Vitezslav Knejfl je 1966. godine doživeo moždani udar, a nakon toga je počeo da govori isključivo srpski jezik.
Momčilo Paunović, sredovečni automehaničar iz varošice Rudnik kraj Kragujevca i strasni kolekcionar, kupio je na onlajn aukciji staru fotografiju vojnika iz 1917. godine, a ona ga je kroz niz slučajnosti odvela do otkrića za kakva su potrebni meseci da se “svare”.
Mnogo kasnije se ispostavilo se da je vojnik sa fotografije austrougarski oficir, poreklom Čeh, koji je kao okupator tokom Prvog svetskog rata bio sreski komandant u varoši Rudnik. Oficir je tokom boravka u Šumadiji fotografisao ljude, značajne događaje i okolinu, a njegove i fotografije na kojima je on uslikan, u decenijama koje slede rasute su po svetu. Jedna od njih, kupljena onlajn, otkrila je priču o vojniku tek 100 godina kasnije.
Njegovo ime bilo je Vitezslav Knejfl i imao je 33 godine kada je stigao na Rudnik sa puškom i fotoaparatom 1917. Po okončanju rata drugorođenom sinu dao je srpsko ime, a nakon što se pod stare dane šlogirao govorio je isključivo srpski jezik.
Kolekcionar sa početka priče otkrio je razloge za to, a nedavno i izložbu Knejflovih fotografija.
A Momčilo je čovek koji skuplja starine, od fotografija do sablji, samouki hroničar svog kraja, čija je kuća kao mali muzej. Toliko da postaje problematično za porodicu. Te 2013. godine ugledao je na internet oglasniku fotografiju kojoj iz nekog razloga nije mogao da odoli, licitirao i kupio je. Sutradan je prodavac postavio još jednu sličnu. Na obe je Momčilo već prepoznao da su uslikane na Rudniku, pre 100 godina.
– Zaintrigiralo me je što je na fotografijama ista pozadina, a imena ljudi i lokacija ispisana su na češkom. Kontaktirao sam prodavca i pitao ga odakle mu fotografije. Reče mi da ih je dobio od prijatelja da ih proda, prijatelj od svog oca, a ocu je fotografije poklonio neki Čeh. Zamolio sam ga da mi proda celu kolekciju. Posle malo natezanja rekao je cenu- priča Momčilo.
On je priču o “češkim fotografijama”, na kojima se vidi šumadijska varošica Rudnik 2014. godine ispričao rođaki koja živi u Pragu. Ona je priču prenela novinaru Karolu Rožaneku, reporteru češke televizije koji je u to vreme bio u Obrenovcu, izveštavajući o poplavama. Priča ga je zainteresovala i jula 2014. bio je sa svojom ekipom na Rudniku.
– Njegova reportaža o nepoznatom češkom oficiru i njegovim fotografijama emitovana je na državnoj televiziji 27. jula 2014. godine u udarnom terminu u pola osam. U pola devet novinar me zove i kaže da je prilog videlo više od dva miliona ljudi. Ali, pojavio se problem. Televiziju je pozvala žena koja je insistirala da joj neko odmah objasni zašto se u prilogu iz Srbije pojavljuje fotografija njenog dede. Sa televizije su je uputili na Rožaneka, a on joj objasnio da je fotografiju dobio od mene. Htela je da pod hitno razgovaramo. Upoznali smo se preko Skajpa, a Rožanek je sve pratio- kaže Momčilo.
I tri godine nakon tog “susreta” on se seća da je bila subota, oko pola četiri poslepodne. Žena sa druge strane ekrana predstavila se kao Dana Kalinova. Kraj nje je sedela ćerka koja je u naručju držala svoje dete od godinu dana. Žena je rekla da ima i mlađu sestru Janu Fajtovu i da hoće sa Momčilom da priča o vojniku sa fotografije, koji je zapravo njen deda. Ispričala je da je u vreme emitovanja reportaže bila sa mužem u vikendici i dok je spremala večeru ugledala je na TV ekranu fotografiju na kojoj je njen deda, kakvu i ona kod kuće ima, ali je uvek mislila da je slikano u Češkoj. Ispustila je sve što je držala u rukama i povikala- moj deda! Muž je bio prestravljen ovom reakcijom. Tek mnogo kasnije saznalo se zbog čega se toliko plašila.
