„Poginuo radnik na Vračaru“, „Dva radnika poginula u dve odvojene nesreće“, „Preminuo radnik koji je pao na gradilištu u Novom Sadu“, „Pogibija radnika na gradilištu Beograda na vodi“, „NESREĆA NA GRADILIŠTU: Radnik pao sa visine od 17 metara“, „Još jedan radnik poginuo na gradilištu u Beogradu“, „Poginuo radnik na gradilištu Pupinove palate u Novom Sadu“, „Zaječar: Poginuo radnik, pao sa zgrade“, „Radnik pao sa 6. sprata i poginuo na licu mesta“, „Tri pogibije radnika u jednom danu“…
PROČITAJTE JOŠ: JUTKINI LJUDI ZATVORILI KAFANU ZBOG NOVINA KOJE SU ČITALI GOSTI?!
Mogla bi kolumna do kraja da bude sastavljena samo od naslova objavljenih proteklih par godina i ne bi sve stalo jer, kako javljaju mediji, u periodu od januara 2013. do kraja 2017. godine, u Srbiji je na radu poginulo čak 187 osoba. Na to valja dodati i 53 radničke smrti u 2018. godini, što je po podacima N1, najviše od 2006. godine, kada je izgubljeno čak 54 života. Trend je, naravno, nastavljen i u 2019. godini.
Zajedničko za sve ove nesreće je da je radnike u smrt oterala Srbija! Država Srbija svojim neradom, svojim fušerajem, svojim burazersko-stranačkim vezama koje preziru i zaobilaze zakone i propise. Svojim nesposobnim inspektorima i još nesposobnijim ministrima, svojim nesposobnim poslanicima kojima se kroz parlament provuče zakona pun rupa, koje se zatim koriste u odbranu opšteg javašluka i prebacivanje odgovornosti s jednih na druge.
Svi ti silni radnici u smrt su oterani u sadejstvu sa gramzivim investitorima i poslodavcima koji gledaju samo profit, a kojima nadležni gledaju kroz prste. Sigurno ne besplatno. Sve te smrti povezuje i to što su građani upozoravali na vreme, uzbunjivali nadležne, slali fotografije na kojima se vide radnici bez kaciga, zaštitne opreme, gradilišta bez ograde i slično, ali bez uspeha. Inspektori se plaše investitora, jer su ovi nedodirljivi ili, jednostavno, ne rade svoj posao odgovorno. I jedno i drugo je loše. Nedopustivo. Ministarka najavljuje još više inspektora. Pa ako je neko postao inspektor kupujući svoje radno mesto ili diplomu, onda ne čudi da ljudi ginu zbog njega.
PROČITAJTE JOŠ: RADIKALIZACIJA PROTESTA: U SUBOTU BLOKADA RTS-A!
Setiće se Novosađani teške bitke koju su vodile porodice nastradalih u Kontrastu, gde je na sve moguće načine izbegavana odgovornost inspektora, da bi na kraju svi, iz čak tri različite inspekcije, bili oslobođeni. Zapravo, ne sećam se da je ikada neki inspektor odgovarao za propust ili za gledanje kroz prste. Zato ne očekujem ni da ubuduće iko odgovara – ni investitori, ni izvođači radova. Nisam matematičar, ali pretpostavljam da je šansa da u ovih 200 i „kusur“ smrti baš nijednom nije kriv niko osim pokojnika verovatno veoma mala.
Podsetiću kako nakon nesreće prilikom izgradnje „Beograda na vodi“ obezbeđenje gradilišta novinarskim ekipama nije dozvolilo da snime mesto događaja sa obrazloženjem da je u pitanju „privatni posed“. U predsednikov zabran se očigledno ne ulazi ni kad je nesreća u pitanju. Privatni posed je iznad ljudskog života. U Srbiji je radnička smrt jeftina, trivijalna. Vest od jednog dana.
Jedan od razloga za to je svakako i činjenica da nam je u politici gužva na desnici, dok je na levici promaja! Srbija nema relevantnu radničku partiju, levica se sračunato drži na margini jer su njeni zahtevi humani, logični i lako bi ih prihvatila većina građana koji su u Srbiji danas obespravljeni i poniženi.
Krvave radničke košulje nisu dobrodošle ni na protestima, iako se istovremeno traži sabornost i prevazilaženje međusobnih razlike. Čak je Borko Stefanović imao da kaže nešto na tu temu kada je ljutito na tviteru odbrusio: „Imali ste sjajan transparent Stop krvavim radničkim odelima, pošto jelte moja razbijena glava je prljava lopovska i žuta glava i nije bitna“. Ne, bitne su sve žrtve. Nema više ili manje vrednih.
Jedino što, za razliku od radnika koji se ništa ne pitaju decenijama, Stefanović jeste imao priliku da u jednom trenutku oblikuje sistem ove zemlju svojim angažmanom i da utiče na društvena i politička dešavanja. Pa je ovo, delom, i njegova krivica. A to što nije bilo pokušaja da se sukob premosti, da se postigne makar minimalan dogovor među dve sukobljene strane, za posledicu ima to da će radnici – po svemu sudeći – i kada Vučića jednom ne bude, ostati potrošna roba. Jer, radničkih i socijalnih prava nema ni u famoznom Sporazumu s narodom. Dakle, opozicija ne misli da je problem da Srbija ekonomiju bazira na „motačima kablova“ za minimalac i balanserima na ivici zgrada bez zaštitne mreže.
Ali je lako postignut dogovori s desnicom, s Dverima i ostalim nacionalističkim strankama koje, čini se, ne bi ništa menjale kada je sistem u pitanju. Normalno je da se tolerišu svi koji guslaju o Kosovu i srBstvu, o ćirilici i nacionalnom ponosu, o militarizaciji društva. Pa ko će vam sačuvati srBstvo kad svi budu pobegli glavom bez obzira iz ovog vašeg raja? I to pravac Nemačka i ostale zemlje mrske vam EU? Ko će se boriti za Kosovo? Sirotinja koju sluđujete već trideset godina, dok joj iz godine u godinu pogoršavate život u ovom nacionalističkom zabranu?
Radnici su za vas očigledno samo brojke, a slova u optužnicama za one koji ih ugrožavaju, ugnjetavaju i eksploatišu izgleda nema ko da ispiše. Ne bi to, jasno je, vratilo nazad radnike njihovim porodicama, ali bi poslodavce upozorilo da ljudski život nema cenu i da se nije igrati s državom. Igraćete se još malo dok se ne probudi radnički gnev. A onda ćete, prema zaslugama, slušati oluju.
PROČITAJTE JOŠ: VLASTI POPISUJU ZAPOSLENE KOJI DOČEKUJU VUČIĆA?!
(izvor: autonomija.info / Dalibor Stupar)
