Još na drugoj konferenciji u serijalu „Kriminalni krugovi” 18. novembra 2019. godine u holu Narodne skupštine postavio sam pitanje prisluškivanja lidera opozicije i novinara od strane Službe za specijalne istražne metode pri UKP (Upravi kriminalističke policije) MUP-a Srbije, na čijem čelu je bio Dejan Milenković Bagzi, blizak saradnik nekadašnjeg državnog sekretara MUP-a Dijane Hrkalović. Sa Dijanom Hrkalović sam imao blizak susret u policijskoj stanici u Guči na lokalnim izborima u Lučanima u decembru 2018. godine, kada sam otkrio čitavoj javnosti njenu ulogu organizatora batinaških kriminalnih odreda i džipova bez saobraćajnih oznaka koji su patrolirali Dragačevom i pretili građanima da mora da se glasa za SNS. Dijana Hrkalović je kadar aktuelne vlasti koja je svoju karijeru započela u BIA, a potom prebačena direktno u kabinet bivšeg ministra policije Nebojše Stefanovića. Upravo u tom kabinetu i novoformiranom Odeljenju za poslove bezbednosti započelo je prisluškivanje novinara i opozicionara, koje je kasnije nastavio Goran Papić, koji je preko kumovskih odnosa sa porodicom Stefanović došao u MUP i bez dana policijske škole, za nekoliko godina, postao zamenik načelnika SBPOK-a (Službe za borbu protiv organizovanog kriminala). Papić je inače poznat u javnosti po brutalnom prebijanju beogradskog ugostitelja Dejana Pejovića u sred bela dana na Voždovcu 22. oktobra 2019.
Tada sam, koristeći javna ovlašćenja kao narodni poslanik uputio dopise MUP-u da mi se omogući nadzor nad zakonitosti primena specijalnih metoda prisluškivanja i praćenja u svim službama UKP i SBPOK. Pozivajući se na čl. 53 Ustava i čl. 6 i 16 Zakona o policiji ovaj zahtev da mi se omogući dolazak i nadzor uputio sam direktoru policije, načelniku SBPOK-a, načelniku UKP, Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a, predsedniku skupštinskog odbora za odbranu i unutrašnje poslove, kao i predsedniku skupštinskog odbora za kontrolu službi bezbednosti. Predmet nadzora predstavlja uvid u akta koja se odnose na posebne dokazne radnje u smislu čl. 161 ZKP-a, da li postoje lica prema kojima su iste određene, ko su ta lica, da li su ispunjeni uslovi za njihovim određivanjem, tj. da li postoje obrazloženi predlozi javnih tužilaca, da li postoje rešenja suda za tajnim nadzorom komunikacije u smislu čl. 166 ZKP-a, da li postoje sačinjeni dnevni izveštaji o tajnom nadzoru komunikacije i prema kojim licima, kao i da li se sam tajni nadzor vrši preko telekomunikacionih preduzeća ili pomoću posebne opreme? Odgovore nadležnih i poslaničko pravo nadzora nad radom MUP-a nikada nisam dobio. O svemu ovome više se može naći u mojoj knjizi „Kriminalni krugovi – Bela knjiga o kriminalu i korupciji u vrhu MUP-a Srbije i aktuelne vlasti SNS”.
Sva ova moja javno izneta saznanja o kadrovima SNS u MUP-u, koji su se bavili protivzakonitim radnjama prisluškivanja novinara i opozicionih lidera, naišla su tada na medijski zid ćutanja, da bi danas bilo potvrđeno da su se ove ličnosti bavile nezakonitim prisluškivanjem. Da li su i zašto istovremeno prisluškivani i najviši državni funkcioneri i njihove porodice – to je pitanje unutrašnjih obračuna u SNS, i manje je bitno.
Ključno pitanje glasi: čiji je kadar Dijana Hrkalović? Ko ju je doveo iz BIA u kabinet ministra policije i potom postavio za državnog sekretara MUP-a, ako ne SNS? Ko joj je naložio tajno prisluškivanje novinara i opozicionara? Ko ju je poslao u Guču da rukovodi kriminalnim ekipama na lokalnim izborima? Da li je Nebojša Stefanović priznao da je tamo bila po njegovom nalogu pa zbog toga ponudio ostavku na mesto ministra? Da li je ona bilo šta mogla da radi u MUP-u bez odobrenja vrha SNS?
Autor: Boško Obradović, predsednik Dveri