– U tom prvom razgovoru rekla mi je da samo zna da su njen deda Vitezslav, baka Magdalena i stric Viktor, koji je tada imao tri godine, boravili negde u Srbiji od januara 1917. do 1918. godine, kada se vojska povukla, nastavlja Momčilo za VICE.
– On je zapravo u tom periodu bio vojni komandant na Rudniku, predstavnik okupatorske austrougarske vojske. U to vreme je i fotografisao varoš i okolinu. Rekla mi je da hoće da dođe u Srbiju da bi neke stvari o dedi saznala i otkrila razloge neobičnih dešavanja u porodici. Objasnila mi je da je njen deda sinu koji mu se rodio posle rata, 1920. u Pragu, dao srpsko ime- Mirko, kaže Momčilo.
– Taj Mirko je Danin i Janin otac. A onda mi je ispričala nešto što me je zaprepastilo. Vitezslav Knejfl je 1966. godine doživeo moždani udar, a nakon toga je počeo da govori isključivo srpski jezik, sve do svoje smrti 1969. pune tri godine. Porodica je morala da dovodi prevodioce u kuću jer nisu dedu razumeli. Posle svega toga pozvao sam Danu Kalinovu i njenu sestru Janu u goste, na Rudnik- priča dalje Momčilo.
U junu 2015. godine Knejflove unuke stigle su na Rudnik. U lokalnom domu kulture organizovana je izložba fotografija njihovog dede, onih koje je Momčilo otkupio. Došao je i novinar Karol Rožanek pripremajući novu TV reportažu.
– Njih dve su izašle na binu s fotografijom koju su donele iz Praga, istom kakvu sam ja prvi put kupio, čovek s puškom u rukama. Jana Fajtova priznala je tada pred svima razloge straha zbog dedine slike na TV-u. Rekla je da su one na Rudnik došle sa zebnjom da bi mogle čuti kako je njihov deda u Šumadiji učinio neko zlo, nekoga ubio. Nisu verovale u to jer im je deda stalno pričao o Srbima i u njegovom prisustvu niko nije smeo da kaže ružnu reč protiv Srba. “Videvši kako ste nas vi ovde dočekali, znamo da smo došle među prijatelje”, rekla je Jana, dok su neki u sali plakali- seća se Momčilo.
Izložba “Rudnik sa okolinom kroz objektiv Vitezslava Knejfla”, otvorena pre koji dan u kragujevačkoj Narodnoj biblioteci Vuk Karadžić. Sadrži fotografije iz kolekcije Momčila Paunovića. Uslikao ih je Knejfl. Nastale su, podsećanja radi, u vremenu opisanom kao “vreme smrti”, koje su obeležili stravični zločini austrougarske vojske u Srbiji- masovna streljanja, vešanja i silovanja, mučenja dece i bombardovanje bolnica. U Srbiji je tokom Prvog svetskog rata stradalo 60 odsto muškog stanovništva.
A na Knejflovim fotografijama je sasvim drugačija slika, kao da je Rudnik izuzet iz strahota koje se dešavaju u državi. Na jednoj je svadba Vujadina Jevtića i Danice u selu Zagrđe 30. septembra 1917. Na drugoj poziraju seljaci koji su se 18. avgusta 1917. zatekli oko vodenice gde su došli da samelju pšenicu ili kukuruz. U to vreme u komšijskom Kragujevcu brašna nije bilo ni za lek, jer je jedini mlin radio samo za austrougarsku vojsku, a građani su ono malo hrane što su imali krili po zemunicama u dvorištima ili ispod patosa u sobama. Na jednoj od fotografija je crkvena slava i vašar u selu Jarmenovci na dan 14. oktobra iste te 2017. i na vašaru je oko 400 ljudi. U to vreme iz susednih Kragujevca i Gornjeg Milanovca hiljade građana su odvedeni u logore, a austrougarski vojnici u srpske kuće su upadali i pljačkali ih usred dana. Kata Nedeljković sa Rudnika, koja priprema niti svilene bube 1918, pozira na dve slike. Na jednoj je sveštenik iz sela Belanovica kome je to bila jedina fotografija u životu. Preminuo je pred kraj rata. Poznato je da je tokom Velikog rata u Srbiji sveštenicima bilo zabranjivano svako ideološko delovanje, a bili su i ubijani.
