Ima ta priča koja se povremeno povede, u kojoj Srbi počnu da pričaju o sportovima od nacionalnog značaja. O sportovima koji su, prostim jezikom govoreći, bitni, koje smo brendirali kao nešto u čemu smo sposobni i nešto što nam ide od ruke.
Naravno, na prvom mestu je uvek košarka, jer košarku neumitno – znamo. Imamo dugu tradiciju i medalja sa ovoga i onoga u velikom broju. Onda je tu recimo fudbal, koji ne znamo baš koliko i košarku jel’te, ali se ložimo i ruku na srce, kad se nešto srednje veliko desi u fudbalu, to odzvoni kao sve ostalo zajedno. Pogledajte samo koliko ljudi je pogledalo Zvezdu u njenoj prvoj uspešnoj evropskoj kampanji u četvrt veka, i koliki je hajp sve to pratio, i bude vam jasno.
Posle košarke i fudbala, tu se desi odbojka, u kojoj smo redovna top 5 selekcija na svetu i u muškoj i u ženskoj konkurenciji. Onda je tu naravno i vaterpolo, najveći srpski sport koji Srbi lično nisu izmislili, i gde je prilično glupo nabrajati šta smo sve i kada uzeli (verovatno je manji spisak onoga što nismo). Sad vredi spomenuti i individualne sportove – recimo, streljaštvo nam je tradicionalno dobro, a u poslednje vreme briljiramo i u tekvondu, rvanju, i ostalim stvarima koje realno ispratimo samo tokom olimpijske godine.
E sad, ako ste pročitali ova prva tri pasusa i niste primetili ništa neobično, onda možete komotno i stati ovde i pogledati nešto drugo. Ali, ukoliko ste i vi, kao i ja, jedan od onih koji smatra da je u nabrajanju preskočen rukomet…e onda, molim vas, produžite dalje.
Kada se raspala stara zemlja, raspao se i naš nacionalni sportski korpus. Ja to volim da posmatram na sledeći način – svako je uzeo nešto za sebe. Srbi su uzeli košarku i ne puštaju je – čak i kad Slovenija nešto osvoji, ona to osvoji sa trojicom Srba u glavnoj ulozi. Hrvati bolje stoje u fudbalu. Mi smo uzeli odbojku, vaterpolo se đoramo (mada uglavnom dobijemo mi), i u celoj toj raspodeli mi nekako da prostite najebasmo sa – rukometom.
Da, rukometom, tim sportom koji je sedamdesetih i osamdesetih u SFRJ doživeo toliku ekspanziju da je jedno vreme bio rame uz rame sa ostalim „velikanima“ nacionalnog timskog sporta. Za mlađe čitaoce, dozvolite da vas upoznam – Srbija je bila olimpijski šampion 1972. i 1984, svetski prvak 1986., a na sve to dodajte i nekoliko srebrnih i bronzanih odličja, kao i fenomen zvan „Metaloplastika Šabac“, klub koji je sedam godina zaredom igrao neko evropsko polufinale (minimum) i osvojio dva Kupa Evropskih Šampiona.
A nije se uvek činilo kao da će rukomet otići u zapećak. Setimo se, recimo, sredine devedesetih. Evropsko prvenstvo u Španiji 1996.i mitska utakmica Jugoslavija – Hrvatska u Sevilji, tokom koje pokojni kolega Srđan Knežević gubi glasne žice u euforiji dok naši odnose pobedu nad ekipom koja će za svega par meseci kasnije osvojiti olimpijsko zlato u Atlanti, a u godinama koje nailaze i afirmisati kao svetska sila prvog ranga.
Pa onda legendarni okršaj Crvene Zvezde i španske Teke u Kupu Kupova, kada su ljudi u „Pioniru“ stajali jedan drugome na glavama i gledali kako se Igor Butulija, Vladimir „Beli“ Petrić, Žikica Milosavljević, Predrag Peruničić i ostali kolju sa sastavom koji je su predvodili veliki Talant Dušebajev i Mihail Jakimovič. U stvari, popričajte malo sa starijim ciganima na temu „najžešća atmosfera u Pioniru ikada“ – sve su šanse da neka košarka, na vaše zaprepašćenje, verovatno neće otići na prvo mesto.
