srbija dugo zavaravala neoliberalnom mantrom da država ne treba da se meša u ekonomiju, pošto će tržište svojom “nevidljivom rukom” rešiti sve.
Uveren je da je to moguće i kao primer navodi modele rasta u azijskim zemljama. “Čak i u krizi, Kina ima složennu stopu rasta od 7,5 procenata. To može i Srbija da postigne, ali ne ukoliko budemo dribleri na malom prostoru, već ako budemo šutirali na gol ili centrirali u šesnaesterac, pa da se nadamo da će neko da se pojavi i poentira”, slikovito je objasnio Đuričin.
Profesor ističe i da to neće uraditi niko iz altruizma, već da to mora da uradi neko ko ima viziju Srbije koja se menja.
(izvor: N1, bizlife.rs)