Govornici na otvaranju izložbe Knejflovih fotografija- istoričar, samouki hroničar i etnolog, na pitanje zašto je u “njegovom” srezu slika rata, u ovom slučaju fotografija rata, sasvim drugačija kažu- jer je bio Čeh.
Istoričar Aleksandar Marušić, direktor Muzeja rudničko- takovskog kraja podseća da srpsko- češko prijateljstvo vuče korene još iz doba cara Dušana i češkog kralja Karla IV koji su se u međusobnoj prepisci obraćali jedan drugome sa “najmiliji brate”. Samouki hroničar, Momčilo Paunović, kaže da je nepoznat podatak da se Tomaš Garig Masarik, kasnije prvi predsednik Čehoslovačke (1918.) pobratimio sa srpskim seljakom Jeremijom Nedićem, kod koga je noćio prilikom prve posete Srbiji 1910. godine. U svojim uspomenama na okupaciju od 1915. do 1918. političar i istoričar Dragiša Lapčević pisao je da su poznata zlodela koja su činili austrougarski vojnici u Mačvi i u Sremu, a da su jedini izuzetak bili Česi. “Vešanje stanovnika Srbije bila je obična pojava na svim stranama (…) Zulum je svuda bio (…) Izuzetak su činili samo Česi, ako bi se gde koji potrevio”, pisao je Lapčević.
– Mi na Rudniku smo imali tu sreću da nam se potrefi baš taj Čeh- zaključuje Momčilo Paunović.
Istoričar Marušić ne odbacuje mogućnost da su ove fotografije “propagandne stvari tada, u tom trenutku bile” ali postavlja pitanje “u kom vremenu nema propagande, ako ćemo pošteno, koja strana nije propagirala neku svoju stvar”.
– Ali najvažnije u celoj priči je da shvatimo da, iako je Knejfl bio zapravo predstavnik okupatorskih vlasti, zadužen za disciplinu u srezu, uprkos svim kontraverzama, u tim najtežim trenucima se može videti ko je kakav čovek. Mislim da ove fotografije govore i o Rudniku i o tom vremenu, zahvalan su nam izvor za proučavanje, ali pre svega one govore o autoru. Ja moram da podsetim da, za razliku od Drugog svetskog rata, kada je varošica Rudnik bila spaljena, mi u Prvom ratu nismo imali ljudske gubitke ni velike materijalne gubitke- objašnjava Marušić.
Vitezslav Knejfl rođen je 1884. godine u Češkoj. Otac mu je bio pekar. Četiri godine pre početka Prvog svetskog rata završio je studije filozofije na Karlovom univerzitetu u Pragu i postao profesor matematike i fizike. Služeći redovni vojni rok dobio je čin potporučnika. Oženio se Magdalenom i 1914. dobio sina Viktora. Mlađeg Marka dobio je 1920. U toku Prvog svetskog rata unapređen je u čin poručnika, pa kapetana. Knejfl je aprila 1917. raspoređen u Srbiju, na Rudnik, gde je ostao do kraja rata, 28. oktobra 1918. kao sreski komandant. Demobilisan je 1920. godine. Posle Drugog svetskog rata pao je u nemilost komunističkih vlasti, penzionisan je i preseljen u selo nedaleko od Libehova gde je nastavio da živi sa suprugom u skromnoj seoskoj kućici.
(izvor: vice.com)
