Kako je Ljubiša Broćić – jedan od osnivača SD Crvena zvezda, trener Barselone, „krojač“ prve zvezde na grbu velikog Juventusa i tvorac najvećeg uspeha fudbalske reprezentacije Albanije – pao u komunistički zaborav.
Srbija u ovom trenutku ima samo jednog fudbalskog trenera u pet najboljih liga Evrope – pogodili ste, u pitanju je Siniša Mihajlović, strateg italijanskog Torina. Koliko je Srbija fudbalski nazadovala ili je svet pak napredovao potvrđuje i ovaj podatak: Serija A je u sezoni 1957-58 imala čak četiri jugoslovenska trenera (tri srpska). Ukoliko tu ne računamo Splićanina Ljubu Benčića, čast srpske trenerske škole branili su Milovan Ćirić u Laciju, legendarni Blagoje Moša Marjanović u Torinu i Ljubiša Broćić, trener Juventusa. Ova priče je o potonjem.
Rođen u Guči 1911. rano je počeo da se zanima za fudbal. Otišao je u Beograd gde je postao igrač SK Jugoslavije, kluba za koji se smatra da je preteča moderne Crvene zvezde. Za Beograđane je debitovao sa svega 18 godina i odigrao preko 200 utakmica, Za B reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije nastupao je u dva navrata. I pored veoma zavidne fudbalske karijere, trenerska je ta koja će biti uspešnija i mnogostruko uzbudljivija.
Kao jedan od zadataka tekovine komunističke revolucije nakon Drugog svetskog rata bio je i pomoć Albaniji i njenom vođi Enveru Hodži, koji je bio u odličnim odnosima sa Josipom Brozom Titom do 1948. godine. Pored mnogo bitnijih vidova pomoći, stigla je i ona sportska. Nedugo posle okončanja rata, Komitetu za fizičku kulturu je stigao zahtev iz Tirane da im se pošalje školovani fudbalski trener koji bi vodio njihovu reprezentaciju na Balkanskim igrama 1946. godine. Kako je Ljubiša Broćić bio polaznik Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, „drugovi“ su verovali da Albancima šalju pravog čoveka. I nisu pogrešili, iako je 35-godišnji Broćić zatekao ne tako blistavu situaciju. Glavni problem Albanaca je bio taj što su i dalje igrali fudbal iz 19. veka, sa formacijom 2-3-5 i tehnički ne tako obučenim igračima. Za samo tri meseca je uspeo da konsoliduje i pretumba tim koji je postao prvak Balkana u jakoj konkurencije Bugarske, Rumunije i naravno Jugoslavije.
“Bio je desni bek Diba, igrač čudesne brzine, međutim na njega saveti sa klupe nisu uticali. Zato sam digao ruke od tima, video sam da se Bugari mogu pobediti ukoliko se Diba bude ubacivao na protivnikovu polovinu terena, pa sam otišao sa klupe i sve vreme utakmice stajao pored njega. On napred, ja za njim. Publika se malo smejala, ali završi se utakmica, Diba najbolji”, prisetio se jedne anegdote bivši selektor Albanije.
Seks – partijski neprijatelj broj 1
Jedan od osnivača Sportskog društva Crvena zvezda je po povratku u zemlju vodio beogradski Metalac (predratni BSK, kasnije OFK Beograd) do 1951. godine kada Zvezdu kao trener dovodi do prve titule u istoriji kluba. Godinu dana nakon odlaska u Vojvodinu, ponovo se vraća među beogradske „crveno-bele“ sa kojima kao pomoćni trener ponovo osvaja šampionat Jugoslavije u sezoni 1952-53. U međuvremenu je bio član stručnog štaba olimpijske reprezentacije Jugoslavije sa kojom je u Londonu 1948. godine osvojio srebro. Dve godine nakon toga pomagao je selektoru Miloradu Arsenijeviću u odabiru igrača za Svetsko prvenstvo u Brazilu. E, tu počinju problemi za popularnog „Čika Broću“…
Reprezentacija je otišla u Rio tri nedelje pre početka prvenstva kako bi se aklimatizovala na tamošnje uslove. Kako su fudbaleri oduvek važili za velike ženskaroše, reprezentativci su tada već uveliko pričali o tome kako ih čekaju prelepe Brazilke i spremali teren za „druženje“. Uvideo je Broćić kuda sve to vodi, te je predložio stručnom štabu da igrači koji imaju potrebu za seksom mogu upražnjavati isti, ali najkasnije tri dana pred početak prvenstva. Nakon toga sledi karantin i spremanje za predstojeće izazove. Jugosloveni nisu uspeli da se plasiraju u narednu rundu zbog poraza od domaćina Brazila i tada se povela prava istraga zbog takvog neuspeha. Krivac je bio – seks!
I tada su se sva kola svalila na Ljubišu Broćića koji se nije dao rekavši Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije: “Izvesne fiziološke potrebe pojedinih igrača su u tom času, ali samo u tom času, bile važnije od marksizma.”
Greška. Velika greška.
Ipak, pozadina je bila malo drugačija. Ljubiša Broćić se navodno u Brazilu sastao sa predstavnicima četničke emigracije i dozvolio im da se slikaju sa fudbalerima nacionalnog tima. Savezu nije bilo potrebno previše vremena da reaguje, iako se znalo da ga čeka selektorska stolica pred naredni Mondijal u Švajcarskoj. Komunisti su mu zabranili ulazak u zemlju, te je sreću morao potražiti u inostranstvu. Stigao je u Egipat gde je postao selektor reprezentacije sa kojom je u Barseloni osvojio Mediteranske igre 1955. godine pored Španije, Francuske i Sirije. Nakon toga odlazi u Liban, ali se u Evropu vraća 1956. kako bi preuzeo kormilo holandskog PSV Ajndhovena. Godinu dana kasnije ga napušta jer je bio svestan da ga je na Apeninima čekala šansa života.
