Pred kraj vladavine, duge 59 godina, francuski kralj Luj XV je podanike zastrašivao parolom „Posle mene, potop”. Aleksandru Vučiću je bilo dovoljno šest godina da to sprovede u praksi. Bliži se dan oslobođenja od Vučića, ali posle njega Srbija će ostati potopljena i raskomadana, s podeljenim društvom, opljačkanim i poniženim građanima i pogaženim civilizacijskim vrlinama i vrednostima. Samo je Pol Pot tako surovo uništio svoj narod, tvrdi urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik iprijatelj
Predrag Popović
Vučićev avanturizam izazvao je katastrofu u svim segmentima. Politički, Srbija je pretvorena u kolonijalni feud u kome jedan čovek odlučuje o životu i smrti svih podanika. Pod nezvaničnom upravom stranih sila, Srbija nema definisane granice, Ustav i zakoni predstavljaju mrtvo slovo na papiru, državne institucije služe za zaštitu vladara i progon njegovih protivnika, proces demokratizacije je zaustavljen, sloboda medija ne postoji…
Ekonomski, Srbija je vraćena u Srednji vek. Privreda je u takvom stanju da s ovim tempom razvoja ni za sto godina ne bi stigla evropske ekonomije čak i kad bi one stale na ovom nivou. Za pet godina naprednjačke vlasti država je zadužena s još oko 12 milijardi evra. Novac iz kredita potrošen je na servisiranje javne uprave i, manjim delom, u krpljenje infrastrukture. Subvencijama se čašćavaju domaći, politički podobni, pojedinci i strani investitori.
Koliko je to nakaradno pokazuje poslednji primer subvencionisanja nemačkog giganta „Kontinental”. Pare u budžet, kroz poreze i doprinose godinama su uplaćivale sve srpske firme koje se bave razvojem informacionih sistema. Vlada Srbije je taj novac, više od 9 miliona evra, poklonila „Kontinentalu”, čiji je godišnji prihod za 8 milijardi evra veći od srpskog BDP-a. Srpskim parama „Kontinental” će plaćati srpske stručnjake, koje će uzeti iz srpskih firmi, koje su, kako se pokazalo, same finansirale svoju propast. Kad se uz to dodaju činjenice o otimačini državnih i privatnih preduzeća i nameštenim tenderima dobija se kompletna slika okupatorske vlasti, koja Srbiju smatra svojim legitimnim ratnim plenom.
Politički i privredni sunovrat, kad dođe do smene vlasti, možda će uspeti da se zaustavi, ali ozdravljenje društva, obolelog od naprednjačke pošasti, sasvim je neizvesno. Bolest je uzela maha i progresivno se širi, kao što se vidi po izbornim rezultatima, koji predstavljaju svojevrsnu dijagnozu za koju nema adekvatne terapije
Vlastite mentalne poremećaje Aleksandar Vučić je prvo preslikao na političku scenu, a onda raširio kroz sve kapilare društva. U svojoj bolesti, on uživa, a Srbija pati.
Verovatno niko nikad neće uspeti da do kraja objasni uzroke koji su izazvali tako dramatične posledice. Ipak, treba uzeti u obzir informacije i analize koje nude pojedinci koji dobro poznaju Vučića i njegov razvojni put. Autor ovog teksta prvu knjigu o Vučiću napisao je u oktobru 2010. godine. Kad je pročitao rukopis, Vojislav Šešelj se javio iz Haga.
– Dobro si opisao prirodu Vučićevog ludila – zaključio je Šešelj, politički tvorac aktuelnog vladara.
Ta procena, vreme je pokazalo, nije bila tačna. Vučićevo ludilo je mutiralo do neslućenih granica. Zanimljivu teoriju o toj sablasnoj genezi ima Dejan Lučić, bivši političar, ugledni pisac i poznavalac svih konspirativnih informacija.