Nisu ni crno-beli izostajali – i oni su par godina kasnije dočekali Teku, a još se pamti njihov spektakl na Banjici 1999. kada je poklekao te godine izuzetno moćni Nidervircbah. Tada su za Partizan „bitke bili“ Branko Kokir, Vladan Matić, Mladen „Dugi“ Bojinović, Vladimir Mandić, a moramo ovde spomenuti i Vladimira Anđelića, koji je nakon Partizana stigao i da postane reprezentativac Sjedinjenih Američkih Država.
Pa setite se onda samo ratne godine 1999. i svetskog prvenstva u Egiptu, kada smo završili na jakom trećem mestu. U osmini finala smo opet tukli Hrvate, a neki majstor koji je radio kao operater sirene za vazdušnu uzbunu u Borči je od meraka pustio „šizelu“ i dobrano prepao građane – prepao, jer je vojnotehnički sporazum u Kumanovu potpisan svega par sati ranije, i rat je de facto bio gotov. Moj prijatelj koji živi u Belgiji mi je pričao da je taj dan posle posla ušao u kuću, video kraj rata na vestima i odmah zvao oca telefonom – pitao ga je „jebote, jesi video vesti!“, a ovaj mu je jednako histerično odgovorio „nego šta sine, nabili smo ih sedam razlike!“.
E nedugo zatim, znači, negde posle raspada te „faraonske“ generacije koju je vodio jedan od starih gurua Zoran „Tuta“ Živković, rukomet je otišao u vražju mater. Prosto, desilo se ono što se desilo i ostalim sportovima. Generacije koje su stasale u neko srećnije vreme su otišle u penziju, a para za investiciju u jedan, barem kod nas, neekonomičan sport, je nestalo. Košarka i fudbal su životarili koliko su prilike dozvoljavale, ali barem respektabilno životarili. Rukomet je potpuno potonuo, rastrzan između modernizacije sporta i naše nebrige. Nešto smo jednostavno morali da zapostavimo. To nešto je bio rukomet.
Ali zašto? Zašto, pitam ja vas? Vidite, ako postoji neki srpskiji sport od rukometa, ako postoji nešto što je bliže našem animusu i nacionalnom stereotipu…to potencijalno može biti samo ragbi, ali pošto Srbi ne jebu jajastu loptu kao termin, onda to mora biti rukomet. Brzo, dinamično, puno kontakta, puno golova, sudija često pušta krljanje…kad je bog osmišljao sportove, ja sam prilično siguran da je, kada je osmislio rukomet, namignuo Srbima i rekao „očekujem da ovde klasično izdominirate“. I mi ga izneverismo.
Uz častan izuzetak one mini-renesanse koju smo doživeli 2012., kada je „poslednji Šapčanin“ Veselin Vuković okupio generaciju na čelu sa Mošom Ilićem, Ivanom Nikčevićem, te golmanom Darkom Stanićem, koji je zarad svojeg herojstva zaradio nadimak „ministar odbrane“ , i na snagu domaćeg terena i klasične srpske tvrdoće uspeo da osvoji evropsko srebro, malo smo se mi dobrog rukometa nagledali u minulih petnaest godina. Bila je tu i jedna solidno uspešna mini epizoda u ženskom rukometu, ali to vam je otprilike bilo to. A da zlo bude gore, Hrvati otad nakupiše medalja, a evo i Makedonci počeli da nam se primiču – još pamtite veliki uspeh Vardara iz 2017.
Reprezentacija Srbije je još uvek tu negde. Pod negde mislim na margini – dođemo do turnira i dobijemo po labrnji. Izuzmemo li Euro ’12 u Srbiji, mi se u poslednja četiri evropska ili nismo izmigoljili iz grupe, ili čak nismo uspeli ni da se kvalifikujemo (Norveška 2008.). Poslednja dva svetska smo propustili, a najdalje što smo stigli od 2001. naovamo je deoba petog i šestog mesta u Tunisu 2005. Pritom, ne može se reći da smo baš loši-loši, nego se često pogodi neki toksičan miks struke i nemotivacije i tako napravimo glupost kad se to od nas najmanje očekuje. Dobro, i to što nam krila dobiju loptu samo ako bekovi pomru u tom napadu ali bože moj!
