Znakovi da se približava dan rešavanja kosovskog pitanja sve su brojniji. Kosovo je glavna tema svih diplomatskih aktivnosti poslednjih meseci. Unutrašnji dijalog, koji je inicirao Aleksandar Vučić, očigledno ulazi u završnu fazu. Iako predstavnici države uporno ponavljaju da nema priznanja nezavisnosti, sve se više ističe, s manje ili više melodrame, da je upravo Kosovo kamen spoticanja na putu ka Evropskoj uniji i boljem standardu.
Ugledni Fajnenšl tajms u tekstu u kojem donosi i intervju s Vučićem, konstatuje da je rešavanje statusa Kosova uslov da se Srbija kvalifikuje za članstvo u EU. Vučić mora prvo da reši status Kosova, čijoj se nezavisnosti većina Srba protivi jer i dalje Kosovo vidi kao kolevku nacije i Srpske pravoslavne crkve, navodi list uz sledeći citat predsednika Srbije:
Opsednut sam Kosovom. Bez rešavanja tog problema, sve što sam postigao do sada neće biti održivo. Prva kriza će nas ubiti.
„Još jedan rat bi zemlju upropastio i zauvek uništio budućnost srpskog naroda“, dodao je Vučić u pomenutom intervjuu.
Uticajni list navodi i da zvaničnici EU žele da Vučić skicira svoje predloge u narednim mesecima, iako ni sama EU nema jedinstven stav po ovom pitanju jer Španija i još četiri članice odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova, uglavnom zbog straha od postavljanja secesionističkih presedana za svoje zemlje.
Konstatuje se i da su ministri spoljnih poslova i odbrane Srbije Ivica Dačić i Aleksandar Vulin, otvoreno podržali ideju o podeli „uzimajući u obzir severni deo Kosova“.
Šanse za podelu su, ipak, male jer se tome protive najjače zapadne zemlje, konstatuje Fajnenšl tajms.
Kada je reč o Vučićevim najavama da će se o pitanju Kosova izjašnjavati građani, list podseća da bi u slučaju referenduma mogao da se očekuje „žestok otpor, naročito od Srpske pravoslavne crkve“.
Dan ranije Vučić je za agenciju Frans pres i sam rekao:
“Jedini veliki problem koji smatram pravom preprekom našem evropskom putu je pitanje Kosova. Na kraju, sve zavisi od Kosova”.
Od podele, preko vraćanja snaga na Kosovo i „suštinske autonomije“ do podele…
Zagovornici rešavanja kosovskog pitanja podelom teritorije, tačnije pripajanjem većinski srpskog, severnog dela Kosova centralnoj Srbiji, neretko podsećaju da je upravo to rešenje koje je pominjao i predsednik Vlade Zoran Đinđić neposredno pre nego što je prvo označen kao izdajnik, a zatim ubijen u martu 2003.
Đinđić je, međutim, predlagao niz rešenja – od federalizacije do podele Kosova, a pre svega razgovor i kompromis. Osnovna poruka gotovo svih njegovih izjava je da se pitanje Kosova mora što pre rešiti. Jasno je da je i on bio protiv zamrznutog konflikta.
Ovo što sada imate je najgore – bela smrt, u snegu ste, mislite da vam je lepo, a postepeno umirete. Morate da se probudite i da tog trenutka kažete da ste u opasnosti. Kosovo je opasnost za srpsku državnost, rana kroz koju može da nam iscuri poslednja kap krvi. Moramo da je zatvorimo na neki način. Maksimalno povoljno za sebe, ali uz kompromis s drugom stranom, s Albancima koji na Kosovu žive“, jedna je od izjava iz poslednjeg intervjua Zorana Đinđića 21. februara 2003. godine.
I on je, kao i svi lideri posle njega, međunarodnu zajednicu, predvođenu prvenstveno najmoćnijim zapadnim zemljama, optuživao da „jedno govore, a drugo rade“.
Nakon ubistva Zorana Đinđića, njegov naslednik na funkciji lidera stranke Boris Tadić, postaje predsednik Srbije. Međutim, Vladu formira DSS predvođen Vojislavom Koštunicom.