– Svi tračevi o Vučiću su tačni. Prvo, sam Vučić nije Vučić, on je zaista sin Fahrije Musliua. Proverio sam kod čoveka koji to zna. Vučić je zavrbovan od naše obaveštajne službe, a kad je otišao u Brajton preuzeli su ga Englezi. Ko ga je poslao tamo? Pa, Fahri Musliu. Musliu je prvo radio za albanski Sigurimi, pa je prešao da radi za Engleze. Albanci su to objavili. On je svog sina nabacio Englezima, kao što je i uobičajeno. Šešelj je to znao, ali čuvao je Vučića. Čuvao ga je jer je bio takav dogovor. To objašnjava ko je doveo Vučića na vlast. Zato on mora da igra kako mu oni sviraju. Zapad mu je dozvolio da krade pare, ali to može samo dok ih sluša. Vučić mora da ih sluša, ucenjen je. Vučić je bolestan, pa ga ucenjuju lekovima. Dok izvršava njihove naloge, može da se leči. Ako prestane, gotov je – objasnio je nedavno Lučić.
Biografski haos – u kome se ne zna ko mu je otac, Anđelko ili Fahrija, da li radi za britansku ili nemačku obaveštajnu službu i kako ga one ucenjuju, parama ili lekovima – presudno je uticao na formiranje Vučića, ovakvog kakav je danas.
Psihofizički slab, oštećen, kvarnog karaktera, sklon korupciji i kriminalu, spreman da zarad ličnog interesa unesreći milione ljudi, agresivan, prevrtljiv i lažljiv, Vučić je dugogodišnjom serijom prevarnih radnji uspeo da dođe na vlast i da sve svoje osobine projektuje na narod.
Iz ljudi je izvukao najgore osobine, pa sad mnogi liče na njega. Okružio se primitivnim i pohlepnim moralnim kreaturama, koje u svakom zlu slede njegov primer.
Zarad prljavog marketinga, Vučić je iz snega kod Feketića iznosio decu. Po ugledu na njega, ministar zdravlja Zlatibor Lončar je iz ruku oca Darka uzeo dečaka Novaka Kokorovića i lično ga uneo u avion, na put u jednu nemačku bolnicu.
Kasnije, hteo je da, opet pred kamerama, dočeka vojni helikopter u Surčinu. Poziranje je propalo, zajedno sa sedam nevinih života. Za krivca je proglašen Omer Mehić, pilot koji je, gle slučaja, vozio i Vučića u snegom zavejani Feketić.
Poigravanje tuđim sudbinama stara je Vučićeva disciplina, u kojoj je odavno dokazao šampionski talenat, još kad je u ratove gurao Srbe iz Hrvatske, Bosne i Kosova. S lakoćom je prežalio njihove muke, masovne grobnice, stotine hiljada unakaženih tela, izbegličke i ostale tragedije. Na njegovom spisku žrtve iz helikoptera predstavljaju samo malu, zanemarljivu krvavu mrlju.
Uostalom, Vučić je uveren da Srbi i ne zaslužuju ništa drugo, ništa bolje od stradanja, patnje i propasti. Srbi su, kaže, zatucani kreteni, lenjivci, ološ, šljam, barabe i bednici. Ne žele da rade, lakše im je i lepše da spavaju do podne, a onda, kad se probude, da uz pivo i kapućino s penom kritikuju vlast koja im ne daje dovoljno nezarađenog novca. Da nije sablasno, bilo bi smešno kad takve uvrede iznosi čovek koji nema nijednog dana radnog staža, koji je sve što ima stekao političkim i poslovnim prevarama i ogoljenom korupcijom.
Iz takvih predrasuda iznikla je gorljiva mržnja, koju Vučić više ne može i ne želi da prikriva. Otkad se transformisao u naprednjačkog evroatlantskog fanatika, sistematski uništava i ponižava sve što je srpsko, državne i nacionalne institucije, kulturu, običaje i istoriju.
Smeta mu Srpska pravoslavna crkva. Ona je, tvrdi Vučić, stvorila destruktivnu zabludu o nebeskom carstvu, tobož važnijem od Angele Merkel. Pravoslavlje je oslabilo srpski narod, unazadilo ga i osiromašilo. Zato on, vredan i pametan, preferira Luterov protestantizam, a ne kukumavčenje vladike Nikolaja.
– Prizren i Peć su pustare za koje Srbi žele da se bore, a Nemci su se odrekli Praga i Kalinjgrada – tvrdi Vučić.
O sebi i svom poreklu izmislio je stotine bajki. Majka mu je bila misica bečejske gimnazije, tzv. otac Anđelko je slučajno, još nerođen, izbegao pogrom, a ustaše su pokušale i njega, Aleksandra, dok je bio dvogodišnja beba, da skrate za mudru glavu. Ponosan je na Anđelka, koji ni po koju cenu ne želi da proda porodičnu kamenu ruševinu u Čipuljićima, ali bez dvoumljenja bi se, u ime naroda kojim vlada, odrekao prizrenskih i pećkih pustara.