Ljubišina Dolce Vita
Poslavši pismo sa svojom biografijom koja nije bila nezavidna, Ljubiša Broćić je postao prvi izbor slavnog vlasnika Juventusa Umberta Anjelija. Stigao je u tim koji je sezonu završio na 9. poziciji, da bi nakon godinu dana postao šampion Italije. A upravo je ta titula značila da „Stara dama“ može sebi prišiti zvezdicu iznad grba koja označava deset osvojenih titula u Seriji A. Bila je to ekipa koja je igrala defanzivan i čvrst fudbal u formaciji 5-3-2 u kojoj su prve violine bile Omar Sivori, Džon Čarls i Đampjero Boniperti i koja je dominantno osvojila ligu sa osam bodova više od Fiorentine (tada je pobeda vredela dva boda). Međutim, već u narednoj sezoni srpski trener je morao da napusti klupu Juventusa nakon debakla u Kupu šampiona (poraz od austrijskog Viner Sport Kluba 7:0). Šuškalo se i da je bio u svađi sa zvezdom tima Sivorijem, a to mu svakako ne bi moglo pomoći da zadrži posao. Interesantno je da Broćić nije napustio klub pošto je u njemu ostao do 1959. kao kondicioni trener i skaut. Tada se vratio u PSV kojeg je usred sezone napustio zbog svađe sa čelnicima kluba.
Po želji predsednika Barselone Franseska Miro-Sansa, Ljubiša Broćić je 1960. godine postavljen za novog trenera katalonskog kluba. Koliko je bio cenjen govori i to da je imao prednost u odnosu na Albera Batua, tvorca moćnog Rema iz 50-ih godina 20. veka. Uspeo je Broćić da pobedi sve pripremne utakmice, ali „predigra“ se dešavala i van terena pošto mu Fudbalski savez Španije nije priznavao trenersku licencu. Sve je jasno ako se zna da Španija Franciska Franka i Jugoslavija nisu imale diplomatske odnose, te je tako 49-godišnji meštanin Guče morao da radi čak i testove fizičke spreme ne bi li dobio dozvolu za rad. Postao je prvi trener u istoriji kluba koji je ostvario trijumf na prve četiri utakmice u Primeri. Nakon njega, to je pošlo za rukom još samo Teriju Venejblsu, Luju van Galu, Gerardu Martinu, Luisu Enrikeu i aktuelnom šefu stručnog štaba „Blaugrane“ Ernesteu Valverdu. I pored dobrog početka sezona, Broćić nije izdržao trku na čak četiri fronta, te je smenjen sa mesta trenera januara 1961. godine. Ipak, ostaće upamćen i po tome što je prvi uspeo da eliminiše Real Madrid iz Kupa šampiona nakon pet godina surove evropske dominacije madridskog kluba.
“Real Madrid je toliko veliki tim da jedino Barselona može da ga eliminiše”, pobedonosno je uskliknuo tada.
Sedeo je na klupi i Tenerifa, ali je svoju misiju fudbalskog globtrotera nastavio već 1962. Vodio je još i reprezentacije Kuvajta (dva puta), Novog Zelanda (dva puta), Libana i Bahreina, kao i klubove Saut Melburn Helas (dva puta) i Al Nasr.
Među prvim je jugoslovenskim, verovatno i svetskim trenerima koji je jako vodio računa o taktičkim detaljima i po tom pitanju bio daleko ispred svog vremena. Oslanjao se na disciplinu na terenu i van njega, vodio je treninge dva puta dnevno i ostao zabeležen kao prvi strateg koji je u svrhu fudbalskog treninga uveo i tegove. Smatra se začetnikom intervalnog treninga (sa aktivnim odmorom) i jedan od pionira stvaraoca univerzalnih fudbalera – onih koji mogu da odgovore na više pozicija u svim linijama tima. Ostalo je upamćeno da je u toku treninga zapisivao sve dobre i loše stvari koje su igrači odrađivali, te im sve to podrobno objašnjavao u svlačionici nakon treninga. Dozvoljavao je svakom igraču da napusti svoju poziciju u trenutku kada misli da je to potrebno kako bi otišao u napad. Često je igrao u 5-3-2 formaciji, sa kontranapadima i brzom tranzicijom iz odbrane u napad.
Bio je veliki vernik Adventističke crkve, ali je svesrdno pomagao i Srpsku pravoslavnu crku u dijaspori. Takođe, donirao je značajna sredstra u izgradnji Hrama Svetog Save u Beogradu. Praktikovao je molitvu i u arapskim zemljama gde je hrišćanstvo bilo zabranjeno. Hteo je da donira sredstva za lokalni klub u Guči, ali država mu to nije dozvolila. Nije se ženio niti je imao potomke, a svu svoju imovinu ostavio je Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Melbrunu. Kažu da je bio jako human, šarmantan i miran čovek. Živeo je u Australiji u Melburnu, gde je i preminuo 16. avgusta 1995. godine.
Po metodama i načinu igre njegovih timova može se pretpostaviti da je bio preteča trenera kakvi su Žoze Murinjo, Fabio Kapelo ili Dijego Simeone. Bili smo uskraćeni za saznanje da je jedan „naše gore list“ vodio neke od najvećih klubova Evrope i bio istinski fudbalski vizionar. Jedanaest klubova i sedam reprezentacija na četiri kontinenta. Dva od pet trenutno najjačih timova Evrope po zvaničnoj Uefinoj rang-listi. Može li se tako nešto proživeti danas? Makar na Menadžeru?
(izvor: beforeafter.rs)
