Kada bi se o zaposlenosti i radnim pravima žena u Srbiji prosuđivalo na osnovu izjava ljudi iz vlasti i odredaba iz radnog zakonodavstva, moglo bi se zaključiti da je situacija sasvim dobra. Naime, nadležni godinama tvrde da je zaposlenost u zemlji, pa time i žena, sve bolja i nikad veća, a što se zakona tiče, njima su zabranjeni i diskriminacija i mobing. Jer zakoni se usaglašavaju sa evropskim i konvencijama Međunarodne organizacije rada koje takve odredbe podrazumevaju. Međutim, problem je veoma loša primena tih zakonskih odredaba u praksi, zbog čega je slaba vajda od toga što su one evropske kad im je primena balkanska.
Rezultat toga jeste armija žena u Srbiji koje rade u prekarnim uslovima, odnosno bez ikakve sigurnosti, kako radnog mesta, tako i zarade, godišnjeg odmora, prava na bolovanje i slično.
PROČITAJTE JOŠ: ĐILAS: RAZLIKA IZMEĐU VUČIĆA I OPOZICIJE 3%
Nekolicina njih usudila se da o svom teškom položaju na tržištu rada i problemima sa kojima se suočavaju na poslu ispričaju aktivistima Udruženja za radna prava žena „Roza“ iz Zrenjanina. Njihova svedočenja, koja podsećaju na priče iz ozbiljnih književnih dela sa socijalnom tematikom, skupljena su u publikaciju pod nazivom „Žene govore“. Objavljene priče su, navodi Milica Lupšor, potpredsednica „Roze“, skupljane u periodu od 2011. do 2016. godine, u 12 mesta u Srbiji, a u međuvremenu je skupljeno još svedočenja, koja će takođe biti objavljena.
– Htele smo da ohrabrimo žene da počnu da pričaju o problemima sa kojima se suočavaju jer je strah njihov najveći problem. Zato su priče u publikaciji anonimne, a nadamo se da će se žene jednom ohrabriti da govore pod punim imenom i prezimenom i da ćemo moći da objavimo ko su one, u kojim su mestima i firmama radile – objašnjava Milica Lupšor.
Na njivi se pada od vrućine
Junakinje ovih priča rade neprijavljene, bez radnog vremena, na sezonskim poslovima u poljoprivredi, na povremenim i privremenim poslovima, preko omladinskih zadruga, iako su odavno prestale da budu omladinke, preko agencija za zapošljavanje, gde za iste poslove primaju znatno manje novca od koleginica koje su regularno zaposlene.
Prve radnice koje su pristale da podele svoja iskustva na radu bile su iz jedne male tekstilne fabrike u Zrenjaninu. Njih 13 šilo je firmiranu odeću, ali poslodavac nije imao licencu da to radi. Radni uslovi bili su nepodnošljivi. Gazda leti nije dozvoljavao da se uključe rashladni uređaji, niti grejanje zimi. Zato je leti u hali bio pakao, a zimi su žene radile u jaknama i duvale u prste kako bi se bar malo zagrejale. I to nije bilo sve. Pošto se gazda plašio inspekcije i nije želeo da se sazna da proizvodi jakne bez licence, radnice je držao zaključanim. Plate su im kasnile, a kada su ga pitale kada će dobiti plate, rekao je da će ih iznenaditi posle jedne Nove godine i da su slobodne do 8. januara. Prvog radnog dana u novoj godini, sve su poštom dobile koverte, a umesto obećane plate, u njima su bile radne knjižice. Ljute, otišle su do firme po svoje lične stvari, ali im nije dao ni da uđu, već im je stvari izbacio ispred vrata. Nije vredelo ni što su slučaj prijavile policiji i Inspekciji rada. Gazda je zatvorio firmu na starom mestu i nastavio da radi na drugom, pod drugim imenom, a sudski spor koji su radnice pokrenule na sudu se vuče godinama.
Posebno neljudski uslovi za rad znaju da budu na sezonskim poslovima u poljoprivredi. Jedna radnica je ispričala da je – pošto je posle tridesetak godina rada ostala bez posla i imala previše godina da bi je neko primio – bila prinuđena da radi upravo sezonski u poljoprivredi. Prvo je, kao i ostali, radila na svoje ime, a onda im je rečeno da donesu podatke nekog mlađeg od 27 godina jer će ubuduće raditi preko omladinske zadruge.
„Većina nas je donela, neko od deteta, neko od mladih rođaka ili komšija. Ali nisu svi imali potrebne podatke, pa se desilo da su na ime jednog deteta isplatili pare za više radnica, a onda je njemu došla policija da ga privede jer nije platilo porez na tako veliku zaradu. Dnevnice su male, nemamo topli obrok, već sami od kuće nosimo hranu i vodu, a i za troškove prevoza do njive nam uzimaju deo novca. Voze nas u kamionima zbijene kao da smo stoka, nekada spuste ceradu, pa unutra bude zagušljivo, leti pravi pakao, a zimi nosimo ćebad da bismo se umotali i zaštitili od hladnoće. Rad na njivi nije lak, leti upekne sunce, pa padamo po njivi od toplote, nekada neke poslove radimo i po kiši, po hladnom vremenu, snegu… Na jednom imanju skupljali smo šargarepu, a gazda je sa sinom stajao na traktorskoj prikolici i na nas, koje ceo dan u čučećem položaju skupljamo šargarepu, urlali ako bismo pokušali da se na trenutak uspravimo“, svedočila je ona.
Iako je i našim Ustavom i zakonima zabranjena svaka diskriminacija ljudi koji traže posao i rade, pa tako i ona koja se odnosi na pol i godine, stvarnost je znatno drugačija. Jer diskriminacija, kako se navodi u publikaciji, počinje već na samom razgovoru za posao.
