Danas je predsednik Srbije proslavio 50. rođendan. To ne bi bilo ništa neobično, da taj rođendan ne slavi i veliki deo nacije, neki zbog straha, neki zbog znanja da su bez Vučića niko i ništa, i da im je baš Vučić pružio sve. Prethodni put kad je cela Srbija slavila rođendan nekog predsednika, Srbija je bila u sastavu Jugoslavije, a rođendan tadašnjeg predsednika se nazivao Dan mladosti. Jugoslavijom je vladao totalitarni, komunistički režim.
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, danas je proslavio svoj 50. rođendan. Rođendane su mu čestitali i brojni poznati ljudi, ali i veliki broj onih manje poznatih javnosti, ali čine udarne igle Vučičeve stranke.
Vučić je strahom od sebe izgradio lidera, ne samo stranke, nego i cele nacije, i kad kažemo lidera cele nacije, ne mislimo samo na njegovu funckiju predsednika države, već čoveka od čije volje zavisi sudbina svih onih koji žive i rade u ovoj zemlji. Nije mali broj slučajeva da je neko dobio otkaz, samo zato jer nije želeo da se učlani u Srpsku naprednu stranku. To bi se moglo poistovetiti sa komunizmom Josipa Broza Tita, u kojem je svako ko je radio u državnim službama, morao da ima knjižicu komunističke partije. Razlike između Titove Jugoslavije i Vučićeve Srbije nisu samo u veličini teritorije i brojnosti stanovništva, razlike sežu mnogo dublje od toga.
Jugoslavije je u vreme Tita bila jedna od najvećih evropskih i svetskih sila, što ekonomski, što vojno, a što industrijski. Jugoslavija je imala jako nisku stopu kriminala, tačnije kriminal skoro da nije postojao u toj državi, a korupcija je bila na minimumu. U toj državi se zaista radilo, ljudi su išli na radne akcije, potpuno dobrovoljno. Bio je ponos u svetu pokazati jugoslovenski pasoš, i reći „ja sam Jugosloven“ .
Jugoslovavije je bila poštovana i cenjena od dve najveće svetske sile, i od SAD i od Sovjetskog Saveza, ali i od svih drugih država. Praktično ta država nije imala neprijatelja, a državom su, pored Tita, upravljali učeni i stručni ljudi.
Danas, sve ovo deluje kao neka bajka, nešto sa čim se uspavljuju deca, ali nažalost, Vučićev režim je dokaz da u bajke veruju i odrasli.
Sve gore navedeno, Aleksandar Vučić koristi kako bi propagirao da se mnogo radi, da nam je ekonomija nikad bolja, da nam je vojska na nivou one jugoslovenske, da ceo svet poštuje Srbiju, da je njegova vlast, poput feniksa, izdigla Srbiju iz pepela.
Mi ćemo ući u malo dublju analizu Vučićevih „bajki“ za odrasle. Za početak, počećemo od Vučićevog „zlatnog doba“.
Vučić je uspeo da u velikoj meri smanji nezaposlenost, to je istina, ali plate koje novozaposleni dobijaju, nisu na nivou čoveka. One ne mogu da pokriju osnovne ljudske potrebe . Ljudi rade danonoćno, za jako niske plate, a veliki je broj onih koji od jedne plate ne mogu da prežive. Te plate iznose od 35 do 40 000 dinara, kada se odbiju računi za vodu, struju, grejanje i stanarinu ili kredit za stan, dolazimo do činjenice da od jedne prosečne plate ne može da se kupi ni hrana, ni druge osnovne ljudske potrebe. Vožnja automobilom, putovanja ili cigare, sve više postaju luksuz. Uz sve to Vučićev režim diže cene goriva i proviziju na cigarete. Ljudi su prinuđeni da rade dva posla kako bi zadovoljili sve svoje potrebe, ali nisu svi ljudi u stanju da rade dva posla. Još je teža situacija porodicama sa decom, s’toga ni ne čudi podatak da je u Srbiji sve veći negativni prirodni priraštaj.
Da pređemo na kriminal i korupciju.
Ok korupciji nećemo mnogo toga reći, sve se već zna. Iako predsednik tvrdi da nam je korupcija na niskom, skoro nepostojećem nivou, situacija je izuzetno loša. Verujem da svaki čitalac zna makar jedan primer korupcije, stoga ćemo preći na kriminal. Ne prođe dan, a da u crnoj hronici ne pričitamo da se dogodilo neko ubistvo ili da je neko uhvaćen sa velikim količinama droge, odnosno opojnih sredstava. Jedino je kriminal ono što je u ekspanziji u Srbiji, što je izuzetno razočaravajuć podatak.
