Ekonomska politika u Srbiji tokom prethodnih decenija je impresivan spisak grešaka i zabluda. Od toga da je „kriza naša razvojna šansa“, do ulupavanja milijardi evra u subvencije za neefikasna državna preduzeća iz kojih se potom izvlači novac za finansiranje političkih partija i za privlačenje stranih investicija.
Pred kraj godine, odlučili smo da pogledamo najveće ekonomske promašaje tokom 2018.
Telekom Srbija kupio Kopernikus, Kopernikus kupio O2 i Prvu
Telekom Srbija, u većinski državnom vlasništvu, kupio je kablovskog distributera Kopernikus, i za to platio skoro 200 miliona evra.
Time je ova firma preplaćena nekoliko puta – prema podacima iz finansijskih izveštaja koji služe za procenu vrednosti neke firme, Kopernikusova vrednost je precenjena barem 6 puta.
Umesto da se Telekom privatizuje (barem delimično) da bi novi akcionar doveo novi menadžment koji će uspeti da primeni novu poslovnu strategiju, i da investira, i da oživi berzu omogućavanjem trgovine akcijama, sada je sve to otišlo niz vodu.
Politika je naravno tu uplela svoje prste – vlasnik Kopernikusa je brat jednog od ljudi iz vrha SNS-a, a tim novcem je odmah zatim kupio televizije O2 i Prva. Ovime je SNS efikasno stavio pod kontrolu sve televizije sa nacionalnom frekvencijom.
Osim toga, ako ste mali akcionar Telekoma, kao što većina građana Srbije jeste, oprostite se od dividende naredne godine: kupovina Kopernikusa će značajno uticati na poslovne rezultate Telekoma, pa i na iznos dividende, ako je uopšte bude.
Subvencije za privlačenje investicija se nastavljaju punom parom
Novi budžet za 2019. predviđa povećanje subvencija za privlačenje stranih investicija sa trenutnih 100 na 125 miliona evra. Nek’ se vidi raskoš.
Podsetimo – politika subvencionisanja se u međunarodnoj praksi nije pokazala kao dobar način za privlačenje stranih investiicija i ekonomski razvoj. Potpuno je suludo da domaće firme plaćaju poreze da bi se onda tim novcem finansirala njihova konkurencija koja dolazi iz inostranstva. Za kraj, ove subvencije su i san snova Super Hika (lika iz stripa Alan Ford, koji uzima od siromašnih i daje bogatima) – građani Srbije su mnogo siromašniji od vlasnika Fijata, ali mu daju novac da bi radio kod nas.
Umesto da sa ovim prestanemo, mi tu propalu politiku vodimo brže, jače, bolje.
Pogrešna privatizacija PKB-a
PKB je nekada bio uspešni poljoprivredni gigant. Međutim, ta vremena su davno prošla – već godinama je u lošem stanju i pravio je gubitke.
Čak i 2013. kada je zvanično iskazao u knjigama profit od 20 miliona evra, to je bilo usled velikog otpisa duga bez koga bi firma i dalje bila veliki gubitaš. Da firma koja proizvodi hranu ne treba da bude državna nije neka drevna mudrost – kada pogledamo razvijene evropske zemlje, u njima hranu proizvode privatne kompanije i individualni farmeri, ne sovhozi.
Stoga je dobro što je PKB napokon privatizovan, ali ogroman je problem način na koji je to urađeno time što je prodato sve zajedno. PKB se bavio i proizvodnjom povrća, žitarica, mleka i mesa, što je u današnjoj specijalizovanoj privredi svaštarenje – da bi povećale efikasnost i smanjile troškove, kompanije se sada uglavnom specijalizuju za samo pojedine delatnosti.
Osim toga, tu je i pitanje zemljišta u blizini mosta na Dunavu kod Borče koje je sada poljoprivredno, ali jednim potezom pera može postati građevinsko što bi mu mnogostruko uvećalo vrednost. Pitanje konkurencije na tenderu ja važno: ovakva prodaja značila je da postoji mali krug kompanija koji može da konkuriše – što je rezultiralo i smešno malom cenom.
Da je preduzeće podeljeno prema funkcionalnim celinama, pa tako privatizovano, broj zainteresovanih bio bi veći pa samim tim i cena. Još da je zemljište bilo isparcelisano na manje parcele, pa onda one prodate na tenderu, omogućilo bi se i našim domačim uspešnim farmerima da kupe zemljište i povećaju proizvodnju. Ali očigledno je da cilj ove privatizacije nije bila maksimizacija cene, već nešto sasvim drugo. Zato nam samo ostaje da plačemo nad prosutim mlekom.
Subvencije od 14 miliona evra za „Air Serbia“
Iz budžeta Srbije isplaćeno je 14 miliona evra na račun kompanije Air Serbia, otkriva KRIK (pogledajte šta smo sve mogli da kupimo za te pare, da nas je neko pitao).
Od kada je Air Serbia dobila strateškog partnera u vidu Etihada, država je taj plan dobro podmazivala. Koliko god se vlast hvalila uspešnim poslovanjem naše nacionalne aviokompanije, to je pre svega posledica sipanja državnih subvencija – bez njih bi kompanija umesto profita pravila gubitak.
