Vučićev politički projekat naopake Srbije svakog dana nam se sve više i bezobzirnije otkriva u svoj svojoj brutalnosti: onemogućavanje diskusije u skupštini o budžetu, odnosno o tome kako i koliko para država uzima od građana i kako ih troši, prva zabrana nezavisnim posmatračima da kontrolišu izbore od 2000. i istovremeno jelka plastikaner od 83.000 evra, koja, kada vlast uhvatiš sa rukama do lakata u pekmezu, volšebno postaje poklon i na kraju kao kruna – izborni dan u Pećincima!
Sve je u ovih nekoliko dana tako jasno ogoljeno, sve na izvol’te i na šta mi možeš.
Osilila se vlast, daleko prešla preko svih granica, uzima za svoje potrebe preko svake mere, ruši ostatke institucionalnog poretka, guši demokratske slobode, prkosi zakonima i ustavu, ratuje protiv svih koji im na to ukazuju – samo tako, otvoreno i javno – jer očito misle – može im se. Kada najveći deo ćuti, trpi i gunđa, zašto da ne?
Ko da ih spreči? Sami sebe? Što bi? Dobro im je.
Slabe kupuju za tek koliko je potrebno, pohlepnima više nego velikodušno “izlaze u susret”, mirnu većinu su zastrašili, političke protivnike manipulacijama i zloupotrebom države saterali u mišiju rupu, neistomišljenike proizveli u političke neprijatelje, evrointegracije se kod njih vode pod kodnim imenom – Европейский Союз.
Vlast koju su na izborima 2012. legalno osvojili pretvorili su u nelegalnu noćnu moru za sve neistomišljenike. A ne zaboravite, takvih je dosta: preko milion otvoreno suprotstavljenih i još barem dva miliona za koje ne znamo ni za koga, ni protiv koga su. Ćute.
Iz dana u dan gledamo kako se Vučićeva opsesija svevlašćem pretvara u ružnu, nasilnu stvarnost. Tako, kada se nađete u Pećincima, na dan izbora, vi ste u stvari – u vestern filmu. Zanemarimo li da vas sa svake bandere i drveta dočekuje lik predesdednika države, kao najvažnijeg učesnika ovih sasvim lokalnih izbora, primetićete još nekoliko u najmanju ruku neobičnih pojava. U sred polja pripremljenih za zimu, u mirnim seocima koja čine pećinačku opštinu – na svakom biračkom mestu, a u svakom ih je po jedno – ista slika: ispred parkirani automobili, ljudi sa spiskovima “kapilarnih glasova” i još neki ljudi od kojih se na prvi pogled zazire. Poneki džip, kruži, nadgleda. Parkira se ispred biračkog mesta ili lokalnog SNS-a, popričaju i ide dalje.
Žali se jedan od tih što stoje ispred (neće u kameru i neće da se predstavi), glupa mu ova dupla kontrola, kad ionako unutra, “na glasačkom mestu, imamo barem šest svojih ljudi koji rade isti posao” – proveravaju ko se od meštana pojavio, a ko vrda. A svi se i onako znamo “u glavu”. Kontrola je znači – potpuna.
Pa ti ne glasaj, ako smeš, a zaposlen si u javnom preduzeću ili bilo kojoj firmi na teritoriji opštine čiji je vlasnik bio dovoljno pametan da shvati da će mu se mnogo više isplatiti da je dobar sa lokalnim SNS-om. Ili ti je kuća na osami ili nemaš nikoga da ti čuva leđa.
Tako se od glasanja pravi uterivanje stoke u tor, žigosanje. Rečenica “pa tako su i žuti”, koju smo nekoliko puta čuli – ne znači ništa, jer žuti, em nisu baš sasvim tako, em su otišli između ostalog baš i zato što su “tako”. A tako više ne može. Ovde u ovim malim mestima, to postane sasvim jasno, jer se izbori pretvore u svoju suprotnost.
Nemojte ni vi, u Beogradu da se zavaravate, nećemo se tek tako sakriti u velikom gradu. Oni što su toliko snage utrošili da preuzmu kućne savete i mesne zajednice, oni koji su po svaku cenu i po istom receptu osvojili 156 od 170 opština u Srbiji, sigurno već prave svoje beogradske, niške, novosadske i ostale spiskove. I učiniće sve da vas stave “pod svoje” i da vas nateraju da “slobodno” glasate za njih.
Susrećemo se sa eklatantnim primerom otete države. Naopaka Vučićeva ideja da je samo apsolutna vlast – vlast, pretvorena je u, po mnoge, nepodnošljivu realnost. Silom nametnuta stabilnost je dugotrajno pogubna po demokratsko društvo.
Svima koji žive van granica ove skraćene SNS Srbije, ostaje ili da se predaju, pognu glave i uzmu to “brže, jače, bolje” državljanstvo ili da svoju nemoguću situaciju prekrate pokušajem krhkog unutrašnjeg azila ili stvarnim napuštanjem zemlje.
Upetljali smo se u najgori mogući scenario – osiona vlast, slaba opozicija, na koju smo ljuti, jer nam ne uliva poverenje, a u stvari je samo pokazatelj naše, građanske slabosti. Nemojte tražiti od njih nemoguće, da urade ono što mi, građani, moramo da prelomimo sami.
Bilo kako bilo, ova situacija u kojoj kao deca žmurimo i mislimo da nas niko neće videti, da svet oko nas ne postoji, ili nas je napustio, vodi nas u nemoć, opšte podaništvo, u sve dublju propast. Pa čak je i sedmica već izvučena i pare su otišle u Odžake.
Naopaka država – postoji i realna je. Što više napora ulažemo svi mi da je popravljamo, to je linearno više državnih neprijatelja. I u tom rastu državnih neprijatelja koje nužno proizvodi autoritarna država, prebrojaćemo se kada dođe vreme.
Ne vidim u ovom trenutku bilo koji posao značajniji od toga.
(izvor: istinomer.rs, Aleksandar Gavrilović)
