Moj omiljeni teoretičar i praktičar propagande Gebels dr Jozef (da budem precizan: mislim na Doktora iz njegove predratne faze) je, još 1934. godine, na „Partijskom kongresu odanosti“, savetovao svoje stranačke kolege da GOVORE JEZIKOM KOJI NAROD RAZUME, jer „ko hoće da govori narodu, mora, kako Martin Luter kaže, da sluša kako narod govori“.
Što će reći da „Avatar“, u kome umesto Božanstva, naš Vrhovnik od krvi i mesa, silazi u narod noseći tom narodu diljem Srbije, zaključno sa Sivcem od prekjuče, rukovet „Budućnosti Srbije“, nije tek tako onako, ni od čega i ni zbog čega.
No, to je za ovu temu čak i manje važno od činjenice da je dr Gebels Berlincima najvoleo da se, okružen mladima, obraća iz Palate sportova, koristeći, veoma često, metafore – upravo iz rečnika, tada najpopularnijih, sportova, od fudbala do, najčešće, boksa!
Ali, pre svega, da se predstavim: Član sam Saveza pionira Jugoslavije od prvog osnovne (niko me nije pitao jesam li hteo da se učlanim), kada su mi, za Dan Republike, 29. novembra 1972, na glavu stavili plavu kapu sa petokrakom i vezali crvenu maramu oko vrata; član sam Saveza socijalističke omladine Jugoslavije od sedmog razreda (opet me učlanilo bez pitanja)… Nikad nisam zatražio ispisnicu, pa nije nemoguće da sam, i dan danas, punovažni pionir i „esesojevac“.
PROČITAJTE JOŠ: DRŽAVA SE BAHATI ČAK I KADA JE ESCAJG U PITANJU!
Pevao sam pionirsku himnu „Mi smo pioniri našega reona, nas ima tačno pola btaljona“.
Neke generacije iza mene učile su napamet i sledeću pesmicu:
„Mene tata pita – da li volim Tita,
a ja njemu velim šta najviše želim:
DA NAM TITO DOĐE I KROZ ŠKOLU PROĐE,
da vidi sve đake, pa i nas prvake…“
Dakle, INDOKTRINISAN sam, još od malih nogu, za bratstvo i jedinstvo i socijalistički samoupravni socijalizam, zakleo se na večnu ljubav najvećem sinu naših naroda i narodnosti.
Onda sam, 1990, kada se partijski pluralizam, kao epidemija, počeo da širi od Vardara, pa do Triglava, i od Maribora do Đevđelije, za trenutak sam (na sreću, samo za trenutak) poverovao da je odzvonilo i svakoj, eventualnoj, budućoj PRISILNOJ MANIPULATIVNOJ, dakle, SUGESTIBILNOJ INDOKTRINACIJI kojom su bile bombardovane generacije od 1945. godine.
No, grdno sam se prevario. Umesto indoktrinacije za „socijalizam koji nema alternativu“, usledile su nove svenacionalne i opštedržavne mantre, od onih u kojima, svejedno, „Jugoslavija“, „srpstvo“, pa „mir po svaku cenu“, pa, na kraju, „EU“ – NEMAJU ALTERNATIVU.
Ah, da. Indoktrinacija – šta je? Samo organizovana po(d)uka, podučavanje po zamisli onih koji u datom trenutku jašu na državnom tronu ili…? Upravo, indoktrinacija je proces nasilnog usađivanja ideja, stavova, ideologija, saznajnih strategija, ali takav proces u kome se OD INDOKTRINISANE OSOBE OČEKUJE DA NE DOVODI U PITANJE ili kritički ispituje doktrinu koju je naučila, odnosno ono što joj je, od jaslica i vrtića, kroz celo školovanje i radni i životni vek, USAĐENO U SVEST KAO (JEDINA) ISTINA. Kao drug Tito u moj mozak što je.
Pomenuh već faze u odrastanju deteta u čoveka.
I Boris Prvi Lepi voleo je – nije da nije – slikanje s mališanima. S ondašnjim koalicionim Domalim (danas. Doglavnik) koji je, doduše, tada već bio porastao, igrao je čak i basket „jedan na jedan“. A 2010. je, na teniskom terenu u „Areni“, proslavljao pobedu kao da je, Bože mi oprosti, onomad on, a ne Nole, Viktor, Janko i Ziki, osvojio Dejvis kup…
Ali, ovako kao današnji Vrhovnik (onaj što je, probijajući se kroz snežne smetove Feketića, još one prve svoje vladarske zime, kao Spajdermen, spasavao zavejanu gastarbajtersku decu) – ipak, nije umeo.
PROČITAJTE JOŠ: KO STOJI IZA PRETNJI SMRĆU VIDOJKOVIĆU I KULAČINU?
Kad se ono slikao u Tiršovoj, u direktnom TV prenosu na svim nacionalnim frekvencijama, sa bolesnim detetom…
Joj, kad je ono, nedavno, lupio bananu onom malcu!? Pa, sad, prekjuče, kad je u sivačkoj fiskulturnoj sali delio autograme ozarenoj dečici, potpisivao im teniske loptice, primao na poklon odbojkaške lopte, dresove sa svojim imenom, šutirao sedmerac golmanu kadeta RK „Sivac“, slikao se sa predškolcima i bebama… A tek kako je odigrao glavomet sa jednom malom odbojkašicom, o čemu je egzaltirana ilegalna Telegrafska agencija nove Jugoslavije podrobno izvestila, sa sve kimdžongunovskim naslovom: „Egzibicija u hali u Sivcu: Pogledajte potez kakav niko nije očekivao od Vučića“. Ista Ilegalna obavestila je da je Vrhovnikova poseta sportskoj hali u Sivcu „bila posebna zbog prisustva velikog broja dece, što je predsednik Srbije iskoristio kako bi posvetio vreme najmlađima i čuo njihove probleme“. Drugi su pisali kako je „devojčica bacila loptu Vučiću, a on pokazao kako pimpluje“, što je, ne tako davno, isto u direktnom ružičastom TV prenosu, prezentovala i njegova Tajnica…
Šef Kancelarije Unicefa za Srbiju je, uoči prethodnih parlamentarnih izbora, rekao da je načelo te organizacije Ujedinjenih nacija koja se bavi zaštitom prava dece – da se deca NE SMEJU KORISTITI I ZLOUPOTRBLJAVATI U POLITIČKE SVRHE i, kao ilustraciju, upravo naveo primer kada POLITIČAR IDE U NEKU ŠKOLU SAMO DA BI SE SLIKAO SA DECOM.
Ah, te puste rezolucije deklaracije i zakoni. Što reče moj drug Tito, ne treba ih se držati ko pijan plota.
A kad se samo setim, kako su naš Vrhovnik i njegovo Državno Klimoglavstvo, složno, snažno i junački ošinuli po onom opasnom D.Đ (14) „čije ime niko ne sme da pomene, a svi se prave blesavi“! Ono jeste da nije on cepao sliku našeg prvog popečitelja prosvete Dositeja, pardon Šarčevića, ali mora malo tu da se poradi na preventivi jer, s obzirom čiji je mali i ko mu je kum, sigurno bi i on cepao ministrov portre, samo da mu je došao šaka…
Zato, još jedan aplauz na otvorenoj sceni, našem hrabrom Vrhovništvu koje gleda pet godina unapred i vidi odakle preti opasnost!
PROČITAJTE JOŠ: (VIDEO): 3. JUL – DAN KADA JE UMRO JAVNI SERVIS
(izvor: Cvijetin Milivojević / srbin.info)