„Mnogo je mladih žena govorilo o tome da ih obavezno pitaju za bračni status, za broj i uzrast dece, ako ih imaju, a neke od njih su potpisivale ugovore kojim se obavezuju da neće u određenom periodu imati decu i da u slučaju da ostanu u drugom stanju, poslodavac može da ih otpusti bez ikakvih sankcija. Žene u godinama iznad 40 mnogi od poslodavaca ne žele da prime ni na razgovor. ’Tražimo mlade, a ne babe’, rekao je jednoj 43-godišnjakinji vlasnik privatne firme.“
U jednoj fabrici poslodavcima nije bilo dovoljno što su ženama koje rade iste poslove kao i muškarci davali manju platu, nego su ih i rečima i drugim postupcima ponižavali i vređali, tretirali kao manje važne i vredne.
„Muškarci idu na sistematski pregled zbog lepkova koje udišemo, a mi žene ne moramo, kao da mi ne dišemo isti vazduh. Kada je manji obim posla, prvo žene dobijaju otkaz. Šefica u drugom pogonu, gde žene šiju, traži da nose crvene trake u vreme menstrualnog ciklusa jer će tada biti manje produktivne, pošto će ići više puta u WC, a i da može da se prati da neka mlada žena ne ostane u drugom stanju, kako bi joj na vreme dali otkaz. Kada je povećan obim posla, i po nekoliko nedelja smo radile ubrzane smene, a to znači osam sati rada, osam sati odmora, pa opet osam sati rada“, svedočenje je jedne radnice.
PROČITAJTE JOŠ: SLOBODNA ZONA: DANAŠNJA DEŠAVANJA I ŠTA NAS ČEKA DO KRAJA VEČERI
Privremeni rad se zloupotrebljava
Dragica Mišljenović, viši savetnik za zakonodavno-pravna pitanja i kolektivno pregovaranje u Ujedinjenim granskim sindikatima „Nezavisnost“, kaže da je teško i pobrojati koje su sve zakonske odredbe prekršene u slučajevima ovih i drugih žena, čija su iskustva objavljena u publikaciji „Žene govore“.
– Jedna od osnovnih je odredba po kojoj se radni odnos zasniva zaključivanjem ugovora o radu kojim se ostvaruju prava iz radnog odnosa, jer mnoge žene rade na crno, nemaju nikakve ugovore. Često rade i po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima koji zapravo i nisu ugovori iz radnog odnosa nego van radnog odnosa, pošto se po tim ugovorima ne ostvaruju osnovna radna prava. Recimo, nemaju zaradu nego naknadu za rad i to onoliko koliko se dogovore sa poslodavcem, nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor i slično – kaže ona i dodaje da se institut povremenog i privremenog rada zapravo zloupotrebljava, budući da se po zakonu privremeno i povremeno radnici mogu angažovati samo za one poslove koji nisu iz osnovne delatnosti poslodavca i da takvo angažovanje može trajati najviše 120 dana godišnje. Međutim, u praksi se dešava da se ljudi povremeno i privremeno angažuju upravo na poslovima iz osnovne delatnosti, a kada prođe zakonski rok od 120 dana, radniku se da ugovor na neki drugi posao, a u stvari radi onaj isti za koji je zakonski rok istekao.
Na povremenim i privremenim poslovima radnici se često angažuju i preko agencija za zapošljavanje, što bi, kako navodi naša sagovornica iz UGS „Nezavisnost“, novim zakonom o ovim agencijama, koji se priprema, trebalo da se onemogući, a radnici angažuju isključivo na određeno ili neodređeno vreme.
Masovno se krši i zakonska odredba po kojoj prekovremeni rad može trajati najviše osam sati nedeljno, odnosno 32 sata mesečno, kao i odredba koja propisuje da taj rad mora biti plaćen sa najmanje 26 odsto uvećanja.
Radnici se plaše i da traže pomoć
Objašnjavajući šta sindikati rade na zaštiti radničkih prava i zašto javnost smatra da je taj učinak mali, Dragica Mišljenović kaže da je takav stav javnosti rezultat činjenice da sindikati ne mogu da dopru do medija i da zato sve dobre stvari koje sindikat uradi javnosti ostanu nepoznate.
– Samo jedan dobro zaključen kolektivni ugovor i praćenje primene tog kolektivnog ugovora jeste veliki plus za sindikate jer se njime uvećava nivo prava u odnosu na ona data zakonom, a praćenjem primene i reagovanjem na vreme da ne dođe do njegove povrede mnogo puta uspevamo da zaštitimo zaposlene. Samo što to očigledno ne dopire do javnosti. Takođe, radimo na podizanju svesti zaposlenih o tome da je dostojanstven rad na prvom mestu i da dozvole sindikatima da im pomognu u ostvarivanju prava. Kod nas su radnici u velikom strahu, plaše se i da zatraže pomoć. I kada je zatraže, dešava se, recimo, da vodimo sudski spor i dovedemo ga skoro do kraja, a radnici pokleknu pred nekim malim obećanjem poslodavca. Dogovore se sa njim i dobiju mnogo manje nego što bi dobili da je sudski spor vođen do kraja – kaže Mišljenović.
Ona ističe da je veliki problem i što većina zaposlenih ne zna ni koja prava ima ni kako da ih ostvari. Važna brana ostvarivanju tih prava svakako je i veoma sporo i tromo sudstvo. Upravo zato se mnogi teško odlučuju na vođenje sudskog spora jer znaju da će on potrajati, a ostaje pitanje od čega živeti dok se spor ne završi.
PROČITAJTE JOŠ: SAMO U SRBIJI: DAN POBEDE SE ODLAŽE ZBOG VUČIĆA
(izvor: beogradski-glas.rs / Radenka Marković)