O značaju carskog grada Prizrena, caru Dušanu, kralju Vukašinu, Kraljeviću Marku, Balšićima i ostalim simbolima srpstva Vučić nema pojma. Njegov um seže do bivšeg cara Šešelja i aktuelne carice Merkelove. U njegovoj duhovnoj vertikali Pećka patrijaršija i Dečani nalaze se u dubokoj senci Brisela i vašingtonske Bele kuće. U borbi za opstanak na vlasti po svaku cenu, Vučić je spreman da se odrekne Prizrena, Peći i svega ostalog što nije njegovo.
Ni njegovi najbliži ne mogu da ga skrenu s puta izdaje. S patološkom potrebom da naglasi veličinu svoje jurodive žrtve, Vučić ističe kako ga i otac Anđelko savetuje da ne potpisuje nikakav sporazum s Albancima, već da ode s vlasti i beži iz Srbije.
Nedavno mu je, po povratku s Hilandara, i sin Danilo rekao da odustane od podrške nezavisnosti albanskog Kosova, pa makar Srbija nikad ne ušla u Evropsku uniju. Mama Angelina se ne izjašnjava, ona samo jadikuje nad sudbinom svog mezimca Andreja, koga je Aleksandar kriminalizovao. Ta upozorenja diktator odbacuje s osmehom i blagim prezirom.
Bes iskaljuje na svima ostalima koji mu se suprotstave. Čim je mitropolit Amfilohije počeo da kritikuje Vučićevu želju da proda Kosovo i Metohiju izvršen je udar na Srpsku pravoslavnu crkvu. Uhapšeno je nekoliko sveštenika, optuženih za dilovanje droge, i pokrenuta nova kampanja protiv vladike Pahomija.
Izborom lakih meta Vučić pokušava da kompromituje celu Crkvu. Sad se njegovi blatoidi zgražavaju nad dilerima u mantijama, a niko ne pominje da pola aktuelnih ministara ne bi prošlo narko-test.
Tadicionalno, pored SPC-a, Srbi najviše poverenja imaju u vojsku i policiju. Zato Vučić uništava i te institucije. Prvo je sam izblamirao generala Ljubišu Dikovića, načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Kad je bez otpora prešao preko Vučićevog brecanja „Tišina tamo”, Diković je pogazio vlastito dostojanstvo i pristao na poniženja koja su usledila. Sad on, ratni veteran, u stavu „mirno” predaje raport dezerteru Aleksandru Vulinu, odevenom u uniformu odžačara.
Srpski generali i gardisti salutiraju i pred ostalim naprednjačkim primitivcima, kakav je Simo Čulić, savetnik za medije u Bezbednosno informativnoj agenciji. „Al si ih postrojio”, javno se sprda Simina supruga Čupka, u komentaru fotografije na kojoj gardisti, pod zastavom, pozdravljaju bucmastog dojučerašnjeg konobara iz „Kosta kafea”.
Zloupotrebom službenog položaja Aleksandar Vučić je preuzeo kontrolu nad pravosudnim sistemom. Preko tužilaštva i sudova progoni političke protivnike i kritičare iz nepodobnih medija, a štiti svoje kumove, rođake i sponzore. Zahvaljujući Vučiću najtežih optužbi za pljačku Srbije oslobođeni su okoreli kriminalci, ali zato sudije izriču drakonske kazne svima koji se drznu da kažu ili napišu neku istinu o diktatoru i njegovoj sviti. Većina sudija uvek se povijala pod pritiskom svake vlasti. Međutim, nikad nije postojala ovakva tortura. U strahu za golu egzistenciju, pa i za živu glavu, malo koji sudija je danas spreman da se zameri nosiocima naprednjačke vlasti, da se brine za primenu zakona, a ne za njhove lične i stranačke interese.
