Reakcija na autorski tekst u Kuriru predsednika Srbije
Pred Novu godinu, a zatim i na Badnji dan, dakle tačno na godišnjicu pokretanja Apela za odbranu Kosova i Metohije, predsednik Republike Aleksandar Vučić se u javnim istupima postarao da srpska javnost ni za praznike ne zaboravi glavne naglaske njegove kapitulantske politike i „reformske“ agende u 2018.
Ostavljajući po strani verbalni obračun s opozicijom, nedostojan predsednika Republike, nepristojna hvalisanja preuveličanim ekonomskim uspesima, kao i naglašena nastojanja da se potvrdi i kao samoproglašeni učitelj nacije („Kompromis u politici nije poraz, on je pobeda“ – iako je opštepoznato da se na kompromis ide kada pobeda nije moguća), ukazujemo i opominjemo na to da predsednik nije propustio da iznova pocrta ključna mesta svoje pogubne Kosovske politike.
Vučić ne odgovara direktno, već okolišećom, ali zato besnom tiradom čiji je smisao nedvosmislen – priznaćemo ih, tj. ja hoću da ih priznam, kad već „Srbi neće i ne žele da prihvate…realnost“. A bes je posledica zahteva javnosti da se on konačno izjasni, da nedvosmisleno saopšti šta (želi da u)radi na KiM. Valjda je lakše Srbima, nesklonima prihvatanju realnosti, objasniti šta je počinjeno tek kada njihov predsednik već prizna „nezavisno Kosovo“.
Zašto predsednik Republike misli da Srbija treba da odustane od svojih prava u pokrajini i na pokrajinu? Ezopovsku izjavu da „na našem Kosovu i nije sve naše“ nekoliko dana kasnije dodatno je zamutio, ne bi li sofistički „potkrepio“ svoj nečasni naum: „Istina je da na Kosovu nije sve albansko i istina je da na Kosovu nije sve srpsko i da moramo da postignemo kompromis.“ Ako je mislio na privatnu imovinu, znali smo i bez njega da i Albanci na KiM imaju nekretnine i preduzeća. Ako je imao u vidu i nelegalnu državinu, dakle i onu srpsku privatnu i javnu imovinu koja je trenutno, protivpravno u rukama Albanaca, to takođe nije nepoznato. Ali taj aspekt situacije nema nikakve veze sa međunarodnopravnim statusom pokrajine, jer u tom pogledu KiM je deo Srbije. Zato je KiM skroz „naše“, tj. bez ostatka pripada Srbiji, a tako bi bilo – dobro se zna u pravnoj nauci – čak i da nijedan pedalj niti komad imovine nije u vlasništvu srpskih fizičkih i pravnih lica. Poznato je, uzgred, da većina privatne i javne imovine na KiM – prema pravu – i dalje jeste srpska. No predsednik o svemu tome ćuti, i radije perfidno izmišlja argumente u prilog albanskih pobunjenika.
Vrhunac njegovih lažnih interpretacija i sračunate proizvodnje defetizma, koji treba pogubno da deluje na srpski narod na KiM, srpsku javnost i najposle na spremnost srpske države da brani svoje interese, predstavlja sledeća tvrdnja: „a šta bismo mi to radili sa najmanje 80 albanskih poslanika u našoj skupštini i da li bi doveka Srbiju, uz sve naše srpske svađe, vodili neki Tači i Haradinaj?“ Prvo, verovatno niko ne zna koliko trenutno ima kosovskometohijskih Albanaca sa urednim dokumentima, odnosno sa pravom da (i dalje) budu državljani Srbije – hteli to oni ili ne. Od 1999, posle početka okupacije, u našu južnu pokrajinu nekontrolisano su pohrlile desetine, a verovatno i stotine hiljada Albanaca iz susednih teritorija, koji potonjim boravkom na KiM, niti izdavanjem dokumenata od strane ilegalnih „prištinskih vlasti“, dakako, nisu mogli steći pravo na naše državljanstvo, pa ni na hipotetičko glasanje na srpskim izborima.
Drugo, poslednji popis na kojem su Albanci na KiM koliko-toliko uredno popisani obavljen je još 1971. Otad njihov broj ostaje „misterija“, a jasno je i zašto – jer je stvarni broj mnogo manji od onoga kojim albanski političari decenijama manipulišu.
Treće, čak i da je Vučićev crni scenario od 80 albanskih poslanika u srpskoj Skupštini odgovara stvarnosti – što je malo verovatno, kako on može znati da bi je „doveka vodili neki Tači i Haradinaj“? Verovatno polazi od svog načina razmišljanja, budući da u istom tekstu izjavljuje: „Bez kompromisa sa onima koji bi da Srbiju vrate u prošlo vreme. Bez ikakvih ustupaka predstavnicima bivšeg režima“. Sa srpskim političarima, kakvi god bili, ne sme biti nikakvog kompromisa, ali ga zato mora biti sa Hašimom, Ramušom i ostalom „respektabilnom gospodom“, koja još na svojim rukama nose krv srpske dece, žena, vojnika i policajaca. Jer, kako nas „hrabri“ naš vrli predsednik – „Onaj ko to ne razume uvešće Srbiju u najveću tragediju iz koje ćemo izaći poraženi, gore poraženi nego ikad.“
Dakle, s opozicijom, tj. raznomislećim Srbima – nema kompromisa, jer bi to za predsednika bilo ravno porazu; a sa zlikovcima koji otimaju srpsku teritoriju – mora ga biti. Štaviše, taj „kompromis“ – čija je najmanje godinu i po dana skrivana srž: vraćanje Srbiji delića okupiranog KiM i predaje albanskim šovinistima dodatnih delova Srbije, zarad srpskog priznanja „nezavisnog Kosova“, koje bi odmah ušlo u Veliku Albaniju – mora biti predstavljen kao „pobeda“. Reformski predsednik „u Srbiji u kojoj su još samo emocije stare“ želi da reformiše i „stara“ značenja – pa kapitulacija ima da se ubuduće zove kompromis, a poraz – pobeda. Ko od Srba to ne prihvati, uključujući i „licemere“, za koje naše ostaje naše – ni s njime ne sme biti kompromisa. To je srž predsednikove unutrašnje, odnosno Kosovske politike.
Kosovskometohijski Albanci nedavno su priznali da se njihova „spoljnja politika“ vodi iz Vašingtona. Pokazalo se da svog beskompromisnog glasnogovornika, koji je pravi Albaniae magnae advocatus, imaju i na Andrićevom vencu. Tome se mora učiniti kraj – odmah.
(Izvor: KMNovine )