Patriotska retorika Koštuničine vlade testirana je već u martu 2004, kada je tokom dva dana u etnički motivisanom nasilju s Kosova proteran ili je u strahu pobegao veliki broj Srba i drugih nealbanaca, a naočigled međunarodne zajednice.
„Patriotske snage“ optuživale su tada Koštunicu da nije iskoristio talas nasilja kao povod za povratak srpskih snaga bezbednosti na Kosovo.
18. mart 2004:
Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica izjavio je da se Srbi i Albanci na Kosovu moraju najpre fizički razdvojiti kako bi se izbegao pogrom kosovskih Srba.
Šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović izjavio je da se Vojska Srbije i Crne Gore mora vratiti na Kosovo i učestvovati u zaštiti srpskog stanovnistva.
Potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus izjavio je da Vlada ima predlog da se Kosovo i Metohija podele na entitete ili kantone kao što je urađeno u Bosni i Hercegovini.
Kako je vreme prolazilo, utišavali su se i predlozi, ali se sve više pominju pregovori dve i dalje sukobljene strane. U novembru 2005. imenovan je bivši predsednik Finske Marti Ahtisari za izaslanika UN u pregovorima koji su posle godinu dana okončani bez konkretnih rezultata. Beograd je 2007. odbacio Athisarijev plan.
Još u septembru te godine počeli su novi, direktni pregovori Beograda i Prištine u kancelariiji EU pri Ujedinjenim nacijama. Beograd je u tim pregovorima kosovskim Albancima nudio „suštinsku autonomiju“ koju je predlagao tadašnji premijer Vojislav Koštunica.
Evropska unija je 17. februara 2008. dala zeleno svetlo za slanje svoje misije Euleks na Kosovo. Dan kasnije kosovski parlament jednostrano je proglasio nezavisnost Kosova. Na ulicama širom centralne Srbije počinje serija incidenata, koja kulminira paljenjem Ambasade SAD-a u Beogradu nakon mitinga „Kosovo je Srbija“ 21. februara.
Mišljenje Međunarodnog suda pravde
Generalna skupština UN-a 8. oktobra 2008. usvaja inicijativu Srbije kojom se traži savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u vezi sa sledećim pitanjem: da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu s međunarodnim pravom?
Međunarodni sud u julu 2010. saopštava da Deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije protivna međunarodnom pravu, Rezoluciji 1244, ni privremenom ustavnom okviru na Kosovu.
Iako predsednik Aleksandar Vučić sada upravo ovo pitanje i odgovor predstavlja kao pogrešan korak kojim je Beograd zacementirao kosovsku nezavisnost, događaji pre i posle nisu ništa manje uticali na realnost.
Novi pregovori
U martu 2011. počeli su novi pregovori Beograda i Prištine, koji su rezultirali i dogovorima između ostalog o slobodi kretanja preko administrativne linije, o kraju trgovinskog embarga između dva entiteta, integrisanim prelazima na severu Kosova, zastupljenosti kosovskih vlasti u regionalnim organizacijama.
Predsednik Srbije Boris Tadić u januaru 2012. saopštava svoj plan u četiri tačke koje je nazvao crvenim linijama politike prema Kosovu:
Rešenje za sever Kosova koju karakteriše drugačija realnost od dominacije Albanaca na jugu;
Zaštita manastira i srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu;
Zaštita imovine države i građana na Kosovu;
Posebne garancije za bezbednost i budućnost Srba u enklavama.
U Srbiji, međutim, dolazi do promene vlasti u maju 2012, kada predsednik postaje Tomislav Nikolić, a Vladu formiraju Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije.
Nova vlast nastavlja dijalog s Prištinom pod okriljem Brisela, a postizanje dogovora o rešavanju životnih problema bio je neophodan uslov za kandidaturu Srbije za EU. Uslove je nemačka kancelarka Angela Merkel predstavila Beogradu još u avgustu 2011: konkretni rezultati dijaloga sa Prištinom, uslovi za „pristojan rad“ Misije EU na Kosovu- Euleks, ukidanje paralelni srpskih državnih struktura na Kosovu.