Isti sistem štapa i šargarepe Vučić je primenio prilikom stvaranja naprednjačke kriminalne hobotnice. Retke političke protivnike satanizovao je u svojim medijima i zaplašio ih hapšenjem i sudskim postupcima. Na taj način uspeo je da mnoge ućutka ili protera s političke scene. Drugima je ponudio šargarepu. Za najbliže saradnike uzeo je kompromitovane pojedince iz Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije i Dinkićevog zločinačkog udruženja G17. Na srpskom jeziku ne može da se kaže gadost koju Vučić nije izgovorio o Goranu Vesiću. Nazivao ga je kriminalcem, psihopatom i govnetom, čak ga je pozivao na dvoboj, a sad mu je Vesić glavni operativac za kontrolu vlasti u Beogradu. Na Vučićevom udaru godinama su bili Jasmina Stojanov zvana Džesi, Nebojša Krstić Krlo i Jelena Trivan, protiv kojih je 2011. organizovao demonstracije pred RTS-om. Danas ga oni hvale više nego ministri Stefanović i Vulin.
Korupcionaška piramida prožeta je takvim primerima od vrha do dna. Kako to izgleda u praksi ilustruje primer naprednjačkog tajkuna Milorada Pantića, zvanog Luki. Vojvođanski Sekretarijat za poljoprivredu nedavno je podelio sredstva za sufinansiranje. Na konkursu, koji je trajao samo četiri dana, novac je dobilo nekoliko režimskih politikanata i tajkuna, među kojima su Marjan Rističević i klan Pantić. Braća Milorad i Živorad Pantić, kao i nekoliko njihovih rođaka dobilo je ukupno 7,68 miliona dinara na konkursu za dodelu bespovratnih sredstava za nabavku konstrukcija i opreme za biljnu proizvodnju. Parama iz budžeta Pantići su nagrađeni za doprinos izbornom trijumfu SNS-a u Pećincima.
Inače, „Luki komerc” se razvio pre više od dvadeset godina, kažu, u saradnji sa JUL-om i Bubom Morinom. Posle petooktobarskih promena, Pantići su zaštitu našli u Demokratskoj stranci, baš kao sada u Srpskoj naprednoj stranci. Kako s državnim i lokalnim tajkunima, Vučić tako trguje i s običnim građanima. Razlika je samo u ceni.
Hiljade stranačkih aktivista udomio je u javna preduzeća i organe uprave. Penzionere podmićuje senior karticama, besplatnim lekarskim pregledima i ekskurzijama. Sirotinju, koja mu aplaudira na mitinzima, plaća sendvičima i sokom. Na izborima glasove kupuje makaronama, zejtinom i paštetama s njegovim likom. Kriminalce štiti od policijskog i sudskog progona i nabacuje im poslove s državnim preduzećima.
Po povoljnim cenama platio je podršku kompromitovanih intelektualaca, umetnika i sportista. Za sitne pare i benefite dobio je njihovo pristajanje na ćutanje i pretvaranje da ne vide i ne znaju kako stoje stvari.
Obesmislio je i istinu i laž. Zahvaljujući njegovim primitivnim propagandnim trikovima istina je postala suvišna i, naravno, opasna. Vučićeve laži, osnovni repromaterijal u njegovoj fabrici zabluda, količinom i budalastim sadržajem već supostale deo narodnog predanja. On, naprosto, laže sve, ne bira ni temu, ni povod. Sa istom strašću laže svoje roditelje da je rođen sa samo 1,5 kilogramom, kao što je pričao da će kula u „Beogradu na vodi” biti izgrađena do kraja 2016. godine.
Vučićev model svesti, sa svim njegovim intelektualnim i karakternim nedostacima,celoj javnosti nametnut je kroz režimske medije, pre svega preko televizija Pink i Hepy. Primitivni i agresivni rijaliti programi vrlo plastično prikazuju Vučićevo mentalno stanje. Srbija, kakvu on pravi, ne bavi se realnim životnim problemima, već ljubavnim avanturama Zmaja od Šipova, Vesne Rivas i Mace Diskrecije. U pauzama „Zadruge” i „Parova” naprednjački analitičari hvale vođu, koji u udarnim terminima svojim stend-ap komedijama hipnotiše gledaoce.
