Blog

Aleksandra Božić za Gerilu: Srbija nije ekonomski tigar; targetirati materijalno najugroženije

Suočavanje sa realnošću u pogledu ekonomske egizistencije, kao i neizvesnosti po pitanju toga šta budućnost nosi sa sobom, bilo je očigledno već od prvog dana kada je proglašeno vanredno stanje.

Kada državu vodi čovek koji je šef, doktor, premijer, ekonomista, trgovac na „polu-crno“ i policajac, ljudi počinju da žive u strahu i da se ponašaju u skladu sa panikom koje takvo ponašanje prouzrokuje.

Kupovina glasova nikada nije bila legalnija, egsistencionalna neizvesnost nikada veća, a ljudski životi nikada nisu bili više predmet matematike. Osim one matematike kada kažu da imamo 6,8 miliona glasača u biračkim spiskovima, a 5,2 miliona punoletnih građana kada isplaćuje jednokratna pomoć.

Dok su evropske zemlje nudile različita rešenja, predsednik Srbije je davao paušalne procene govoreći da te države nemaju takve finansijske kapacitete, a mi smo ubrzo saznali da Srbija, kao država, ili barem ono što je ostalo od nje – ima novca. Da država zaista ima novca, ne bismo decu lečili SMS porukama, ne bismo imali rekordne brojeve mladih doktora koji napuštaju državu, prosto rečeno ne bismo živeli ovako.

Ministar finansija, Siniša Mali, potvrdio je da će građanima biti uplaćeno 100 EUR u dinarskoj protivvrednosti. Svrsishodnost ovakve mere osporila je struka, pa i Fiskalni savet, što u situaciji kada imate lažne doktore nauka kao ministre i nije toliko važno, jer valjda oni znaju bolje. Da se radi od legalizovanju kupovine glasova i populističkoj meri, govori i to da će se takva pomoć isplatiti posle vanrednog stanja, a sigurna sam neposredno pred parlamentarne izbore. Kako bi ovakve mere izašle iz okvira populizma i ušle u okvire socijalne odgovornosti, potrebno je izvršiti adekvatno targetiranje materijalno ugroženih pojedinaca.

Potrebno je sagledati potrebe preduzetnika koji posluju u uslužnim delatnostima, jer za njih, na primer, zamenik gradonačelnika Goran Vesić nudi genijalno rešenje kojim predviđa moratorijum na mesečne zakupnine i nekoliko modela otplata u danima nakon vanrednog stanja. Ni pet puta da isplatite, ministre Mali i zameniče Vesiću, svakom građaninu po 100 EUR nećete moći da nadomestite fiksne troškove koji jedan zanatlija, na primer, treba da zaradi kako bi mogao da plati obaveze za period tokom kojeg nije radio, a samim tim nije ostvario nikakvu zaradu.

Ministre Mali, kada izađemo iz okvira formalnosti, shvatićemo da postoji veliki broj zaposleni koji rade na „crno“ što smo nabavkom respiratora „na polu-crno“, koji uzgred (u velikom broju) još uvek čekaju da predsednik ode po njih u inostrana skladišta, da ih lično utovari u avion Air Serbia, doveze u Srbiju, a onda i razveze i uruči našim zdravstvenim institucijama, shvatili da je to modus operandi na kojem ova država počiva, pa isto tako ih ne treba zanemariti.

Nije potrebno biti pravnik da bi se znalo da je Ustav najviši pravni akt jedne države, potom zakon, a na kraju uredba. Po ko zna koji put aktuelna vlast urušava pravni poredak i vladavinu prava, prvo proglašenjem vanrednog stanja, a potom izmenom budžeta kroz tri uredbe bez sprovođenje rebalansa budžeta i diskusije u Narodnoj skupštini. Ono što je aktuelna vlast konačno priznala tokom ove krize jeste da je Narodna skupština Republike Srbije institucija samo na papiru i da sve odluke u Republici Srbiji donosi samo jedan čovek.

Dodatno, još jedan od načina oporavka privrede viđen je i kroz otkup korporativnih obveznica, kojem ne prethodi adekvatno tržište već emitovanih obveznica zbog čega ne mogu da se ne zapitam da li je i jedno tako sofisticirano tržište sakriveno, kao i podatak da Srbija zapravo ima novca. Nije tajna na koji način funkcioniše sprega između države i privatnih firmi članova Srpske napredne stranke, pa je značajno pitanje na koji način i po kom kriterijumi će se vršiti selekcija kompanija čije će obveznice kupovati država. Danas je, možda više nego ikada, potrebna podrška privatnih investicionih fondova koji nisu imali prostora da obavljaju operacije, koji imaju kapital, a za koji ostaje da vidimo da li će želeti da investiraju i dalje.

Zbog svega navedenog jako je važno da se spovede adekvatno targetiranje materijalno ugroženih pojedinaca, da se podrže mali preduzetnici i one delatnosti koje su direktno pogođene COVID-19, jer je neminovno da će osim produbljivanja postojećih nejednakosti u društvu doći i do stvaranja novih.

Kako bi se okončala neizvesnost koju građani Srbije osećaju i kako bi novac predodređen za pomoć potrebno je da mere obuhvate i sledeće:

1. Svim preduzetnicima nadoknaditi prosečne tromesečne fiksne troškove, a one čiji su poslovni prostori u vlasništvu Grada Beograda ili lokalne samouprave osloboditi plaćanja, i to samo za one delatnosti čija je poslovna aktivnost obustavljena usled vanrednog stanja; i
2. Uplatu direktne pomoći povećati sa 100 EUR na viši iznos u skladu sa raspoloživim sredstvima nakon adekvatnog targetiranja materijalno ugroženih, odnosno sredstava usmeriti na ona domaćinstva koja su korisnici socijalne pomoći, kao i svima onima koji su ostali bez posla usled pandemije COVID-19.

Sve ove mere su nam potrebne za juče, a osim obećanja, kako građani tako i privreda, se i dalje nalaze u istoj onoj neizvesnosti u kojoj su bili i pre nego što su mere donesene. Zato je važno da se u najkraćem mogućem roku donese akcioni plan kojim je predviđena promptna implementacija svih ovih mera. Osim toga, izostali su i odgovori na pitanje kako će se rešiti pitanje masovne nezaposlenosti koje nas tek očekuje, a direktna je posledica pandemije COVID-19.

Novi test za nas, kao društvo, biće svakako pitanje solidarnosti i kreiranje socijalnog ugovora koji je krajnje nužan i koji mora biti takav da koristi društvu u celini. Jako je važno da Vlada prihvati aktivnije učešće i da počne u većoj meri da doprinosi privredi, tako da su javne usluge investicija, a ne obavezu i konačno, da treba da kontinuirano radi na tome da se tržište rada učini što stabilnijim.

I za sam kraj, onog trenutka kada budemo prestali da se ponašamo kao da smo ekonomski tigar onda ćemo moći brže, jače i bolje da se suočimo sa realnošću. Mi nismo ekonomski tigar, glasove ne možete uvek da kupujete, novinare ne smete da ućutkujete, a posledice vašeg neodgovornog delovanja, sigurna sam, da ćemo osetiti vrlo brzo na svojoj koži. Tada neće biti moguće da problem „reši” taj medij koji nam stvarnost predstavlja kroz ružičaste naočare, jer će se kako građani, tako i čitava privreda suočiti sa pitanjem lične egsistencije.

Autorka: Aleksandra Božić, potpredsednica Omladine Demokratske stranke

Comments

comments