Mnogi od nas slušaju muziku dok rade, tvrde da im to pomaže da se usredsrede na posao. Štaviše, istraživanja su nedavno pokazala da muzika pozitivno utiče na kreativnost. Ipak, na svakom drugom planu uticaj muzike je manje jasan.
Pretpostavka da se uz muziku efikasnije radi verovatno potiče iz takozvanog „Mocartovog efekta“, koji je pažnju najšire javnosti zadobio početkom devedesetih. Ukratko, tada su naučnici utvrdili da učinak u zadacima prostorne rotacije (mentalnog rotiranja i sklapanja trodimenzionalnih oblika) raste neposredno po slušanju Mocarta, više nego ako se ne sluša ništa, ili ako se sluša snimak uputstva za upotrebu. Tadašnji guverner Džordžije Zel Miler predložio je da se budućim majkama besplatno dele kasete i CD-ovi sa Mocartovom muzikom.
Kasnije je ipak utvrđeno da Mocart nije neophodan – isti efekat postignut je koristeći Šuberta, Blur, ili Stivena Kinga (audioknjige, ne snimak pisca kako peva). Takođe, muzičari mogu uspešnije da prostorno rotiraju čak i ako zamisle da slušaju muziku a nikakvog zvučnog sadržaja uopšte i nema.
Nova hipoteza glasila je: „Mocartov efekat“ nema veze sa muzikom kao takvom, već sa optimizacijom raspoloženja. Promenili su mu ime u „efekat optimizacije raspoloženja“.
Nažalost, situacije u kojima se ovi pozitivni efekti beleže prilično su nerealistične. Da li iko sedne, pusti malo muziku, zatim je isključi i prione na posao u tišini? Mnogo se češće radi paralelno sa puštanjem muzike. Ali direktan efekat zvuka na učinak radnika predmet je istraživanja već više od četrdeset godina. Takozvani „efekat irelevantnog zvuka“ kvari radne performanse u odnosu na učinak istih radnik u tišini.
Tokom istraživanja, ispitanici je trebalo da se sete i tačno reprodukuju niz slova i brojeva – kao da pokušavaju da zapamte broj telefona bez zapisivanja. Ljudi su ovo uglavnom radili ponavljanjem niza, ili naglas ili prigušeno. U takvim situacijama, čoveku smeta pozadinska buka.
Dve su ključne karakteristike efekta irelevantnog zvuka u eksperimentima. Prvo, zadatak obavezno zahteva da osoba ponavlja određenu akciju da bi je zapamtila. Drugo, zvuk obavezno ima određene akustične varijacije – nikad nije jednoličan. (Kad im se pušta jednoličan zvuk, radni učinak približno je jednak radu u tišini.) Performanse se kvare nezavisno od toga da li je zvuk radniku prija ili ne.
Efekat je posledica procesa simultane obrade dva uređena sistema informacija – jedan je vezan za posao, drugi za slušanje. Trud koji ulažemo u kompletiranje drugog zadatka efikasnije bi mogao biti uložen u prvi; tako irelevantni zvuci smanjuju produktivnost.
Sličan efekat beleži se kada ispitanik čita uz pratnju muzike sa tekstom. Dva izvora verbalnog sadržaja – jedan posao, drugi muzika – bore se za pažnju radnika, i rezultuju slabijim performansom.
Iz svega ovoga izvodi se zaključak da slušanje muzike pri radu može da šteti ili da koristi u zavisnosti od vrste rada i vrste muzike. Optimizacija učinka zahtevala bi bolje poznavanje interakcije ove dve aktivnosti. Kreativni poslovi i određene vrste mentalne rotacije bolje se izvode uz pratnju muzike, dok se poslovi koji zahtevaju sekvencijalno ponavljanje informacija bolje obavljaju u tišini. U slučaju čitanja i pisanja, može tišina a može i instrumentalna muzika.
Jedno polje na kom bi muzika mogla pozitivno da utiče na kognitivne sposobnosti je konkretno sviranje muzičkih instrumenata. Statistika kaže da deca koja uče da sviraju imaju značajno unapređene intelektualne sposobnosti u odnosu na vršnjake. Ipak, uzroci su nepoznati i verovatno kompleksni – moguće je da prednost ne donosi sama muzika već aktivnosti koje je prate: koncentracija, vežba, obuka, radne navike.
(izvor: vice.com)
