Ukratko, Vučić hoće i jare i pare. Srpska politika balansiranja između Zapada i Rusije nastavljena je nepromenjenim tempom. Međunarodni stručnjaci ne očekuju skore promene.
Najava sastanka u Putina i Vučića u Moskvi nije bila previše određena: pričaće se o „razvoju rusko-srpskog strateškog partnerstva“. Vučić je rekao da očekuje dobre vesti, ali i da niko ne bi rado „bio u njegovoj koži“. Srpski mediji fokusirali su se na biznis i nabavku oružja.
No poseta pokazuje i da Srbija odbija da odabere stranu tokom tenzija između Moskve i Zapada koje ne jenjavaju, naprotiv. Tokom posete Beogradu u oktobru je američki diplomata Brajan Hojt Ji upozorio Srbiju da je teško sedeti na dve tako razmaknute stolice.
Priča o „dve stolice“ je bila „politika praktično svake vlade u Srbiji“, kaže Dimitar Bečev, saradnik Atlantskog saveta i autor knjige „Rivalska moć: Rusija u jugoistočnoj Evropi“.
Naposletku, ulog za Srbiju nije samo tradicionalno dobar odnos sa pravoslavnom majkom. Evropska unija je, doduše, daleko najveći trgovinski partner i u Srbiji je uložila sedam puta više od Rusije od 2010. godine. Ali u vreme dok se lomi trasa budućeg gasovoda Turski tok, Srbija, potpuno zavisna od ruskih energenata, teško sebi može da priušti biranje jedne stolice.
Osetljivo pitanje NATO
Premda se u poslednje vreme, nakon nabavke polovnih Migova iz Rusije, govori o kupovini ruskih protivvazdušnih sistema i vojnih helikoptera, Srbija je i na vojnom planu do sada uspevala da igra na dve strane. Tako je ove godine održala dve vojne vežbe sa Rusijom, ali čak 13 sa NATO ili članicama te Alijanse, a sedam sa američkim trupama.
Balansiranje na žici između Zapada i Istoka posebno je važno na tom planu. Dimitar Bečev u razgovoru za DW podseća da Srbi nikako nisu zaboravili bombardovanje SR Jugoslavije. „Mnogi Srbi se osećaju žrtvama dešavanja devedesetih, a Rusija se vidi kao sila koja može da ispravi te nepravde“, navodi on. Ipak, Bečev naglašava da je „srpsko društvo mnogo više zapadno orijentisano. Ruska meka moć nije tako prisutna kao u delovima bivšeg Sovjetskog Saveza.“
Jelena Guskova sa Instituta za balkanske studije moskovske Akademije nauka ide i korak dalje. Ona tvrdi da je saradnja sa ruskom vojskom „garant sigurnosti“ za mnoge Srbe koji su „unezvereni“ zbog saradnje njihove vlasti sa NATO. „Bombardovali su ih ne tako davno, a sada nude saradnju“, kaže Guskova.
Ko pritiska Srbiju?
Oba sagovornika kao potencijalnu nagaznu minu u srpskoj politici dve stolice ističu rusko-srpski Humanitarni centar u Nišu. Na Zapadu i sama pozicija tog centra budi sumnju – relativno blizu Kosova gde je američka vojna baza Bondstil te granice sa Bugarskom koja je članica NATO. U poslednjih godinu dana primetan je porast pritiska Moskve da osoblje Humanitarnog centra dobije diplomatski status.
Bečev kaže da ovo pitanje može biti povod Rusiji da „zamuti vodu“. Za tako nešto, smatra ovaj politikolog, Rusija u Srbiji ima potencijala. „A tada bi moglo postati veoma teško za Srbiju da održi tradicionalnu poziciju balansiranja između Istoka i Zapada“, dodaje Bečev.
Sa druge strane, ukoliko Moskva nastavi da ostavlja prostora Vučiću za manevre, strategija dve stolice bi mogla da se nastavi u narednim godinama. „Ako je održiva sada kada su odnosi veoma polarizovani, onda će verovatno biti održiva i u vremenima kada se poboljšaju odnosi Zapada i Rusije“, dodaje Bečev.
Guskova pak smatra da jedino Zapad, a ne Rusija, pritiskaju Srbiju da definitivno odabere stranu. „Ove godine već smo čuli jasne signale zapadnih političara da Srbija mora da se odluči“, podseća ona.
Dimitar Bečev smatra da pozicija usred geopolitičkog nadvlačenja konopca odgovara Vučićevoj vlasti: „Sve dok je Srbija poprište između NATO – ili Zapada – i Rusije, zapadne vlade će biti popustljive prema Vučiću. Neće postavljati nezgodna pitanja.“ Zato, smatra on, Srbija će odlagati izbor stolice koliko god može i završava engleskom frazom koja se najbolje može prevesti ovako: Beograd hoće i jare i pare.
(izvor: dw.com)
