Piše: Dejan Jeremić
Da je u političkoj borbi sve dozvoljeno uverili smo se nebrojano puta, što
učesnike u toj prljavštini nikako ne sprečava da nas i nadalje svakodnevno
podsećaju. Iz godine u godinu, stranačke predizborne kampanje – koje su uzgred budi rečeno konstantna naših malih života – gube i poslednju dodirnu nit s kulturnim i civilizacijskim napretkom. Nema te kanalizacije u koju može da se slije sva štroka kojom su politički takmaci spremni i voljni da jedni duge pospu. I da se ne lažemo, u prljavoj igri fekalisanja protivnika gotovo uvek je
prednjačila grupacija stanaka na vlasti. Zašto bi ovih dana bilo drugačije? Zašto bi predizborna kampanja za beogradske izbore 4. marta bila izuzetak? Zašto ne bismo još jednom bili svedoci izlivanja septičke jame kada smo svesni ko su zagađivači mikrouniverzuma u kom smo primorani da živimo? Zato što, očigledno, nije dogorelo do nokata (noktiju, ako baš hoćete savremenu verziju manikira). Ne postoji pora društva koja nije zagađena prostaklukom, javašlukom, silom i bahatošću. I svako ko pristane na takav vrednosni sistem saučesnik je u zločinu protiv sebe i svog naroda, građana, instutucija i države. Oni, čije se nasilje svakodnevno očituje, ne prezaju ni od čega, koriste sve (ne)dozvoljene metode stavljajući u službu raspoložive resurse, od medija do uličnih nasilnika. Sredstva u službi cilja.
Već viđeni konvoji putujućih batinaša opet kruže gradom, napadaju aktiviste
opozicionih stranaka, seire, prete, ponekad nekome i zavale ćušku. Obučeni u
svečane bele mušeme s logoom stranačkog tima za koji igraju, okružuju štandove opozicionara i sprečavaju pošteno građanstvo da se približi, upozna i čuje nešto čega nema ni na jednoj televiziji. A televizije (ili ono što bi taj medij trebalo da bude!) služe isključivo kao megafon oficijalne vlasti ne libeći se da fabrikuju afere, izmišljaju skandale i ekskluzivne laži kojima bi pozavideo i nemački doktor književnosti koji je na – Praznik rada 1945. u Vučjoj jami – cijanidom presudio sebi ali i svojoj supruzi i šestoro svoje dece. Imena poznata redakciji.
Dnevna štampa, osim jednog časnog izuzetka koji odoleva, listom podupire sve čega se civilizacija stidi. Precizna analiza može da utvrdi da li se intenzivnije brani vlast ili napada opozicija. I za jedno i za drugo, koristi se sav raspoloživ arsenal najprizemnijih reči, rečenica, kovanica i sintagmi. Pardon, ovom poslednjem ne znaju značenje ali omakne im se u hrpi najbesprizornijih „umotvorina” kojima zagađuju životnu sredinu.
Kada se ima u vidu i jeftino podilaženje narodnim masama sendvičima,
pljeskavicama, poklon-paketima s brašnom, šećerom, jetrenim paštetama,
konzervama i zejtinom jasno je šta ko misli o ponižavanju birača deljenjem
milostinje.
Spisak nepočinstava tu se ne završava. Nastavlja se matodom krađe
identiteta kojom su se u stranci muftije Muamera Zukorlića drznuli da neke od
kontrolora i kandidata za odbornike liste „Da oslobodimo Beograd” prisvoje i
notiraju ih na svojoj listi za kontrolore. Muftija bi ako može, na mufte.
Sve pobrojano stane u jednu rečenicu. Brutalnost propagandne mašinerije
siledžijske provienijencije u službi sofisticirane diktature. I, sve ovo nije vam
dovoljno? Ne verujete da je moguće? Skeptični ste jer vam tv kutija i naslovne strane žute štampe kažu drugačije? Verujete njihovim, ne svojim očima? E, onda zamezite bilo šta iz onog paketa, sedate u njihov metro i odvezite se u 5. mart.
I ne zaboravite da mu tog dana čestitate rođendan.