Ali pored samog davanja živog keša, kompaniji su oprošteni prethodni dugovi, darovan privilegovan položaj na aerodromu uz plaćanje nižih aerodromskih taksi, dok su visokim taksama terani low cost prevoznici iz Beograda.
Ispostavilo se da „genijalne ideje“ menadžmenta ipak i nisu toliko genijalne: toliko slavljena linija za Peking ukinuta je nakon par meseci kao nerentabilna, dok linija za Njujork i dalje troši pare kao pijani mornar u Amsterdamu. Umesto da se podvuče crta, prizna da je ovakav model loš, i da se odustane od nacionalne aviokompanije po svaku cenu, nastavljamo da lupamo glavom o zid i da krijemo da imamo glavobolju.
Loša koncesija za aerodrom
Aerodrom Nikola Tesla dat je u koncesiju francuskoj kompaniji Vansi. Ova praksa nije nepoznata, već zapravo velikim brojem aerodromima širom sveta upravljaju privatne kompanije putem koncesije od strane države.
Glavna stvar u ovom dilu je želja države da maksimizuje koncensionu naknadu na uštrb drugih važnih interesa – od čega je najvažnije gušenje konkurencije od strane aerodroma u Nišu. Iako ovo nije javno objavljeno, ipak ishitreno i neopravdano preuzimanje niškog aerodroma od strane države najviše liči na to.
Jer eto, država ne zna da upravlja aerodromom pa ga daje na koncesiju, ali onda opet zna da upravlja aerodromom pa ga otima od grada koji ga je uzdigao na noge.
Takođe, u novom budžetu za 2019. nema sredstava za opremanje i razvoj aerodroma, pa se vraćamo na odredbe ugovora u kojima stoji ograničenje na ukupan broj putnika na ostalim aerodromima u Srbiji. Veliki rast broja putnika iz Niša – sa 30.000 na 300.000 u samo jednoj godini, jasan je signal da su letovi iz Beograda skupi za domaće putnike, i to usled neefikasne domaće aviokompanije koja ima skupe karte i još prima subvencije, dok su visokim taksama oterane low cost kompanije. Ovakvo stanje će se nažalost nastaviti.
Vučićeve plate od 500 evra
Izgleda da predsednik Vučić mnogo voli brojke pošto ih stalno citira i ponavlja, čak i kada su nepouzdane, izvađene iz konteksta ili skroz netačne. Dve omiljene cifre su mu stopa rasta BDP-a i visina prosečne zarade.
Tako je predsednik početkom juna rekao da će prosečna plata u Srbiji do kraja godine, što je otprilike ovih dana, dostići 500 evra. Trenutna prosečna zarada u Srbiji iznosi jedva iznad 400 evra u septembru, pa to znači neverovatni rast od 25% za par meseci. Naravno, od svega ovoga videćemo jedno veliko ništa.
Ekonomska zakonitost je da plate prate kretanje produktivnosti u privredi tj. ekonomski rast – sa rastom od 4,5% koliko će biti u ovoj godini, možemo očekivati i sličan nivo rasta plata u privatnom sektoru.
Plate u javnom sektoru, sa druge strane, zavise od toga koliko država bude mogla da otme privatnom i koliko bude želela da rasporedi, a vidimo da je to više od rasta privrede, što znači da taj nivo plata nije održiv.
U decembru je prosečna plata uvek viša u odnosu na prosek cele godine usled isplate godišnjih bonusa i isplate dela januarske plate zaposlenih u zdravstvu, dok je u januaru prosečna plata dosta niža usled manjeg broja radnih dana, pa se to izniveliše. Čak ni takav lažan rast prosečne zarade u decembru neće biti ni blizu tih obećanih 500 evra. Sa slabim ekonomskim rastom, za to će trebati da još mnogo vode protekne Dunavom.
PROČITAJTE JOŠ: FIRMA VOĐE NAVIJAČA ZVEZDE DOBILA POSAO OD EPS-A!
Rast kreditnog rejtinga zemlje
„Svetske agencije povećale kreditni rejting Srbije“ – javlja Narodna banka kao veliku vest, koju u medijima govori guvernerka Jorgovanka Tabaković.
Ovo deluje kao super informacija, i signal da je sve super i da će biti još bolje.
Međutim, onda dolazi momenat ekonomskog otrežnjenja kada se pogleda šta znači Standard&Poor’s rejting BB koji ima Srbija: „non investment grade speculative“ i da to spada u „junk bonds“.
Čega se pametan stidi, time se izgleda guvernerka NBS ponosi. Rast kreditnog rejtinga jeste dobra stvar, ali da se to predstavlja kao veliki uspeh dok se istovremeno prećuti da se obveznice koje Srbija emituje i dalje smatraju za „junk bonds“ je prevara sa predumišljajem.
PROČITAJTE JOŠ: MOGU LI SE ZBUNITI 5 MILIONA LJUDI?
(izvor: talas.rs)
