Srpska politička scena – mesto na kom obitava mnogo šarenih lica sa još šarenijim idejama, programima i politikama i u kojoj je na snazi samo parola – sve je moguće.
Davno je jedan rijaliti program imao slogan “očekuj neočekivano”, a danas se ta parola sasvim uspešno poprimila i na srpsku političku scenu. Taj tadašnji rijaliti program se tragično završio pogibijom trojice učesnika, a kako će se ovaj u kom svi mi živimo završiti, ne smemo ni da pomišljamo.
Nije tajna da već 6 godina apsolutnu vlast u Srbiji drži jedna neprirodna stranka i još neprirodnija koalicija, za tih 6 godina opozicija je pokušavala sve i svašta, od neprirodnog udruživanja, do neočekivanih podela, pa onda i do još neočekivanijih pomirenja, da bi nakon beogradskih izbora jedan deo shvatio da je đavo itekako odneo šalu i da ako ne preduzmu nešto ne samo da neće osvojiti vlast nego će izgubiti i dragoceni deo kolača koji se ogleda u skupštinskim foteljama.
Nije trebalo puno da se mudruje i razmišlja, opozicija je prepisala recept koji sasvim uspešno koristi SNS, odnosno ako oni mogu da imaju bućkuriš koaliciju, zašto ne bi mogli i mi i to ne bilo kakvu nego su u pod jednim krovom okupili baš bukvalno svakakve različite ljude i ideje, okupljene pod kako oni kažu, sloganom “kada nam kuća gori, ne možemo da gledamo sopstvene razlike, već moramo da se ujedinimo i ugasimo požar”. Kakav se požar tačno gasi, onaj koji je zahvatio celu državu i narod ili onaj koji je zahvatio njihove lične interese, ne možemo još uvek da procenimo i ne želimo u ovom tekstu time da se bavimo.
Nećemo puno da se bavimo ni samim trenutnim sastavom ove koalicije, ali hoćemo nekim detaljima koji itekako “kopaju oči” i koji su za svakog mislećeg čoveka jednostavno preterani.
Miroslav Parović, čovek koji je 2012. isključen iz Dveri i čiji razlaz sa Boškom Obradovićem nije bio nimalo prijatan, takođe je lutao dugo političkom scenom, vodeći prvobitno pokret “Treća Srbija”, a sada i “Narodni Slobodarski Pokret”. Pojedini režimski blatoidi su pisali ranije o željama Parovića da pristupi “Savezu za Srbiju”, međutim bez većeg odjeka i reakcija. Nije nikakva tajna ni da je nakon što je napustio Dveri, Miroslav Parović bio od najveće koristi Aleksandru Vučiću za čije interese je i radio pokušavajući da preotme glasove ostatku opozicije. Verovatno u ovom momentu nezadovoljan dogovorenim aranžmanom sa liderom naprednjaka pokušava ono što i svaki drugi političar u Srbiji, da pređe u bolje plaćeni tabor. Da li će ga i kako “Savez za Srbiju” dočekati videćemo, najveći adut mu predstavlja Mladen Đorđević, kum jednog od lidera saveza – Dragana Đilasa. Nije takođe tajna da se Parović često sastaje sa Đorđevićem koji bi trebao da bude posrednik u odvijanju ovog “transfera”.
Da nas novo proširenje “Saveza za Srbiju” ne bi čudilo ni najmanje, u prilog govore i nedavne najave za još jedno neočekivano pojačanje – to bi trebao da bude bivši predsednik Srbije Boris Tadić.
Iako Tadić i Đilas nisu ni u najmanje dobrim odnosima, iako se dugo provlačila priča koju je i sam bivši gradonačelnik Beograda potvrdio, da za Tadićevu Socijaldemokratsku Stranku nema mesta u “Savezu za Srbiju”, nedavno su drugi lideri ove koalicije demantovali izjavama da se sa strankom bivšeg predsednika republike pregovara i da je samo pitanje vremena kada će se priključiti ekipi.
Nakon svih ovih najava i transfera, možemo zaključiti samo da “Savez za Srbiju” počinje uspešno da kopira metode Srpske Napredne Stranke koja je pred izbore 2012. godine postala sigurna kuća za sve one koji samostalno nisu imali ni promil šanse na izborima protiv tada dominantne Demokratske Stranke, a da li je Srbiji zaista potrebno da jedan bućkuriš zameni drugim i da umesto jedne koalicije bez ikakve ideologije i programa zameni nešto potpuno isto sa samo malo drugačijim facama ne znamo, ali svakako da ćemo sa sve većim gađenjem gledati razvoj situacije i zaista “očekivati neočekivano”.
