BLOG: Ustavne promene 2018. – uvedite “sudokratiju”

Piše Marko Pantić

Sredinom poslednjeg meseca sada već protekle, 2017. godine, Republika Srbija je na međuvladinoj konferenciji održanoj u Briselu otvorila još dva pregovaračka poglavlja
u pristupnim pregovorima sa EU. U pitanju su Poglavlje 6 – pravo privrednih društava
i Poglavlje 30 – ekonomski odnosi sa inostranstvom. Ipak, nakon izjava resorne ministarke Joksimović “da je Srbija posvećena svom evropskom putu” i kako je ovo “veliki uspeh aktuelne vlade”, javnost se ubrzo zaintrigirala drugim pitanjem. Gde je zapelo u Poglavlju 23 (pravosuđe i osnovna prava) koje je bilo prioritet vlade za 2017. godinu?

Naime, Srbija se u procesu pregovora obavezala da će u sklopu Poglavlja 23 promeniti ustav do kraja 2017. godine. Taj rok istekao, a kako proces promene (ili donošenja novog) najjačeg pravnog akta nije ni otpočeo – jasno je bilo da od otvaranja ovog poglavlja neće biti ništa. Stav EU je od početka jasan: nezavisnost pravosuđa. Da bi Srbija taj cilj ostvarila, potrebno je da dođe do određenih promena u ustavnopravnom uređenju pravosudnog sistema – naročito u delu koji se odnosi na izbor sudija. Ove potencijalne promene bi trebalo da isprati donošenje novog seta zakona koji bi nam omogućio da barem treću deceniju 21. veka dočekamo sa sudstvom koga bi bilo moguće nazvati trećom granom vlasti, a da to ne izazove podsmeh kako samih sudija, tako i ostalih građana upućenih u stanje stvari. U redovima koji slede probaću da argumentujem zbog čega se ovako konstituisana sudska vlast ne može nazvati trećom granom vlasti, bar ne u punom kapacitetu. Naš aktuelni Ustav u članu 4 (stav 2) proklamuje načelo podele vlasti: „Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.“ U narednom stavu (3) istog člana ustavotvorac je, po mišljenju nekih profesora Ustavnog prava, pomalo
nespretno transplantovao načelo „check and balance“ koje je svojstveno anglosanksonkom pravnom sistemu. „Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli“, navodi se u pomenutom stavu. Ono što predstavlja problem ovim načelnim odredbama, a što su i zvaničnici EU apostrofirali na sastancima sa predstavnicima Srbije, jeste način izbora nosilaca sudske funkcije, koji bi se mogao okarakterisati kao protivrečan u odnosu na proklamovano načelo podele vlasti. Vrednosni sud koji sam izneo u prethodnoj rečenici baziram na dva argumenta. Prvo, u članu 147 Ustava Srbije, koji nosi naziv „izbor sudija“, ustavotvorac je propisao da sudije na prvi mandat u trajanju od 3 godine bira Narodna skupština na predlog Visokog saveta sudstva. Da li možemo govoriti o nezavisnosti sudstva ukoliko se sudija prvo biraju na „probni mandat“ i to od predstavnika druge grane vlasti
(zakonodavne). Drugi argument se odnosi na Visoki savet sudstva (posebno na izbor članova), koji je zamišljen kao samostalan i nezavisan organ koji vrši izbor sudija na
trajnu funkciju (član 147 st. 3 Ustava RS) i garantuje njihovu nezavisnost. Ako pogledamo član 153 Ustava koji propisuje način izbora članova VSS možemo zaključiti da je, skriven iza načela nezavisnosti, ovo zapravo jedan politički organ. VSS čine 11 članova, od kojih tri „ulaze“ po položaju – predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine. Pored resornog ministra i narodnog poslanika u funkciji predsednika nadležnog skupštinskog odbora, koje su par excellence političke funkcije, ostalih osam izbornih članova VSS bira Narodna skupština na mandat od 5 godina.

Valja pomenuti da se i predsednik Vrhovnog kasacionog suda bira od strane Narodne skupštine na period od 5 godina. Držim da bi bilo neozbiljno govoriti o nezavisnosti
ovog organa u potrebnom kapacitetu, ako prostim uvidom u propise vezane za izbor
njegovih članova možemo ustanoviti da se svi biraju u Narodnoj skupštini. Jer, da li
se može govoriti o nezavisnosti jedne grane vlasti u odnosu na drugu, ako ta druga u
potpunosti bira ovu prvu?

Na jednoj konferenciji kojoj sam prisustvovao krajem 2016. godine (povodom desetogodišnjice aktuelnog Ustava) mogli su se čuti razni predlozi ovih učenih ljudi. Predlog koji je najviše privukao moju pažnju jeste sveukupna reforma Visokog saveta sudstva i načina izbora njegovih članova. Profesor (iz poštovanja neću pominjati prezimena) je predlagao da se propiše da članove Visokog saveta sudstva izaberu isključivo sudije, pa da taj takav „sudski“ Visoki savet sudstva od tada bira nove sudije, bez ikakvog upliva zakonodavne i izvršne vlasti. Nismo mogli da čujemo argumentaciju za kriterijum (konferencija je „probila“ planirani termin) kako izabrati taj „početni“ Visoki savet sudstva jer je predlagačev kolega (takođe profesor), postavio interesantno pitanje: „Kolega, pa onda ćemo imati sudokratiju?“ Rasprava se nastavila u pravno-filozofskom smeru, ali je meni bila više nego dovoljna za formiranje jasnog stava i slanja poruke izvršnoj i zakonodavnoj vlasti – uvedite „sudokratiju“.