Ko još npr. može da zaboravi SP u Španiji 2013., kada smo na tacni imali Slovence i pobeda bi nam otvorila širok put sve do polufinala? Naravno, izgubili smo klasičnim samospaljivanjem i došli domaćinu na penal u osmini finala – ovi su se zahvalili i pomerili nam rektalni trakt kako već priliči. Slovenci su rutinski prošli Egipat i te godine nešto slabiju Rusiju i tek u polufinalu naleteli na Špance. Tako da, ako ste i vi kao i ja jedan od onih koji od 2001. naovamo nije odustao od rukometa, to prostim jezikom znači da ste se mnogo, mnogo, mnogo nanervirali. A ako niste, pogledajte clip ispod. Pritisak skače na 300 sa 150 sam od sebe.
E pa, u tom slučaju, vreme je da ponovo stavimo živce na tihu vatru, jer danas počinje novo, talično trinaesto po redu evropsko prvenstvo u rukometu – i to u Hrvatskoj, gde’š lepše. I znate šta, mislim da ovaj put možda i uspemo da uradimo nešto. A pod nešto, pre svega mislim, da se ja manje iznerviram i da zapravo pobedimo nekoga, i da se ne obrukamo.
Jeste, grupa nam je jebenica. Tu su Hrvati, sa kojima i ujedno otvaramo turnir. Pa još u Splitu. Ej, Hrvatska – Srbija u Splitu. Onda tu je i Švedska, kojoj u poslednje vreme nešto slabije ide, kao i Island koji spada u onu kategoriju „tradicionalno neugodnih“. Turnirski format je takav da nas svega jedna pobeda deli od daljeg plasmana, sigurno toliko možemo?
Da, mislim da možemo, jer prosto, neke stvari mi tu ulivaju poverenje. Pre svega, tu je stara koska Jovica Cvetković, dopisni član „šabačkih vanzemaljaca“ (dopisni jer je Beograđanin, a i jer je igrao samo jednu sezonu), čovek koji za sobom već ima jedan uspešan selektorski mandat u kojem je pokušao da revitalizuje naš rukomet sredinom prošle dekade. Jovica priča dobru priču, ali što je bitnije, zna znanje, i čini se da je kadar da izvuče najbolje iz igrača.
Okej, imali smo problematične pripreme (pet poraza i jedna pobeda), ali imali smo problema i sa povredama, a Jovica kaže da će to biti OK – što i da ne bude. Jeste, nije tu više Ilić, nema ni Stanića, al’ imamo iskusne Petra Nenadića, Žarka Šešuma i Marka Vujina, kao i još neke „favorite iz senke“ koje ćemo nadam se pobliže upoznati kako turnir bude odmicao.
Ma u suštini…vidite, ja sam kompletno spreman za još jedan apsolutni gubitak živaca. Ali to je jače od mene. Ja volim rukomet, i znam da ga i vi volite. Nemojte sad da me lažete – mislite da su baš svi zaboravili 2012.? Šta, ne sećate se kako je zemlja disala i živela rukomet tih petnaestak dana turnira? Ne sećate se kako je Darko Stanić postao toliki mag da ga je čak tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac primio na divan i poklonio mu majcu u maskirnim bojama?
Autor teksta je bio u „Areni“ kada smo tukli moćne Hrvate sa Ivanom Balićem i Igorom Vorijem – ljudi, pa to je bila fešta retko viđena u tom objektu. Samo malo nam je potrebno (da ne kažem sad malo nam za sriću triba) i opet ćemo svi da uđemo u ful lož mod.
Neka to malo bude dobrih šezdeset minuta sa domaćinom večeras na otvaranju. Ili barem neke od onih mrskih Skandinavaca da namrvimo i ugledamo svetlo drugog kruga. Ma, bilo jebeno šta.
Srećno vam novo evropsko u rukometu, sklonite sve lomljivo i upalite televizore. Let’s rock.
(izvor: vice.com)
