U liberalno demokratskim društvima u kojima su standardi i pravila kolektivnog života ispoštovani, intelektualci, ukoliko ne žele, nisu ni dužni da se oglašavaju o društveno političkoj situaciji u zemlji. Međutim, u trenutku kakav je sada kod nas, a u kome je ozbiljno ugrožena tek započeta konsolidacija demokratskih ustanova, demokratskog ponašanja državnog aparata, demokratske smene vlasti i cele javne sfere, nemaju pravo da ćute i dužni su da se oglase, kaže u razgovoru za „Beogradski glas“ Ivana Spasić (na slici ispod), profesorka sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i jedan od potpisnika podrške protestima građana.
Zašto smatrate da sada misleći ljudi, dakle i univerzitetski profesori, treba da se oglase?
Zato što je reč o odbrani elementarnih standarda demokratskog života koji se kod nas sve manje poštuju. Naši mediji sve manje služe svom osnovnom zadatku, tj. informisanju a sve više najgrubljoj propagandi. Ono što se dešava, potiskuje se ili otvoreno cenzuriše ili autocenzuriše. Ako se izveštava, izveštava se potpuno iskrivljeno, uvek se čuje jedna strana a ona druga samo kroz kritiku kojoj je podvrgnuta. To se dešava na medijima koji dopiru do najvećeg broja ljudi, kao što su televizije sa nacionalnom pokrivenošću. Među njima je i javni servis koji bi trebalo da brani javni interes a ne da, kao što sada radi, prećutkuje i iskrivljuje činjenice i na razne druge načine izneverava svoju ulogu. U takvim uslovima su intelektualci, kojima je i posao da misle, i koji se informišu i na druge načine, a ne samo iz medija dostupnih većini, dužni da ukažu na narušavanje demokratije i običnim ljudima objasne zašto nešto ne valja i da ponude druge puteve. Drugi razlog zbog koga profesori treba da budu aktivni, jeste taj što su oni u Srbiji koja je i dalje veoma siromašno društvo i gde je od plate teško pristojno živeti, na neki način privilegovani jer oni od svojih plata mogu da žive. Ne da budu bogati ali da imaju za pristojan život. I imaju još jednu privilegiju. Ne zavise ni od koga, jer još koliko-toliko postoji institucija akademske autonomije da jedne profesore biraju drugi profesori a ne neko sa strane. Zaštićeni smo, pogotovu mi redovni profesori, jer teško može da dođe neko i da nas otpusti. U tom smislu smo privilegovani i dužnost nam je da istupamo i govorimo umesto onih, koji, ako izađu na proteste i govore, mogu imati posledice i izgubiti posao.
PROČITAJTE JOŠ: OTVORENO PISMO VUČIĆU: MOJ SIN JE NAJMLAĐI POLITIČKI ZATVORENIK U EVROPI!
Plašite li se da sada vlast može da se obruši i na tu autonomiju?
Ne plašim se. Ako bi režim krenuo u otvoreno konfrontiranje sa akademskom zajednicom i gušenje akademskih sloboda, to bi bila otvorena diktatura koju ni Milošević nije sprovodio do donošenja Zakona o visokom obrazovanju 1998. godine. Kao što znamo to je izazvalo velike otpore ali je Milošević posle dve godine pao. To je bilo napuštanje svih privida demokratije i ako se sada u to uđe, onda to možemo da shvatimo kao put ka raspletu. Međutim, ja ne očekujem da će se ići tim putem, pre će biti pokušaja kupovanja, ulagivanja i slično.
Lično se ne bojim. Da sam mlađa i da recimo imam malu decu koju tek treba izvoditi na put, možda bih bila uznemirena ali ovako ne.
PROČITAJTE JOŠ: (VIDEO): DERATIZACIJA INFORMERA!
Šta se po Vašem mišljenju može očekivati od protesta i da li su u pravu oni koji kažu da je počelo?
Atmosfera očajanja i mrtvilo u koje smo bili upali, se menjaju. Oni su dolazili otuda, što ranije, ljudi koji su se osećali revoltiranim ili zgroženim dešavanjima u društvu, nisu videli da se tako osećaju i drugi ljudi. Neslaganje sa postojećim je dugo bilo razlomljeno, atomizovano a protesti, makar i samo u vidu šetnje, čak i da nigde ne odvedu, pokazuju ljudima da u svom stavu nisu sami. Pokazuju da postoji neko mesto, gde se, makar dva sata nedeljno, diše drugačiji vazduh, bez straha, koji osnažuje i vraća raspoloženje. U tom smislu jeste počelo, jer je prestala ranija apatija. Ne znam šta će dalje biti. Da li će ići glatkim putem ka razrešenju ili će biti kao devedesetih, da dobijemo neku nadu, pa nas onda još jače stisnu, jer je posle protesta 96/97 naišao najgori period Miloševićeve vladavine koji je najviše ličio na diktaturu. Sada ima i optimističnijih i pesimističnijih teorija o mogućem raspletu ali je svakako bolje da se nešto pomera nego da sve bude mrtvo kao što je bilo.
Izlazimo iz mrtvila
Šta su za Vas kao sociologa osnovni razlozi zbog kojih smatrate da su protesti građana, koje ste podržali, opravdani?
Urušene su institucije i sve što je kroz istoriju i razvoj liberalno demokratskih ustanova u drugim zemljama dostignuto da bi se uspostavio sistem kontrole različitih delova vlasti, da se nijedna ne osili previše. Kod nas predsednik upravlja svim i svačim, u sve se meša. Time je institucija predsednika, iako je naizgled učinjena svemoćnom, zapravo urušena, zato što je izašla iz ustavom definisanih ovlašćenja.
PROČITAJTE JOŠ: PACIJENTI ISTERANI IZ BOLNICE ZBOG BABIĆA!
(izvor: beogradski-glas.rs / Radenka Marković)