Beograd i Priština 19. aprila 2013. završavaju tekst Briselskog sporazuma, odnosno Prvog sporazuma o principima regulsanja normalizacije odnosa, koji je pozdravljen kao veliki korak ka normalizaciji odnosa i koji je omogućio i Srbiji i Kosovu napredovanje u evropskim integracijama.
PROČITAJTE JOŠ: I KRALJEVČANIMA JE DOSTA SNS-A! PROTEST DANAS OD 19H
Jedna od glavnih tačaka ovog sporazuma se tiče formiranja Zajednice srpskih opština, što je obaveza koju Priština do danas nije ispunila. Do danas nije podignuta ni prva optužnica pred sudom za zločine OVK, koji je u međuvremenu formiran.
Brojni politički sukobi dešavali su se poslednjih pet godina, od potpisivanja Briselskog sporazuma do danas, poput pokušaja slanja voza sa natpisom Kosovo je Srbija iz Beograda na Kosovo ili hapšenja direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića.
Svi ti događaji čiji je efekat ravan pozorišnim igrokazima govore u prilog samo jednoj činjenici – Srbija je Kosovo izgubila pre gotovo dve decenije.
Dve decenije opsesije Kosovom
Srbija na Kosovu faktički nema nikakvu vlast još od 1999, kada je bivši predsednik Slobodan Milošević posle tromesečnog NATO bombardovanja pristao na potpisivanje Kumanovskog sporazuma kojim se praktično odrekao tog dela Srbije.
U vreme potpisivanja Sporazuma na vlasti su bili Socijalistička partija Srbije, Jugoslovenska levica i Srpska radikalna stranka, u kojoj je tada bio i sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Nakon potpisivanja Sporazuma 1999. godine tadašnji predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević i njegovi saradnici proglasili su pobedu nad NATO-om, ocenjujući da suverenitet i integritet zemlje nisu narušeni.
Takve tvrdnje iznošene su uprkos velikim razaranjima u vreme NATO bombardovanja, potpisanom Kumanovskom sporazumu i prihvatanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojima su se Srbija i Jugoslavija praktično odrekle suvereniteta nad Kosovom.
Kumanovski sporazum podrazumevao je i povlačenje svog osoblja i organizacija SRJ i Republike Srbije sa vojnim sposobnostima.
„To uključuje redovne vojne i pomorske snage, naoružane civilne grupe, njima pridružene paravojne grupe, vazduhoplovne snage, nacionalnu gardu, graničnu policiju, vojne rezerviste, vojnu policiju, obaveštajne službe, Savezno i Republičko ministarstvo unutrašnjih poslova, lokalnu, specijalnu policiju, jedinice policije za suzbijanje nereda i antiterorističke jedinice i sve druge grupe ili pojedince koje kao takve označi komandant međunarodnih bezbednosnih snaga“, navedeno je između ostalog u Kumanovskom sporazumu.
Svi politički lideri SRJ, a kasnije Srbije, tvrdili su poput Miloševića 1999. godine da neće dozvoliti nezavisnost Kosova.
Svaki pokušaj normalizacije odnosa s Prištinom nakon potpisivanja ovog sporazuma, predstavljao je povod da se intenziviraju priče o podeli građana na patriote i izdajnike. Po tom kriterijumu je svaka vlast od 2000. do danas povukla neki od poteza koji se tumačio kao svojevrsna izdaja.
Činjenica je, međutim, da Srbija nema vlast na Kosovu već dve decenije.
Tvrdnje aktuelne vlasti da je ona prethodna, predvođena Demokratskom strankom stavila tačku na kosovsku nezavisnost jednostavno nisu tačne.
Ni želja građana, koja se ukratko predstavlja u krilatici „Kosovo je srce Srbije“, a izražena je u manje ili više pouzdanim anketama, jednostavno nije realna.
Oko ovako važnog državnog pitanja neophodan je konsenzus, pre svega politički, a (zlo)upotreba Kosova u dnevnopolitičkim obračunima, i od strane vlasti i od strane opozicije, predstavlja obmanu građana.
PROČITAJTE JOŠ: PLJAČKAŠI, ŠVERCERI, SEKSUALNI PREDATORI: OVO JE 7 NAJGORIH SNS ŠERIFA!
(izvor: insajder.net)