Ma koliko se Vučić trudio, nije uspeo da sakrije svoju odgovornost za stanje u koje je doveo narod i državu. To su shvatili i krajnji kulturološki antipodi, Matija Bećković i Jelena Karleuša. Stari akademik je lepo opisao diktatora u pesmi: „Čovek koji nije postojao, sebe je izmišljao. / Izmislio je da je ono što nije bio, a bio je ono što nije hteo. / Sve što je voleo izmislio je da mrzi, sve što je mrzeo izmislio je da voli. / Ličio je na čoveka, a nije bio čovek. Bez svetla u očima mučio je istinu da na sve pristane ne bi li postao neko drugi o kome nije ništa znao. / Nije znao da ne postoji…”
S druge strane, Karleuša zna da Vučić postoji, zato ga je i optužila u otvorenom pismu: „Gospodine Vučiću, sram vas bilo. Sram vas bilo što su srpska deca na ulicama. Što su na ulice izašli gladni. Što i pored diploma, pameti, želje i mladosti ne mogu da se zaposle, dok vaši kadrovi sa kupljenim diplomama zapošljavaju i rođake i ljubavnice. Sram vas bilo za Pink i Informer, koji se na vaše protivnike ostrvljuju kao besni psi. Sram vas bilo što samo vašu njušku gledamo na svim tv ekranima i na svim naslovnim stranama. Što ste uveli cenzuru medija goru od vremena Miloševića. Sram vas bilo što ste okruženi lopovima, kriminalcima sa poternica i bagrom koja je pokrala narod, dok običan čovek ide u zatvor zbog neplaćenih parking mesta dok mu izvršitelji plene ono malo imovine. Sram vas bilo što vas se ljudi plaše. Sram vas bilo za rušenja, zastrašivanja, lažna obećanja i bajke za idiote…”
Sistem, zasnovan na lažima i prevarama, osuđen je na propast. Može samo privremeno da se brani nasiljem. Vučić je i na to spreman. Međutim, i bez likvidacija političkih protivnika i krvavih obračuna na ulicama, on je već izvršio moralni genocid nad Srbima.
Kad dođe do promene vlasti Srpska napredna stranka će se raspasti, funkcioneri će pokušati da prelete u neku drugu partiju, sponzori će se razbežati, a birači će tvrditi da su bili ucenjeni ili će lagati da nikad nisu glasali za to zlo. Šta će biti s Vučićem,to ni on ne zna. Može samo da se nada da će dobiti azil u Rusiji ili Turskoj, iako je izvesnije da ga čeka duži boravak u Zabeli. Kako god bilo, Vučić je već našao mesto u srpskoj istoriji, pominjaće ga buduća pokolenja, i ne samo njega, nego i mamu mu Angelinu.
Iza njega, ostaće pustoš. Za šest godina, iz Srbije je pobeglo, s namerom da se nikad ne vrati, više od 450.000 ljudi, uglavnom mladih i obrazovanih. S uništenom privredom, staračkim i osiromašenim stanovništvom, oporavak naprosto nije moguć. Što je Vučić razgradio moraće da obnavlja nekoliko sledećih generacija, kako u ekonomiji, tako i u pravosuđu, politici, policiji, vojsci, medijima, u svakom segmentu društva.
Ko nasledi vlast, posle naprednjačke pošasti, shvatiće srž legende o Augijevim štalama. Srbiji je potreban Herakle, a njegov posao trebalo bi da obave Dragan Đilas, Saša Janković, Vuk Jeremić ili sledeći lider Demokratske stranke. Dakle, mrka kapa. Većina aktuelnih opozicionara svojim likom i delom dokazuju tačnost tvrdnje režimskih apologeta da „rušenje Vučića nije politika”.
Rušenje Vučića je obaveza svakog normalnog građanina, a kad se to desi trebalo bi, za početak, očistiti političko i drugo đubre koje će ostati iza njega. To ne mogu Đilas i Janković, koji otvoreno podržava Vučićevo zaokruživanje nezavisnosti albanskog Kosova, a samim tim i kršenje Ustava države kojom želi da vlada.
Ni pokojna Demokratska stranka nema snage i znanja, niti zaslužuje novu šansu. Bar ne dok se u njenom vrhu nalaze funkcioneri poput Gorana Ješića, koji tvrdi da je NATO opravdano napao Srbiju jer su Srbi „okolo ubijali, bombardovali gradove, silovali i etnički čistili…”
Dekontaminacija od Vučića biće teška, komplikovana i dugotrajna. No, neko mora da prihvati taj izazov. Što pre, tim bolje.
(Izvor: Magazin Tabloid)