Često na videlo izlaze sve mnoge kriminalne afere vladajuće partije, kao što su „Jovanjica“ , „Krušik“, „Hercegovačka“ ili pak „tetka iz Kanade“, a sve je to dozvolio on, jer je na čelne funkcije postavio korumpirane i kriminalne ljude, sumnjive biografije, još sumnjivijeg karaktera, a najsumnjivije kod njih su diplome. Zbog kupljenih diploma pod lupom se nalaze guvernerka Narodne banke, Jorgovanka Tabaković, šef poslaničkog tima SNS, Aleksandar Martinović, ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Zoran Đorđević…
Dugačka je lista ljudi za koje se sumnja da su kupili diplomu, a svima je zajednička jedna stvar. Svi su članovi Srpske napredne stranke.
Srpska vojska, koju toliko hvale Vučić i Vulin, u totalnom je rasulu. Nezvanično, u vojsci nema ni 50 hiljada vojnika, oprema je zastarela, a sve je manji broj ljudi koji se dobrovoljno javljaju da služe vojni rok.
Takođe, zabeležen je i veliki broj slučajeva da su srpski vojnici napustili vojnu službu, da bi radili neki drugi posao, koji im je mnogo bolje plaćen. Primera radi, konobar sa bakšišom u prosečnom ugostiteljskom objektu ima veću platu od profesionalnog vojnika.
Za kraj naše analize, napravićemo paralelu između spoljne politike Srbije i Jugoslavije.
Jugoslavija nije imala neprijatelje (izuzimajući period od 1948 – 1953. kada su Jugoslavija i SSSR bili u zategnutim odnosiima) dok Srbija još uvek živi u 90-im godinama prošlog veka. I tad i danas, fabrikuju se priče o neprijateljstvu sa Albancima, Hrvatima, Bošnjacima…
Razlog za to je, što su i danas i 90-ih godinama funkcioneri isti, samo su prividno promenili odela. Vučić je ostao ratni huškač, a pridružili su mu se i ministar odbrane, Aleksandar Vulin, glavni urednik „Informera“, Dragan J. Vučićević, voditelj „Happy“-ja Milomir Marić, kao uostalom i svi mediji sa nacionalnom frekvencijom, koji po naredbi čelnih ljudi iz vlasti izveštavaju i prave veštačku mržnju sa susednim narodima, i ne samo mržnju, nego opštu propagandu u korist osvedočenog ratnog huškača, Aleksandra Vučića, lidera SNS-a i predsednika Srbije. U tome prednjači „Pink“, čiji je vlasnik poznat po menjanju političkih odela, Željko Mitrović.
Dakle, sumiranjem cele situacije, dolazimo do zaključka, da je Aleksandar Vučić više glumac i pisac bajki, a manje predsednik Srbije ili lider nacije, a na vlasti ga održava strah koji je ubacio građanima. Prošli put, kada je nacija slavila rođendan nekog visokog funckionera, Srbija je bila u sastavu SFRJ, samo što se tad rođendan proslavljao istinski, iz srca, kao slava čoveku, koji je objedinio 6 republika u jednu, i koji je, ispostaviće se, jedini umeo da upravlja sa tih 6 naroda, bez ikakvih problema.
Slavio se rođendan čoveka, koji je napravio svetski poštovanu silu, u kojoj su ljudi radili, u kojoj se živelo na način dostojan čoveku, u kojoj su ekonomija i privreda, kao i natalitet bili u ekspanziji, u kojoj su korupcija i kriminal bile samo misaone reči, u kojoj se živelo sa međusobnim poštovanjem između svih, kao i sa poštovanjem za sve države i narodnosti. U toj zemlji, čovek je bio samo čovek, a danas, Vučičev režim srozava ugled čoveka koji ne misli kao Vučić i naziva te ljude fašistima, tajkunima, nasilnicima, šiptarima, ustašama, izdajnicima, huliganima…
Totalitarni režim, ostao je isti. Vučić u ulozi straha vlada Srbijom. Nismo se mnogo pomakli od 90-ih godina prošlog veka, a razloga za slavlje nemamo. Posebno nemamo razloga za slavlje rođendana, čoveka koji je ulogu čoveka poistovetio sa robom i poslušnikom, srpsku privredu i ekonomiju razorio, a posledice svega i danas su vidljive, ali uvereni smo, biće još jasnije kada taj čovek ode sa vlasti, i kada njegov ražim „padne“.
Autor: student Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu
